Календарь знаменательных дат 2014

 

Январь

 

1.  “14 января – День защитников Родины”

2.  “14 январь – Ўзбекистон халқ рассоми Ўрол Тансиқбоев (1904-1974) таваллудининг 110 йиллиги”

3.  “25 январь – Ҳамза номидаги Ўзбекистон Давлат мукофоти лауреати, адиб Ўлмас Умарбеков таваллудининг 80 йиллиги” (1934 – 1994йй.)

 

 

“14 января – День защитников Родины”

 

Описание: День защитников Родины в Узбекистане

   14 января  отмечается в независимом Узбекистане  День защитников Родины, в честь создания в Узбекистане собственных Вооруженных Сил. Сам праздник установлен 14 января по решению Верховного Совета республики, принятого 29 декабря 1993 года. 14 января 1992 года Парламент Узбекистана принял решение о переходе всех частей и соединений, военных учебных заведений и других воинских формирований, дислоцированных на территории страны, под юрисдикцию Республики Узбекистан. Так было положено начало созданию собственных Вооруженных Сил страны. Хотя в этот день поздравляют всех мужчин Узбекистана, ведь изначально каждый мужчина – это, прежде всего, защитник своей Родины. Но особенно теплые и торжественные слова звучат в адрес военнослужащих, для которых этот день является профессиональным праздником. День защитников Родины - большой государственный праздник. По сложившейся традиции, эта дата в Узбекистане празднуется широко — на столичной площади Независимости звучит гимн Республики Узбекистан, под звуки военного оркестра по площади торжественным маршем проходят военные подразделения. Участники парада также возлагают венки к подножию Монумента Независимости. И, конечно же, Верховный Главнокомандующий Вооруженными Силами произносит праздничное поздравление, адресованное защитникам Родины. Также в этот день в Узбекистане чтят память земляка — одного из величайших завоевателей, полководца Тимура Тамерлана.
 

 

Амир Темур (1336-1405)

 

Описание: Тамерлан   Амир Темур -  среднеазиатский государственный деятель, полководец, годы жизни: 8 апреля 1336 — 18 февраля 1405. Амир  Темур  - один из великих мировых завоевателей, сыгравший заметную роль в истории Средней Азии и Кавказа. Выдающийся полководец, эмир, создатель крупной державы со столицей в Самарканде, основатель династии тимуридов. Амир Темур родился 8 апреля (по другим данным 11 марта) 1336 года в городе Кеш (позже названным Шахризабз). Мальчика назвали Темур. Ещё в юности он появился на политической арене как активный политический деятель и военная фигура. Став правителем Самарканда, он построил великую армию и совершил множество аннексионистских походов. Таким образом, он расширил свою империю, которая простиралась от реки Волги и Кавказских горных хребтов на Западе до Индии на Юго-западе. Центр империи был в Средней Азии, в Самарканде. Первые годы своего единодержавного правления Темур посвятил установлению порядка в стране и безопасности на ее границах (борьба с мятежными эмирами, походы на Семиречье и Восточный Туркестан). Темур лично входил во все подробности организации военных сил, имел подробные сведения о силах врагов и состоянии их земель, пользовался среди своего войска безусловным авторитетом и мог вполне полагаться на своих сподвижников. Он внёс выдающийся вклад в национальную государственную систему, образование и культуру, в общее развитие своего государства. Он содействовал строительству монументальных исторических зданий, особенно в Самарканде, ряд из которых можно увидеть и сегодня. Надпись на двери дворца Амира Темура «Ак-Сарай» в Шахризабзе гласит: «Если Вы сомневаетесь в нашем могуществе, посмотрите на наши постройки». Внушительная архитектура была нацелена на демонстрацию величия империи. Он был мудрым политиком: в отношении Темура к религии виден политический расчет, нацеленный на дружественные отношения с лидерами различных религий. Он был великим военачальником, сильным стратегом, успешно управляющим огромной империей. В январе 1405 года Темур собрал для очередного похода войско и прибыл в город Отрар (развалины его находятся недалеко от впадения Арыси в Сыр-Дарью), где заболел и умер 18 февраля 1405 года. Его имя окутано легендами и до сих пор внушает интерес. О нем снято немало художественных и документальных фильмов. видео                                                                              

 
 
 

14 январь – Ўзбекистон халқ рассоми Ўрол Тансиқбоев (1904-1974) таваллудининг 110 йиллиги”

 

Описание: http://www.ziyonet.uz/images/people/969.jpg   O’rol Tansiqboev o’zbek manzarachi rassomi, sobiq Ittifoq Badiiy akademiyasining haqiqiy a’zosi, Xalq rassomi, O’zbekiston Davlat mukofoti laureati. O’rol Tansiqboev asosan, liroepik rassom edi. Uning har bir asarida jonajon o’lkaga nisbatan cheksiz muhabbat bor. Ana shu muhabbat bilan O’zbekiston manzarasining ulug’vor tasvirini chizdi. U jamoat arbobi sifatida ham qator ishlarini amalga oshirdi.  

Biografiya

O’zbek manzarachi rassomi, sobiq Ittifoq Badiiy akademiyasining haqiqiy a’zosi, Xalq rassomi, O’zbekiston Davlat mukofoti laureati O’rol Tansiqboev 1904 yilda tug’ilgan. 1924—1928 yillarda Toshkent san’at muzeyi qoshidagi rassom N. Rozanov studiyasida, 1929 yilda Penza Badiiy pedagogika texnikumida rus realistik san’atining mohir ustalaridan biri I. Goryushkin Sorokopudov qo’lida ta’lim oldi. 
Ijodini portretlar yaratishdan boshlagan U. Tansiqboev asosan 30-yillarda rassom sifatida shakllandi, o’z asarlarini xalqqa yaqin va tushunarli bo’lishi uchun tinmay mehnat qildi. Bu vaqtda «O’zbek portreti», «Oltin kuz», «Karvon», «Hosil» kabi portret, manzara asarlarini yaratdi. «Ozod bo’lgan sharq ayollari», «16-yil qo’zg’aloni» asarlari rassomning monumental rassomlik sari dadil qadam tashlaganini ko’rsatdi.
1940 yili yaratilgan «Alisher Navoiy» portreti uning ijodida alohida o’rin tutadi. Ikkinchi Jahon urushi yillarida «Vahshiyning yo’li», «Ozod qilingan yerlarda», «Partizan ayol» asarlarini yaratish bilan birga jonajon o’lka manzaralarini gavdalantiruvchi «Qoplonbekda kuz», «Tungi sug’orish», 15 polotnodan iborat «Urush yillarida» kabi kartina turkumlarini ham yaratdi. 
Keyinchalik rassom ijodida manzara yetakchi o’rinni egalladi. «Peshin. Ovqat payti», «G’o’za sug’orish», «O’zbekistonda bahor» kartinalari shular jumlasidandir. Uning «Taxiyatosh» «Qayroqqum GESi tonggi», «Yangi yerda», «Tog’da kuz», «O’zbekistonda mart», «Kattaqo’rg’on suv ombori» «Bo’stonliqda bahor» «Tog’dagi yaylov» kabi asarlari ham tasviriy san’atning yangi yutug’i sifatida kutib olingan bo’lsa, «Chorvoq qurilishida», «Mirzacho’l kanali» va boshqa bir qator kartinalari uni mohir rassom, tabiat kuychisi sifatida elga tanitdi.
O’rol Tansiqboev asosan, liroepik rassom edi. Uning har bir asarida jonajon o’lkaga nisbatan cheksiz muhabbat bor. Ana shu muhabbat bilan O’zbekiston manzarasining ulug’vor tasvirini chizdi. U jamoat arbobi sifatida ham qator ishlarini amalga oshirdi. 1959-60 yillarda O’zbekiston Rassomlar uyushmasining raisi lavozimida ishlab, yosh ijodkor musavvirlarga yaqindan yordam berdi.
Taniqli rassom O’rol Tansiqboev 1974 yilda Toshkent shahrida vafot etdi. Undan boy va rang-barang meros qoldi. Uning asarlari mamlakatning yirik muzeylari — Tretyakov galereyasi, Shark madaniyati Davlat muzeyi, Olma-ota, Samarqand, Nukus va boshqa shaharlardagi rasmlar galereyasi hamda muzeylaridan munosib o’rin egallagan.

Ijodiy faoliyati
«O’zbek portreti», «Oltin kuz», «Karvon», «Hosil»
«Ozod bo’lgan sharq ayollari»
«16-yil qo’zg’aloni»
«Alisher Navoiy»
«Vahshiyning yo’li»
«Ozod qilingan yerlarda»
«Partizan ayol»
«Qoplonbekda kuz»
«Tungi sug’orish»
«Urush yillarida»
«Peshin. Ovqat payti», «G’o’za sug’orish», «O’zbekistonda bahor»
«Taxiyatosh» «Qayroqqum GESi tonggi», «Yangi yerda»
«Tog’da kuz», «O’zbekistonda mart», «Kattaqo’rg’on suv ombori» «Bo’stonliqda bahor» «Tog’dagi yaylov»
«Chorvoq qurilishida», «Mirzacho’l kanali»

 

 

“25 январь – Ҳамза номидаги Ўзбекистон Давлат мукофоти лауреати, адиб Ўлмас Умарбеков таваллудининг 80 йиллиги”

(1934 – 1994йй.)

 

Описание: http://www.ziyouz.uz/ru/images/stories/umarbekov.jpg

   O'lmas Umarbekov 1934-yil 25-yanvarda Toshkentda tug'ilgan. 40-o'rta maktabni tugatgach, ToshDUning filologiya fakultetiga o'qishga kiradi. U 1956-yildan respublika radiosida 15 yil ishlaydi, 1971-yildan boshlab yuqori lavozimlarda, jumladan «0'zbekfilm»da, Madaniyat vazirligida va Vazirlar Mahkamasida faoliyat yuritgan. U 1994-yil 10-noyabrda og'ir xastalik tufayli vafot etgan. Adib va dramaturg O'lmas Umarbekovning ilk hikoyalar to'plami 1958-yilda nashr qilinadi. Uning turli mavzu, turli g'oyaviy yo'nalishdagi "Cho'li iroq", "Urush farzandi", "Yoz yomg'iri" asarlari qissachiligimiz yutug'idir. "Qiyomat qarz" (Asar qahramonlari: Sarsonboy ota, Madumar aka, Haydarali va boshq.), "Shoshma quyosh", "Kurort", "Arizasiga ко'га" dramalari (pyesalari) teatrlarda qo'yilgan. Adibning 20 dan ortiq kitobi turli tillarda nashr etilgan. O'lmas Umarbekovning kinossenariylari asosida "Yigit va qiz", "Asosiy kun", "Ikki soldat haqida qissa", "0'zgalarni deb", "Qalin qorlar bag'ridagi uchrashuv", "Changalzordagi ov" kabi qator badiiy filmlar suratga olingan. Adib Yoshlar mukofoti, Respublika Davlat mukofoti, «O'zbekistonda xizmat ko'rsatgan san'at arbobi» unvoni, «0'zbekiston xalq yozuvchisi» faxriy unvoni sovrindoridir. Asarlari: "Odam bo'lish qiyin" (1970, ilk romani), "Sevgim, sevgilim..." (1963, bu qissa Abdulla Qahhor tomonidan yuksak baholangan), "Jo'ra qishloq" (qissa), "Komissiya"(pyessi), "Surf"(pyesa), "Hayot qo'shig'i" (hikoya qahramonlari: Mirsidiq Jalilov, Abduqodir, Do'simboy ota, Hatamjon, professor Vlasov va boshq. Bu hikoyada otdan yiqilib ikki oyog'idan ajragan shifokor yigit obrazi berilgan. Yozuvchi shoxi singan, ammo uzilmagan na'matak orqali Hatamjon Do'simboyevga ishora qilgan), "Fotima va Zuhra" (roman), "Oqsoqol" pyesasi, "Xatingni kutaman", "Yurak so'zlari", "Boboyongtoq", "Menga ishonmaysanmi?", "Yulduzlar", "Hayot abadiy", "Charos", "Ko'prik", "Bolgar qo'shiqlari", "0'z arizasiga kо'rа" (pyesa), "Yoshlik dengizi" (pyesa), "Oltin yaproqlar", "Yer yonganda" (pyesa), "Oq qaldirg'och"(bu hikoya va qissalar kitobiga nom qo'yishda bulg'or adabiyotining namoyandasi Emin Pelikning shu nomli asari sabab bo'lgan), "Damir Usmonovning ikki bahori", "Oqar suvlar" (dastlabki pyesasi), "Sovg'a" (hikoya), "Kuzning birinchi kuni"(pyesa), "Qizimga maktublar" (1994, uning ikkinchi nomi "Mangu dunyo bo'sag'asida") va boshq.

 
Qalb kuychisi

Shunday iste'dod egalari borki, tengdoshlari va zamondoshlarining hurmat-e'tiborini qozonish baxtiga muyassar bo`ladilar. Buning ustiga o`z zamondosh ustozlari e'zozidan bahra topadilar. Ijoddagi bunday holat faqat o`sha iste'dodning baxtigina bo`lib qolmay, balki u mansub bo`lgan adabiyotning ham omadi, ravnaqidan bir dalolatdir.O`lmas Umarbekov ana shunday iste'dodlar orasidan o`ziga munosib o`rin egallab olgan sermahsul, hozirjavob adibdir.

Respublika bolalar kutubxonasi

Qalb kuychisi

(O`lmas Umarbekov tavalludining 75 yillligi munosabati bilan)

Toshkent-2009

Shunday iste'dod egalari borki, tengdoshlari va zamondoshlarining hurmat-e'tiborini qozonish baxtiga muyassar bo`ladilar. Buning ustiga o`z zamondosh ustozlari e'zozidan bahra topadilar. Ijoddagi bunday holat faqat o`sha iste'dodning baxtigina bo`lib qolmay, balki u mansub bo`lgan adabiyotning ham omadi, ravnaqidan bir dalolatdir.O`lmas Umarbekov ana shunday iste'dodlar orasidan o`ziga munosib o`rin egallab olgan sermahsul, hozirjavob adibdir.

     Ma'lumki hikoyachilik janri yozuvchidan katta mahorat talab qiladigan adabiy janrlardan biridir. Mark Tven, Jek London, Mopassan, N.V.Gogol', A.P.Chexov, O.Genrilar jahon hikoyachiligi ustalari hisoblansa, o`zbek adabiyotida A.Qodiriy, A.Qahhor, Said Ahmad, O`lmas Umarbekov, Sunnatilla Anorboev, Odil Yoqubov, Shukur Holmirzaev, Farhod Musajon, Latif Mahmudov, Anvar Eshonov, Tohir Malik, Hojiakbar Shayxov, Xayriddin Sulton kabi yozuvchilar hikoyasining sara namunalarini yaratganlar. Bular orasida O`lmas Umarbekov hikoyalari tilining shiradorligi, lirizmga boyligi, qahramonlarining qalb go`zalligi bilan ajralib turadi.

   O`lmas Umarbekov adabiyotimizga 20 asrning 50-yillarida huddi tong yulduzidek charaqlab kirib keldi. Adabiyot va ma'naviyat atalmish ko`rkam bu bog`ni chaqmoqday yoritib yashadi. Biroq bu bog`dan u xuddi qish quyoshi kabi ancha erta, bemahal ketdi.

 

Hayoti va ijodi

 

   O`lmas Umarbekov 1934 yil Toshkentda tug`ilgan. O`rta maktabni tugatgach, O`rta Osiyo Davlat universitetining (hozirgi Mirzo Ulug`bek nomidagi milliy universitetning) filologiya fakul'tetiga kirib, 1956 yilda uni a'lo baholar bilan bitirdi. "Men ham yoshligimda ko`p narsalarga qiziqqanman,-deb hikoya qilgan edi yozuvchi.-Keyinchalik  uchuvchilikni orzu qilgan edim, bog`bon ham bo`lmoqchi bo`lganman. Ammo adabiyot hamma orzulardan kuchlilik qildi. Shuning uchun bo`lsa kerak, o`rta maktabni tugatganimda, hech ikkilanmasdan,Toshkentdorilfununining filologiya fakul'tetiga kirdim.

Nazarimda, adashmagan ekanman. Endi bo`lsa, adabiyotsiz, badiiy ijodsiz hayotimni tasavvur qilolmayman"Respublika radiosida oddiy muharrir sifatida ish boshlagan O`lmas Umarbekov uzoq yillar davomida shu yerda bosh muharrir bo`lib ishladi. Qariyb o`n yilga yaqin "O`zbekfil'm" kinostudiyasiga boshchilik qildi. 1982-yilga kelib, O`zbekiston Madaniyat vazirining o`rinbosari, keyinroq vazir bo`lib faoliyat ko`rsatdi.

Ko`p o`tmay, u O`zbekiston Yozuvchilar uyushmasiga rais etib saylandi.(1985). Ayni chog`da Osiyo va Afrika yozuvchilar birdamlik qo`mitasining raisi etib tayinlandi. Nihoyat,1989-1991 yillarda Respublika Vazirlar Mahkamasi Raisining o`rinbosari bo`lib ishladi. U qaysi jabhada, nima ishda ishlamasin, hamisha el-yurt g`ami bilan yashadi. Ayniqsa, badiiy asarlarida ular xoq hikoya, xoq roman, xoq sahna asari bo`ladimi, hamma-hammasida insonlardagi ma'naviy-axloqiy fazilatlarni ardoqlashga, ulug`lashga intildi.

O`lmas Umarbekov qariyb qirq yil tinimsiz izlanish, ijod bilan band bo`ldi. U o`nlab hikoyalar, qissalar."Odam bo`lish qiyin", "Fotima va Zuhra" kabi romanlari, "Qiyomat qarz", "Shoshma quyosh", "Oqar suv", "Sud", Komissiya", "Kuzning birinchi kuni", "Arizasiga ko`ra", "Kurort", "Er yonganda" kabi dramatik asarlarini yaratdi. Shuningdek, "Ikki soldat haqida qissa", "O`zgalarni deb", "qalin qorlar bag`ridagi uchrashuv" kabi kinofil'mlar uchun ssenariylar yozdi. "Odam bo`lish qiyin"romani  O`zbekiston yoshlar tashkilotining mukofotiga (1971), "Ikki soldat haqida qissa" fil'mi hamza nomidagi Respublika Davlat mukofotiga (1977), "Damir Usmonovning ikki bahori" qissasi esa N.Ostrovskiy nomidagi sobiq ittifoq yoshlar tashkilotining mukofotiga (1984) sazovor bo`ldi.

O`lmas Umarbekov lirik kayfiyatli adib. U o`z ijodini asosan nasrga bag`ishladi. Ilk hikoyalari bilanoq u o`quvchilarning diqqatini o`ziga tortdi.

Bunday hikoyalar bir necha  mayda to`plamlarni tashkil qildi. To`plamlar esa, kitoblar daryosiga tushgan oqar suvdek tezda o`tib ketdilar. Shuni ta'kidlash kerakki, O`lmas Umarbekovning hikoyalarida yoqimli havo va nur ko`p. U hayotdagi har bir hodisani falsafiy mushoqada etadi. Undan hulosa chiqarishga intiladi yoki o`quvchini shunga undaydi. Uning hikoyalarini o`qigan odamda hayotga, insonga muhabbat ortadi.

 O`lmas Umarbekov qalamiga mansub asarlarning qahramonlari-turli fe'l-atvorga, turli taqdirga ega turli davrlarning kishilari. Lekin adibning qalbi ularni bir nurli nuqtada birlashtirib turadi. Bu qahramonlar-ezgulik izlovchilar, ezgulik istovchilar, sog`inuvchilar, zulm yoki beshafqatlik qarshisida bo`yin egmovchilar-bularning barcha-barchasi yozuvchi yuragida tug`ilgandir.O`lmas Umarbekov hamma qatori hayotning achchiq-chuchugini totgan, xiyonatni, shafqatsizlikni, munofiqlikni ham ko`rgan, ammo bu kabi illatlar qarshisida ojiz qolmagan, yaxshilikka ishongan, haqiqatga suyangan edi.

"Odam bo`lish qiyin", "Fotima va Zuhra" kabi romanlarni yoki "Sevgim, sevgilim", "Yoz yomg`iri", "Jo`ra qishloq"kabi qissalarni, yuzga yaqin hikoyalarini o`qiymizmi yoki "Shoshma, quyosh", "Qiyomat qarz", "Komissiya", "Kuzning birinchi kuni" singari sahna asarlarini tamosha qilamizmi, Abdulla, Gulchehra, Oypopuk, Munisxonlar, Sanobar Kamolova, hatto yoshini yashab qo`ygan qariyalar ham hayotdan umidlarini uzishmaydi. Ba'zan xato qiladilar, ba'zan mag`lub bo`ladilar, gohida g`oliblik mayidan mast bo`ladilar. Shunda ham yashamoq lazzatini boy bermaydilar. Ezgulikka, ozod hayotga faqat to`g`rilik yo`li bilan bormoqlik mumkin-O`lmas Umarbekovning barcha asarlariga ana shunday shior munosib.

O`lmas Umarbekovning hikoyalarida o`z farzandiga mehri baland onalarni tez-tez uchratamiz. Biroq, ularni bir-birlariga o`xshatish  mumkin emas. Ularning har birlari farzandlarini o`zlaricha qadrlaydilar. Solihabibi ("Er yonganda"), Sevara hola("Kuz havosi"), raisa Ma'piratning onasi ("Xusan").. Bularning hayotlari ham bo`lakcha, farzandi arjumandiga mehri qam bo`lakcha. Qizning oqsoqligidan ichi kuyib raisa Ma'piratning onasi "Ey Xudo! Uni shunday yaratgandan ko`ra, ko`zimni ko`r qilsang bo`lmasmidi?!" deb ko`ngli vayron bo`ladi. Qizning o`zini  ayamay ishga berilishi ham onani bezovta qiladi. Savri xola esa urushda bedarak ketgan o`g`lini har kuni kutadi. Nazarida o`g`li Berdiali qovun qo`ltiqlab eshikdan kirib kelayotganday bo`laveradi.Urushda bedarak yo`qolgan bir odam yigirma bir yilda uyiga qaytibdi, mening bolamga o`n yetti yil bo`libdi, deb umid qiladi. Uni bu dunyoda, bu hayotda shu umid ushlab turadi.

 

 

Февраль

 

1. “Буюк ўзбек шоири, ёзувчиси ва мутафаккири  Алишер Навоий таваллудининг 573 йиллигига”(1441-1501йй.)

2. “14 февраль - Ўзбек мумтоз адабиётининг йирик вакили, буюк шоир,тарихчи, давлат арбоби, истеъдодли саркарда - Бобур (Заҳириддин Муҳаммад ибн Умаршайх Мирзо) таваллуд  топган кун”  (1483-1530 йй.)

 

 

“Буюк ўзбек шоири, ёзувчиси ва мутафаккири  Алишер Навоий таваллудининг 573 йиллигига”(1441-1501йй.)

 

Описание: http://ziyouz.com/rasmlar/poems/AlisherNavoiy.jpeg

   Alisher Navoiy (taxalluslari; asl ismi Nizomiddin Mir Alisher) (1441.9.2. — Hirot — 1501.3.1) — buyuk o‘zbek shoiri, mutafakkir, davlat arbobi.

Alisher Navoiyning ota tomondan bobosya Amir Temurning Umar Shayx ismli o‘g‘li bilan ko‘kaldosh (emikdosh) bo‘lib, keyinchalik Umar Shayx va Shohruxning xizmatida bo‘lgan. Otasi G‘iyosiddin Bahodir esa Abulqosim Boburning yaqinlaridan; mamlakatni idora etishda ishtirok etgan. Onasi (ismi noma’lum) Kobul amirzodalaridan Shayx Abusaid Changning qizi. Alisher Navoiyning bolaligi Shohrux hukmronligining so‘nggi yillariga to‘g‘ri kelgan. U temuriyzodalar, xususan bo‘lajak podshoh Husayn Boyqaro bilan birga tarbiyalangan. 4 yoshida maktabga borib, tez savod chiqarib, turkiy va forsiy tildagi she’rlarni o‘qib, yod ola boshlagan. O‘zbek tili bilan bir qatorda forsiy tilni ham mukammal egallagan. 1447 yil 12 martda mamlakat podshohi Shohrux vafot etgach, taxtga da’vogarlar orasida o‘zaro kurash boshlanadi. Urush-janjallar ko‘p kishilarni Xurosondan turli tomonga ko‘chib ketishga majbur etdi. Alisher Navoiylar oilasi o‘z tinchligini ko‘zlab, Iroqqa ko‘chishdi (1449). Taf shahrida Alisher mashhur «Zafarnoma» tarixiy asari muallifi, shoir Sharafiddin Ali Yazdiy bilan uchrashadi. Bu uchrashuv bolada yorqin taassurot qoldiradi. G‘iyosiddin Bahodir oilasi Hirotga, qariyb ikki yil muddat o‘tgach, qaytadi. Abulqosim Bobur G‘iyosiddin Bahodirni Sabzavor shahriga hokim qilib tayinladi. Alisher Navoiy Hirotda qolib o‘qishni davom ettirdi. Alisher Navoiy she’riyatga g‘oyat qiziqdi, Sharq adabiyotini qunt bilan o‘rgandi. Oila muhiti bolaligidayoq unda adabiyotga zo‘r havas tug‘dirgan edi. Tog‘alari Mirsaid — Kobuliy, Muhammad Ali — G‘aribiy yetuk shoir edilar. Alisher Navoiylar uyida shoirlar tez-tez to‘planishib, mushoira qilishar, adabiyot va san’at haqida suhbatlashar edilar.

Alisher Navoiy 10—12 yoshlaridan she’r yoza boshlagan. Tarixchi Xondamirning yozishicha, yosh Alisher Navoiyning iste’dodidan mamnun bo‘lgan mavlono Lutfiy, uning:
Orazin yopqoch, ko‘zumdan sochilur har lahza yosh,
Bo‘ylakim, paydo bo‘lur yulduz, nihon bo‘lg‘ach quyosh
matla’li g‘azalini tinglab: «Agar muyassar bo‘lsa edi, o‘zimning o‘n-o‘n ikki ming forsiy va turkiy baytimni shu g‘azalga almashtirardim...» degan. Alisher Navoiy 15 yoshida shoir sifatida keng tanilgan. She’rlarini turkiy (Navoiy taxallusi bilan) va forsiy (Foniy taxallusi bilan) tillarida yozgan.
Alisher Navoiy 13—14 yoshlarida otasi hayotdan ko‘z yumadi. Uni Abulqosim Bobur o‘z tarbiyasiga oladi, katta badiiy iste’dodi uchun g‘oyat e’zozlaydi. 1456 yil oktabrda mamlakat poytaxti Hirotdan Mashhadga ko‘chiriladi, Abulqosim yosh Alisherni ham, o‘z xizmatida bo‘lgan Husayn Boyqaroni ham Mashhadga olib ketadi. 1457 yilning bahorida to‘satdan Abulqosim Bobur ham vafot etdi. Alisher Navoiy uchun bu, otasi vafotidan keyingi, ikkinchi og‘ir judolik bo‘ldi. U Mashhad madrasalaridan birida o‘qishini davom ettiradi. Do‘sti Husayn Boyqaro esa Marv va Chorjo‘y tomonlarga omad qidirib ketadi. Xurosonni temuriylarning yana bir vakili, Movarounnahr hukmdori Sulton Abu Said egalladi va poytaxtini Samarqanddan Hirotga ko‘chiradi. Husayn Boyqaroning taxtni egallash yo‘lidagi birinchi raqibi — Abu Sayd edi. Alisher Navoiy oilasining xohish-rag‘bati Husayn tomonda bo‘lib, bu avvalo ularning oilaviy yaqinliklari bilan izohlanardi; bundan yangi hukmdor ham yaxshi xabardor edi. O‘rtadagi bu vaziyat Alisher Navoiy hayotini murakkablashtirgan. Alisher Navoiy Mashhadda oddiy bir mullavachcha sifatida yashadi. Shoirning bu davrdagi ijodida o‘z yurtini sog‘inib yozgan g‘azallari talaygina. Orada, xususan, yoz fasllarida Hirotga borib-kelib ham turgan. 1463 yilda esa u uzil-kesil Hirotga qaytdi. Biroq bu yerda ahvol o‘zgargan, shahar xarobaga aylangan edi. Xuroson poytaxtida Sulton Abu Said o‘z tartibini o‘rnatgan, muhim vazifalarga u bilan Movarounnahrdan kelgan kishilar tayinlangan, Alisher Navoiy ga yaqin kishilar quvg‘in qilingan, Husayn Boyqaro bilan birga ketgan tog‘alari — Mirsaid va Muhammad Ali urushda halok bo‘lgan, yashash uchun biron joy topish muammo edi. Alisher Navoiyning o‘sha kunlardagi ahvoli uning keyinchalik ustozi Sayyid Hasan Ardasherta Samarqanddan yozgan maktubidagi she’riy satrlarda nihoyatda ta’sirli va haqqoniy ifodalab berilgan. Bu vaqtda mamlakatda taniqli shoir bo‘lib qolgan Alisher Navoiyni Abu Sayd ta’qib qilib, Hirotdan chiqarib yuboradi. Shoir Samarqandga ketishga majbur bo‘ladi. Alisher Navoiy Samarqandda 1465 yildan 1469 yilning bahorigacha yashadi, Fazlulloh Abu Lays madrasasida o‘qib, turli fanlarga oid bilimlarini yanada chuqurlashtirdi. Samarqandning ko‘zga ko‘ringan shoirlari — Shayxim Suhayliy, Mirzobek, Mavlono Xovariy, Mir Qarshiy, Harimi Qalandar, muammogo‘y Uloyi Shoshiy, olim Mavlono Muhammad Olim va boshqa bilan hamsuhbat bo‘ldi va do‘stlashdi. Samarqand shahri hokimi Ahmad Hojibek asli hirotlik bo‘lib, Vafoiy taxallusi bilan she’rlar yozardi, u Alisher Navoiyga alohida hurmat va e’tibor bilan qaradi. Uning yordamida Alisher Navoiy davlat ishlari bilan ham shug‘ullana boshladi. U davlat ishlarini boshqarishda dastlabki tajribani shu yerda orttirdi va bu unga keyinchalik asqotdi. Alisher Navoiyning Samarqanddagi siyosiy va davlat faoliyati yuqori baholanib, unga «Chig‘atoy amiri» unvoni berilgan.
1469 yil boshlarida Sulton Abu Sayd Qorabog‘da o‘z askarlari tomonidan o‘ldiriladi. Ko‘pdan buyon shunday vaziyatni kutib yurgan Husayn Boyqaro zudlik bilan kelib, Hirot taxtini egallaydi. Alisher Navoiy ham Hirotga yetib keladi. 1469 yil 14 aprel kuni, ramazon hayiti munosabati bilan uyushtirilgan qabul marosimida Alisher Navoiy o‘zining Husayn Boyqaroga yangi yozgan «Hiloliya» qasidasini taqdim etadi. Podshoh Alisher Navoiyni muhrdorlik mansabiga tayinlaydi.
Alisher Navoiy Husayn Boyqaroning eng xavfli siyosiy raqibi — Yodgor Muhammad Mirzoni tunda qo‘lga olishda shaxsiy jasorat ko‘rsatadi. Yangi hukumatning ortiqcha soliqlaridan norozi bo‘lib, qo‘zg‘olon ko‘targan xalq ommasini tinchitishda adolat va mardonavorlik bilan ish tutadi. Shu voqealardan so‘ng ma’lum vaqt o‘tgach, Husayn Boyqaro hukumatidagi muxrdorlik vazifasiga Alisher Navoiyning roziligi bilan uning samarqandlik do‘sti, shoir Shayxim Suhayliy tayinlanadi. Alisher Navoiyning maqsadi saroyda maslahatchi bo‘lib qolish, ko‘proq ijodiy ish bilan shug‘ullanish edi. Biroq Husayn Boyqaro 1472 yilning fevral oyida uni o‘z saroyining bosh vaziri qilib tayinlaydi va unga «Amiri kabir» unvonini beradi. Alisher Navoiy yangi lavozimda avvalo butun kuchini mamlakatda tinchlik va osoyishtalik o‘rnatishga qaratdi. Vaqf ishlarini tartibga solishga kirishdi. Shaharlarda savdo-sotiqni, hunarmandchilikni rivojlantirishga katta ahamiyat beradi. Alisher Navoiy sa’yi harakati bilan qishloqlarda dehqonchilik madaniyati o‘sib boradi. Shaharlar, xususan Hirot kun sayin obod bo‘la boshlaydi.
Buyuk insonparvar Alisher Navoiy o‘rta asrdagi Uyg‘onish davrining boshqa ulug‘ zotlari singari butun hayoti bilan haqiqiy inson qanday bo‘lishi lozimligini ko‘rsatdi. U o‘z davridagi nohaqlikka, adolatsizlikka qarshi kurashdi, amaldorlarning o‘z vazifalarini suiiste’mol qilishlarini va ta’magirliklarini fosh etdi, ojiz, muhtoj kishilarni o‘z himoyasiga oldi. Sulton Husayn Boyqaro podshohlik qilgan, Alisher Navoiy hukumatda bosh vazir vazifasini egallagantshllarda hech bir mamlakatga qarshi bosqinchilik urushi olib borilmadi. Bosh vazir Alisher Navoiy madaniyat va san’atning chinakam homiysi sifatida taniladi. Uning faoliyatida ijtimoiy-siyosiy masalalarni to‘g‘ri hal etishga intilish, jamiyatdagi barcha ijtimoiy qatlamlarga, barcha qavmlarga bir xil munosabatda bo‘lish, hech qaysi birini kamsitmaslik, hammaning manfaatiga barobar xizmat qiladigan jamoat binolarini qurishga alohida e’tibor berish oldingi uringa chiqa boshladi. Xondamirning qayd qilishicha, 80-yillar davomida Alisher Navoiy o‘z mablag‘lari hisobidan Hirotda va mamlakatning boshqa shaharlarida bir necha Madrasa, 40 ta rabot, 17 masjid, 10 xonaqoh, 9 hammom, 9 ko‘prik, 20 ga yaqin hovuz qurgan yoki ta’mirlattirgan. Ular orasida Hirotdagi «Ixlosiya», «Nizomiya» madrasalari, «Xalosiya» xonaqohi, «Shifoiya» tibgohi, Qur’on tilovat qiluvchilarga mo‘ljallangan «Dorul-huffoz» binosi, Mar-vdagi «Xusraviya» madrasasi, Mashhaddagi «Dorul-huffoz» xayriya binosi va boshqa noyob me’morlik yodgorliklari bor.
Bu davrda Hirotda adabiy hayot jo‘sh urgan. Alisher Navoiy atrofida Shayxim Suhayliy, Xoja Osafiy, Binoiy kabi o‘nlab shoirlar, Hasan Noiy, Xoja Abdullo Marvoriy, Qulmuhummad Udiy, Shohquli G‘ijjakiy kabi o‘nlab sozandalar, Mirxond, Xondamir kabi tarixchilar, Sultonali Mashhadiy, Abdujamil Kotib, Xoja Hofiz Muhammad, Sultonali Koiniy, Muhammad Xandon, Mavlono Hijroniy kabi mashhur kotiblar, Behzod kabi musavvirlar qizg‘in ijodiy mehnat bilan band edilar. Hirotda, umuman Xuroson mul-kida ma’naviy hayotning baquvvat ustunlaridan Abdurahmon Jomiy bilan Alisher Navoiy o‘rtasidagi ijodiy hamkorlik — ustoz-shogirdlik ko‘p masalalarda hamfikrlilikka olib keldi. Alisher Navoiyning o‘zbek tilidagi dastlabki yirik asarlaridan «Hiloliya» qasidasi Sulton Husayn Boyqaroga bag‘ishlangan bo‘lsa, forsiy tildagi birinchi yirik asari «Tuhfat ul-afkor» (1476) qasidasi Jomiyga bag‘ishlangan edi.
1470-yillarning oxirlarida Alisher Navoiy o‘zining o‘zbek tilida yozgan she’rlaridan iborat ilk devoni — «Badoe’ ul-bidoya» («Badiiylik ibtidosi»)ni tuzdi. Mazkur devonda 777 g‘azal, 85 ruboiy, 52 muammo, 46 qit’a, 53 fard, 10 tuyuq, 10 lug‘z, 3 mustazod, 5 muxammas, 3 tar-je’band, 2 musaddas bo‘lib, bunday mukammal devonni tuzish Navoiygacha kamdan-kam o‘zbek shoiriga nasib bo‘lgan. Alisher Navoiy «Badoe’ ul-bidoya» tuzilgandan keyingi davrda yozilgan o‘zbekcha she’rlari asosida 1480 yillarning oxirida «Navodir un-nihoya» («Behad nodirliklar») devonini tuzdi. 1841 — 82 yillarda Alisher Navoiy «Chixl hadis» («Qirq hadis» yoki «Arbain») asarini yozadi. Bunda Muhammad payg‘ambar(sav) ning qirq hadisi to‘rtlik bilan she’riy ifodalab berilgan.
Alisher Navoiy mansub adabiy hayotda she’riy janrlardan g‘azal, qasida, ayniqsa muammo yozishga qiziqish kuchli edi. Alisher Navoiy forsiy devoniga 373 muammo kiritgan. Shunday adabiy mayllar tufayli 1485 yil muammo yozish qoidalari haqida maxsus «Mufradot» asarini yaratdi.
Alisher Navoiyda o‘zbek tilida «Xamsa» — besh doston yaratish maqsadi yoshligidan bo‘lgan. Bu maqsadini 1483—85 yillarda amalga oshirdi. Asar o‘zbek adabiyoti shuhratini olamga yoyib, jahon adabiyotining durdonalaridan biriga aylandi.
«Xamsa»dan keyin Navoiy yana bir qancha asarlar yaratdi. 1485 yil uzining mashhur «Nazm ul-javohir» asarini yozdi, bunda birinchi xalifalardan bo‘lmish Hazrat Alining 266 ta hik-matli gapi ruboyi tarona (to‘rt misrasi ham qofiyalangan) shaklida bayon etilgan. O‘sha Davr kitobxonlari, shu jumladan, tarixchi Xondamir bu asarni g‘oyat yuksak baholagan. Alisher Navoiyning insonparvarlik faoliyati, ilg‘or qarashlari, uning obro‘-e’tibori xalq orasida tobora ortib borishi o‘z manfaatlarini ko‘zlagan saroy a’yonlari orasida norozilik tug‘dirdi. Ular shoir bilan podsho orasiga nifoq solishga urindilar. Natijada 1487 yilda Husayn Boyqaro Alisher Navoiyni vazifasidan bo‘shatadi, bosh vazir vazifasini Muhammad Majdiddin egallaydi. Navoiy esa Astrobodga hokim qilib tayinlanadi. Navoiy hokimlik qilgan 2 yil davomida Astrobod shahri va viloyati obodonlashib, qo‘shni davlatlar bilan yaxshi munosabatlar o‘rnatiladi, savdo ishlari yo‘lga qo‘yiladi. Alisher Navoiy Astrobodda ham ko‘p yangi she’rlar yozgan, Hirotdagi yor-do‘stlariga maktublar yo‘llab turgan. Uning Astroboddan Husayn Boyqaroning katta o‘g‘li Badiuzzamonta yozgan maktubini davlatni boshqarish haqidagi risola, deyish mumkin.
Alisher Navoiy doim Husayn Boyqaroni adolatli va ma’rifatli hukmdor qiyofasida ko‘rish orzusi bilan yashadi. Astroboddan Husayn Boyqaroga va boshqa amaldorlarga yozgan maktublarida ularni insof va adolatga chaqirar, davlat idora usulida mustahkam tartib o‘rnatish va ayrim islohotlar o‘tkazishga undar edi. Lekin Alisher Navoiyning istaklari to‘la amalga oshishi qiyin edi. Astrabodda Navoiy bilan Husayn Boyqaro munosabatlariga putur yetkazuvchi gaplar yuzaga kelgach, podshoh Alisher Navoiyning Hirotga qaytishiga ruxsat beradi. Husayn Boyqaro Navoiyga bir nechta yuksak lavozimlarni taklif qiladi. Alisher Navoiy rozi bo‘lmagach, unga «Muqarrabi hazrati sultoniy» («Sulton hazratlarining eng yaqin kishisi») degan rasmiy unvon beriladi. Bu bilan u davlatning hamma ishlariga aralasha olar va podshoh bilan ko‘rishish imkoniga ham ega bo‘lar edi. Binobarin, saroy amaldorlari, shu jumladan, Muhammad Majdiddin ham har bir muhim masalani ko‘p vaqt u bilan kelishishga majbur edi. Lekin Alisher Navoiy bilan Majdiddin o‘rtasidagi nodo‘stona munosabatdan ko‘pchilik xabardor edi. Navoiyning Balxda hokim bo‘lib turgan ukasi Darveshali Majdiddindan ranjib, bosh hukumatga qarshi isyon ko‘targani ham ma’lum. Bu isyon Navoiyning aralashuvi bilan tinchitilgan. Aynan shu voqea 1490 yildan Majdiddinning siyosat maydonidan ketishiga asosiy sabab bo‘lgan.
Alisher Navoiy hamisha ko‘proq ijodiy va ilmiy ishlar bilan shug‘ullanish, bu boradagi rejalarini amalga oshirish xayoli bilan yashardi. Hayot esa uning rejalariga o‘z tuzatishlarini kiritar edi. 1488 yil Sayyid Hasan Ardasher, 1492 yil Jomiy, 1493 yil olim va shoir Pahlavon Muhammad birin-ketin hayotdan ko‘z yumdilar. Navoiy o‘zi uchun qadrdon bo‘lgan bu insonlar xotirasini abadiylashtirish, ularga o‘z hurmatini izhor etish uchun «Holoti Sayyid Hasan Ardasher», «Xamsat ul-mutahayyirin».(«Besh hayrat»), «Holoti Pahlavon Muhammad» nomli risolalarini yozdi. Astrobodda yoza boshlagan «Tarixi muluki Ajam» («Ajam podshohlari tarixi») asarini tug‘alladi (1489). 1490 yil u o‘ziga zamondosh shoirlar haqida Jomiyning «Bahoriston», Davlatshoh Samarqandiyning «Tazkirat ush-shuaro» asarlari shaklida «Majolis un-nafois» («Nafislar majmuasi») tazkirasini tuzishga kirishib, 1492 yilda tugalladi. Shu vaqtning o‘zida Alisher Navoiy o‘zbek tilida she’riyat nazariyasi, aniq-rog‘i, aruz vazni qoidalari haqida «Mezon ul-avzon» («Vaznlar o‘lchovi») ilmiy qo‘llanmasini yaratdi. 1494 yilda turkiy tildagi maktublarini to‘plab «Munshaot» («Maktublar») majmuasini tuzdi. 1495 yil Jomiyning «Nafahot ul-uns» asarini «Nasoyim ul-muhabbat» («Muhabbat shabadalari») nomi bilan tarjima qilib, uni qayta ishlab, turkiy mashoyixlar haqidagi yangi ma’-lumotlar bilan boyitdi. Shu boisdan «Nasoyim ul-muhabbat»ga Alisher Navoiy ning mustaqil asari sifatida qarash mumkin.
Alisher Navoiy 1491—92 yillardan boshlab turkiy tilda yozilgan hamma she’rlaridan yangi, yig‘ma devon tuzishga kirishdi va bu ish 1498—99 yilda nihoyasiga yetdi. Devonning umumiy nomi «Xazoyin ul-maoniy» («Ma’nolar xazinasi») bo‘lib, 4 qismdan iborat bo‘lganligi uchun «Chor devon» deb ham atalgan. Devon shoirning butun hayoti davomida yozilgan she’rlarini qamrab olgan, ularda Alisher Navoiy ning barcha davrlaridagi kayfiyati, dunyoqarashi, orzu-umidlari ifodalab berilgan. Taxminan shu yillarda Alisher Navoiy forsiy she’rlaridan tashkil topgan «Devoni Foniy» («Foniy devoni»)ni, forsiy tildagi 2 qasidalar majmualarini tuzib, forsiy she’riyat taraq-qiyotiga ham o‘zining munosib hissasini qo‘shdi. Xurosonda forsiyzabon xalqlar ko‘pchillikni tashkil etganligi inobatga olinsa, Alisher Navoiyning bu tilda ham samarali ijod qilgani mamlakat ma’naviy ehtiyojini yaxshi his etganligini bildiradi.
1490 yillarning o‘rtalariga kelib mamlakatda ijtimoiy-siyosiy tanglik kuchaya boshlaydi. Temuriylar xonadonida hukmdor o‘g‘illari o‘rtasida yuzaga kelgan ziddiyatlar esa bu tanglikni yanada kuchaytiradi. Har bir shahzodaning o‘z tarafdorlari bo‘lib, ularni murosaga keltirish ko‘p vaqt Alisher Navoiy zimmasiga tushar edi. Bosh vazir Nizomulmulk esa 1496—97 yillarda bu oilaviy mojarolarda bir tomonlama harakat qilib, Muzaffar Mirzonkt onasi — Xadicha begimga yon bosadi. Shu asosda Husayn Boyqaro bilan Astrobodda hokimlik qilayotgan Badiuzzamon o‘rtasida harbiy to‘qnashuv yuz berdi. Saroydagi fitna, jumladan, Nizomulmulkning qabihligi natijasida Badiuzzamonning o‘g‘li, Husayn Boyqaroning eng sevimli nabirasi, Navoiyning esa ixlos qo‘ygan shogirdi Mo‘min Mirzo fojiali o‘ldiriladi. Bular hammasi Alisher Navoiy hayoti va kayfiyatiga salbiy ta’sir ko‘rsatadi.
Alisher Navoiyning she’riy dahosi 15-asr oxirlariga kelib yana jo‘sh urdi. U 2 yil mobaynida 2 ta yirik asar — «Lison ut-tayr» («Qushlar tili») dostonini va «Muhokamat ul-lug‘atayn» («Ikki til muhokamasi») nomli ilmiy asarini yaratdi. Alisher Navoiyning so‘nggi buyuk asarlaridan yana biri nasriy pandnoma yusinida yozilgan «Mahbubul-qulub» («Qalblar sevgani»)dir. U Sharq adabiyoti tarixida Shayx Sa’diyning «Guliston», Kaykovusning «Qobusnoma», Nizomiy Aruzi Samarqandiyning «Chor maqola» kabi asarlari qatorida turadi. Bu asarida Alisher Navoiy o‘zining hayot yo‘lini, boshidan kechirgan turmush mashaqqatlarini yorqin tasvirlab bergan.
1500 yilning dekabrda Husayn Boyqaro isyon ko‘targan o‘g‘li — Muhammad Husayn bilan sulh tuzib, Hirotga qaytar ekan, Alisher Navoiyni ham uni kutib olishi lozimligiga ishorat qiladi. Orada 2—3 kunlik yo‘l bor edi. Alisher Navoiy o‘zining so‘nggi she’rini Poyob rabotida yozgan va undan nusxa ko‘chirtirib, kelayotgan Husayn Boyqaroga yuborgan. Uchinchi kuni Alisher Navoiy hukmdor istiqboliga yaqinlashayotganida o‘zini yomon his etgan, u bilan ko‘rishayotganda hushidan ketib, qaytib o‘ziga kelmagan va hayotdan ko‘z yumgan.
Alisher Navoiyning adabiy va ilmiy merosini 4 faslga bo‘lish mumkin: 1. Devonlari. 2. Dostonlari. 3. Forsiy tildagi she’riy merosi. 4. Ilmiy-filologik, nasriy va tarixiy asarlari.
Alisher Navoiyning o‘zbek tilida yaratgan she’riy merosi asosan «Xazoyin ul-maoniy» devoniga jamlangan. Asar 4 qismdan iborat. Devonning birinchi qismiga «G‘aroyib ussigar» («Bolalik g‘aroyibotlari»), ikkinchi qismiga «Navodir ush-shabob» («Yigitlik nodirotlari»), uchinchi qismiga «Badoe’ ul-vasat» («O‘rta yosh badialari») va nihoyat, to‘rtinchi qismiga «Favoyid ul-kibor» («Keksalik foydalari») degan nomlar berildi. «Xazoyin ul-maoniy» inson bolasining murakkab va yuksak tafakkuri hamda behisob his-tuyg‘ulari bilan bog‘liq minglarcha she’r va o‘nlarcha she’r turlarini o‘z ichiga olgan majmua bo‘lib, Sharq adabiyoti tarixida noyob hodisadir. Bu xil majmua Alisher Navoiyga qadar Amir Xisrav Dehlaviy tomonidangina tuzilgan. Ushbu devonga kirgan minglarcha she’rlarni Alisher Navoiy butun umri davomida turli sharoitlarda, har xil sabablar bilan yozgan bo‘lib, ular shoir hayoti va u yashagan davr bilan sonsiz-sanoqsiz iplar orqali boglangan. Alisher Navoiy «Xazoyin ul-maoniy» ga qadar «Ilk devon», «Badoe’ ul-bidoya», «Navodir un-nihoya» devonlarini tuzgan. «Xazoyin ul-maoniy» ana shu 3 devonga kirgan hamda «Navodir ul-nihoya» tuzilgandan keyin yozilgan she’rlar asosida yuzaga kelgan.
Alisher Navoiyda keksalik chog‘larida barcha she’rlarini yig‘ib, xronologik tartibda 4 devon tuzish g‘oyasi bo‘lgan. Biroq «Xazoyin ul-maoniy»ni tuzishda muharrirlik vazifasini bajargan Husayn Boyqaro bu g‘oyani qo‘llab-quvvatlamagan ko‘rinadi. Uning «G‘aroy-ib ussig‘ar» devoni bolalik mashqlaridan, «Navodir ush-shabob» yigitlik she’rlaridangina iborat bo‘lmay, bu boshlang‘ich devonlarda shoirning keyingi davr she’riy mo‘‘jizalaridan ham namunalar borki, Husayn Boyqaro shuni ma’qul ko‘rgan. Shu sababdan «Xazoyin ul-maoniy» tarki-bidagi 4 devon nomining mazmunini shartli ma’noda tushunish, bunda she’rlar ko‘p holda aralash holda joylashtirilganini nazardan qochirmaslik zarur.
«Xazoyin ul-maoniy»dagi 4 devonning har birida 650 tadan 2600 g‘azal, umuman 4 devonda 210 qit’a, 133 ruboiy, 86 fard, 52 muammo, 13 tuyuq, 10 muxammas, 10 chistoy, 5 musaddas, 4 tarje’band, 4 mustazod, 1 musamman, 1 tarkibband, 1 qasida, 1 masnaviy, 1 soqiynoma mavjud bo‘lib, Sharq she’riyatining 16 turi namoyondir.
Alisher Navoiyning muhabbat va bu bilan bog‘liq tug‘yonlari, xususan g‘azallari uning yigitlik davrida yozilgan. Bunga uning «Ilk devoni»ga kiritilgan, xalq orasida «Qaro ko‘zum», «Kelmadi» («Munojot») nomlari bilan mashhur bo‘lgan va kuylanadigan g‘azallari yaxshi misol bo‘la oladi. Bu kabi she’rlarida shoir pok va yuksak ishqiy kechinmalarni baland ehtiros va falsafiylik bilan ifodalab bera olgan. Uning «Topmadim» radifli g‘azali ham shu davrda, aniqrog‘i, Mashhaddan Hirotga qaytib, shaxsiy turmushini izga solish taraddudida yurganda, lekin uning moddiy jihatdan nochor ahvoldaligi tufayli oila qurishi qiyinlashgan, Sulton Abu Sayd esa uni ta’qib qilgan paytda yozilgan bo‘lib, uning har bayti yurakni tirnaydi. Alisher Navoiyning ishqiy she’rlarini faqat bir sub’ektga qaratilgan, deyish qiyin. U hayotga keng nigoh bilan qarab, barcha go‘zalliklarni nazokatli tuyg‘ularni qadrlagan, noyob so‘z va iboralar bilan qalbdan ifodalay bilgan. Lekin hayot qiyinchiliklari va ziddiyatlari orqasida o‘z orzu-umidlariga yetisha olmagan shoir o‘zining insoniy norozilik tuyg‘ularini olovli she’riy satrlarda bayon etadi. Alisher Navoiyning ishq bilan bog‘liq tasvirlari rang-barang va boy bo‘lib, biz unda inson hayoti va holatining cheksiz ko‘p qirralarini — shodlikni ham, xafachilikni ham, takrorlanmaydigan lahzalarni ham, har kun, har soatda yuz beruvchi ko‘ngilsizliklarni ham ko‘ramiz. Zotan o‘zbek she’riyatida inson dardi va hasratlarini, o‘z sevgilisiga talpinishlarini Navoiydan o‘tkazib ifodalagan shoirni topish qiyin. Alisher Navoiy ning ishqiy mavzuda yozgan she’rlarining o‘ziga xos xususiyatlaridan yana biri shundaki, ulardagi ko‘p g‘oya va timsollar, tasviriy detallar an’anaviy xarakterga ega. Shu bilan birga ishq va ishqiy obrazlar talqinida ham boshqa mumtoz ijodkorlar kabi Alisher Navoiy ramziylikka ko‘p o‘rin beradi. «Yor» — bu dunyo go‘zaligina emas, uningcha, bu — butun borliqni yaratgan va hamma narsani harakatga keltirib turgan Alloh hamdir. Shoir o‘zining tasavvufiy she’rlarida yorning qoshi, ko‘zi, zulfi, sochi (va h.k.) deganda Allohning kuch-qudrati, mehri, oliy darajadagi go‘zalliklarini ko‘zda tutadi. Alisher Navoiyning barcha lirik janrlarga oid she’rlari yuksak mahorat bilan yozilgan bo‘lib, inson manfaatlariga, uning e’tiqodini mustahkamlashga, ruhini sog‘lomlashtirishga xizmat qiladi. Uning falsafiy, axloqiy mazmundagi hayot nafasi ufurib turgan har bir she’ri bu janrning o‘lmas namunalaridir (yana q. «Xazoyin ul-maoiiy»).
Ulug‘ shoir ijodining shoh asari «Xamsa» 5 dostondan iborat. Bular «Hayrat ul-abror» («Yaxshilar hayrati»), «Farhod va Shirin», «Layli va Majnun», «Sab’ayi sayyor» («Yetti sayyora»), «Saddi Iskandariy» («Iskandar devo-ri») dostonlaridir. Fors adabiyotidagi xamsachilikka javob sifatida o‘zbek tilida birinchi marotaba yaratilgan Alisher Navoiy «Xamsa»si bu tilning cheksiz imkoniyatlarini amalda isbot etdi. 52 ming misradan iborat bu beshlik 15-asr islom tafakkurining borliq va tabiat, inson va jamiyat, axloq va kamolot haqidagi o‘ziga xos qomusi edi. Shoir voqealarni qadim Sharq tarixining Xusrav, Bahrom, Iskandar kabi nomlari afsonalar bilan chulg‘angan shaxslar, Layli va Majnun kabi oshiqlar hayotidan oldi. Ularga yangi mazmun berdi, turkona ruh kiritdi. Davrning dardli masalalarini, avlodlarning orzu va armonlarini ko‘tarib chiqdi. «Xamsa» zamondoshlariga niho-yatda zo‘r ta’sir ko‘rsatdi. Abdurahmon Jomiy uni hayajon bilan olqishladi. Sulton Husayn esa shoirni o‘zining oq otiga mindirib, jilovdorlik qildi (yana q. «Xamsa»).
«Lison ut-tayr» — Alisher Navoiyning so‘nggi dostoni «Xamsa»dan 14 yil keyin — 1498—99 yilda yaratilgan. Bu asarini shoir «Foniy» taxallusi bilan yozgan. Chunki bu davrda uning hayoti keksalikka yuz o‘girgan, aniqrog‘i, bu dunyosidan ko‘proq u dunyosini uylay boshlagan edi. Mazkur asar bolaligida sevib o‘qigani — Farididdin Attorning «Mantiq ut-tayr» («Qushlar tili») dostoniga javob tarzida, shoirning o‘z ta’biri bilan aytganda, «tarjima rasmi bila» yuzaga keltirgan she’riy mo‘‘jizasi edi. «Lison ut-tayr» aruzning ramali musaddasi maqsur (foilotun — foilotun — foilon) vaznida yozilgan bo‘lib, 3598 baytdan iborat. Dostondagi bosh g‘oya, bosh muammo tasavvufdagi imon, e’tiqod va ma’naviyat masalalaridir. Alisher Navoiyning niyati oddiy insonlarga insoniylikning ilohiy mohiyatini tushuntirib berish, ularni og‘ir sinovlardan o‘tkazib, komil inson darajasida ko‘rish. Shoir asarda qushlar timsolida tasavvuf yo‘liga kirgan va Allohni ko‘rishga, unga yetishishga astoydil kirishgan xudojo‘y insonlarni tasvirlashga intilgan. Hudhud degan qush nomidan so‘ylangan yuzlarcha hikoyalar tasavvufiy mazmunda bo‘lib, ular hammasi hayotiy, biri biridan qiziqarli. Qushlarning rang-barang timsollari orqali Alisher Navoiy o‘zining tasavvuf ta’limoti bilan bog‘liq g‘oyalarini, Allohning hamma narsaning tashqarisida emas, balki ichida, o‘zida ekanini ko‘rsatish va isbotlashga harakat qiladi. Insonning ulug‘vorligini majoziy uslub bilan, ta’sirli qilib, real ijtimoiy, axloqiy hodisalar ila bog‘lab tasvirlagan. Tasavvufning vaxdat ul-vujud nazariyasi ham shu tarzda o‘zining badiiy in’ikosini topgan. Bu bilan Navoiy tasavvuf g‘oyalarini keng kitobxonlar ommasiga badiiy kurkam va jonli yetkazishda oliy darajada san’atkorlik ko‘rsatgan (yana q. «Lison ut-tayr»).
Alisher Navoiy butun hayoti davomida o‘zbek tili bilan bir qatorda forsiy tilda ham ijod qilib, barakali meros yaratdi. Uning bu tildagi she’rlari 1490-yillarning o‘rtalarida, Eron olimi Yusuf Sheroziy taxminicha, 1495—1500 yillar orasida muallif tomonidan devon holiga keltirilgan va «Devoni Foniy» nomi bilan mashhur. Mazkur devoni 1963 yilda Tehronda, 1965 yilda Toshkentda, 1993 yilda Dushanbada nashr etilgan. O‘zbek olimi Sulaymonov tavsifi bo‘yicha, «Devoni Foniy»da, «Debocha»dan tashqari, 7 qasida, 554 g‘azal, 1 musaddas, 1 marsiya, 72 qita, 73 ruboiy, 16 tarix, 373 muammo, 9 lug‘z bor. «Devoni Foniy»dagi g‘azallarning aksariyati mashhur fors shoirlari she’rlariga tatabbulardan iborat. Jumladan Jomiyning 52, Hofiz Sheroziyning 237, Xisrav Dehlaviyning 33, Sa’diy Sheroziyning 25, Mavlono Kotibiyning 5, Shohiy Sabzavoriyning 5, Kamol Xo‘jandiyning 4 va boshqa g‘azaliga tatabbu bog‘langan. Alisher Navoiy fors tilida yozgan original g‘azallariga «Muxtara», «Ixtiro» deb sarlavha qo‘ygan bo‘lib, ularning soni 50 dan ortiq.
Alisher Navoiy o‘zining forsiy kasidalaridan alohida to‘plamlar ham tuzgan bo‘lib, ularning biri «Sittai zaruriya» («Olti zarurat»), ikkinchisi «Fusuli arbaa» («To‘rt fasl») deb ataladi. «Sittai zaruriya» to‘plamiga 6 qasida kiritilgan bo‘lib, ularni Xisrav Dehlaviy, Jomiy, Anvariy, Haqoniy, Solmon Sovajiy va boshqa qasidanavislar ta’sirida yaratgan. U davrlarda shoirning she’riy mahorati ko‘p vaqt qasida yozish bilan belgilanganini hisobga olsak, Alisher Navoiyning ham qasidanavislik salohiyati yuqori bo‘lgan. Alisher Navoiyning «Fasuli arbaa» to‘plamiga 4 qasidasi kiritilgan bo‘lib, ulardan «Bahor» 57 baytdan, «Saraton» 71 baytdan, «Xazon» 33 baytdan, «Day» 70 baytdan iborat. Ularda yilning 4 fasli — bahor, yoz, kuz va qish, bu fasllardan har birining o‘ziga xos go‘zalligi zavq bilan tasvirlangan va to‘rttalovi ham zamon podshohi — Sulton Husayn Boyqaroni podshoh va shaxs, yaxshi dust va yaxshi inson sifatida vasf etishga bag‘ishlangan. Umuman, Alisher Navoiy o‘zining forsiy tildagi asarlari bilan zamondoshlarining, birinchi navbatda, Jomiyning yuqori tahsiniga sazovor bo‘lgan va fors-tojik adabiyoti, xususan she’riyati rivojiga munosib hissasini qo‘sha olgan.
Alisher Navoiy shoir bo‘lish bilan birga o‘z dav-rining ulug‘ olimi, mutafakkiri ham edi. Navoiysiz bu davr fani va madaniyati taraqqiyotini tasavvur etish qiyin. Alisher Navoiy ilmiy tadqiqotlari va izlanishlarining katta qismi, tabiiyki, til va adabiyot masalalari bilan bog‘langan. Shu ma’noda «Majolis un-nafois» tazkirasini yaratish bilan Alisher Navoiy o‘z davri adabiyotiga, uning ijodkorlariga o‘ziga xos haykal o‘rnatdi. Unda o‘zbek va forsiy tillarda ijod qilgan 359 shoirning hayoti va yozgan asarlari haqida noyob ma’lumotlar berilgan, bu ijodkorlarning yutuklari va kamchiliklari, o‘ziga xos xususiyatlari ko‘rsatilgan (yana q. «Majolis un-nafois»).
Alisher Navoiyning «Xamsat ul-mutahayyirin», «Holoti Sayyid Hasan Ardasher», «Holoti Pahlavon Muhammad» asarlari «Majolis un-nafois»ning davomiday bo‘lib, bu davr adabiyoti, fani va madaniyatining yirik namoyandalari hayotini o‘rganishda eng qimmatli manbalardir. Bu asarlar badiiy-tasavvuf adabiyotining manoqib (yoki manqaba) janriga tegishli bo‘lib, uslubining samimiyligi bilan ajralib turadi.
Alisher Navoiyning katta adabiy va tarixiy ahamiyatga ega «Munshaot» asari uning turkiy tilda o‘z zamondoshlari — podshohlar va shahzodalar, ilm va adabiyot axdlari bilan olib borgan yozishmalari majmuidan iborat, maktub janrining mukammal namunalari sanaladi. Maktublarning miqdori turli qo‘lyozmalarda turlicha, bir-birini to‘ldiradi. Alisher Navoiy o‘zining forsiy maktublarini ham yig‘ib, «Munshaot» tuzgan. Biroq u bizgacha yetib kelmagan.
Alisher Navoiyning eng muhim asarlaridan biri «Vaqfiya» bo‘lib, bir qarashda, shoir va buyuk davlat arbobining o‘zi kurgan imoratlariga vaqfi, ya’ni rasmiy hujjatidek ko‘rinsa ham, aslida unda Sulton Husayn Boyqaro davri davlat tizimi, Alisher Navoiyning bu davlatni boshqarishdagi o‘rni, uning tarjimai holi, ijtimoiy-siyosiy va axloqiy qarashlari katta bilimdonlik va aniqlik bilan yoritilgan. Shuning uchun ham navoiyshunoslikda bu asarga Alisher Navoiy nasrining ajoyib namunasi sifatida qaraladi. Muallif fikrlarining ba’zilarini she’r bilan, xususan ruboiy shaklida bayon qilishi uning qaysi masalaga qo‘l urmasin, o‘zini she’riyatdan hech uzoq turmaganini, doim she’riyat bilan nafas olganini namoyon etadi.
Alisher Navoiyning adabiyot nazariyasiga oid «Mufradot» («Risolai muammo») asari forsiy tilda yozilgan, muammo yozish va yechish qoidalarini ilmiy izohlashga bag‘ishlangan. Navoiy davrida bu she’r turi nihoyatda keng iste’molda bo‘lgan. Aftidan, bu janr nazariyasi va amaliyoti shu davr kitobxonlarining adabiy didi, tarbiyasi bilan ham bog‘langan edi. Alisher Navoiy ba’zan maxsus muammo yechish majlislari tashkil etgan.
Alisher Navoiyning «Mezon ul-avzon» («Vaznlar o‘lchovi») va «Muhokamat ul-lug‘atayn» («Ikki til muhokamasi» yoki «Ikki til tadqiqi») asarlari boshqa i.t.laridan farkdi o‘laroq umumturkiy ahamiyatga ega va boshqa turkiy xalqlarning she’riyati va tillarini o‘rganishga ham xizmat qilib kelmoqda. Alisher Navoiy «Mezon ul-avzon»ni aruzning birinchi tadqiqotchisi Xalil ibn Ahmad, keyingi davr olimlaridan Shams Qays, Xoja Nasriddin Tusiy, zamonaviy tadqiqotchilardan Jomiy tajribalaridan ijodiy istifoda etib yaratgan. Aruz vazni bo‘yicha o‘zbek tilidagi bu birinchi ilmiy qo‘llanmada uning asosiy ruknlari va boshqa unsurlari, 19 bahrining tuzilishi, ruboiy vaznlarini aniq ta’riflab, turkiy she’riy misollar opqali asoslab, izoxlab berilgan. Asarda aruz vazniga tushmaydigan she’riy vaznlar — tuyuq, chinga, mustazod, aruzvoriy, budi-budoyi va boshqa turkiy she’riy vaznlarga ham izoh va talqinlar berilgan. Bu asar aruz bo‘yicha bugungi kunda ham o‘z ilmiy qimmati va amaliy ahamiyatini yo‘qotmagan.
«Muhokamat ul-lug‘atayn»da turkiy tilning ijtimoiy-siyosiy va madaniy hayotdagi o‘rni, uning grammatik mukammalligi, so‘zlarga boyligi forsiy til qoidalari va hodisalariga qiyoslangan holda chuqur va aniq misollar orqali tahlil etilgan. Alisher Navoiy o‘zining bu tilni, uning jamiyat taraqqiyotidagi o‘rnini, so‘z va iboralarga boyligini shoir sifatida chuqur egallagani uchun, uning boshqa tillardan kamlik joyi yo‘qligini, aksincha, ularga nisbatan o‘ziga xos xususiyatlarga ega ekanligini vatanparvar olim sifatida ehtiros bilan ko‘rsatib, isbotlab bergan. Uning muqoyasa uchun keltirgan 100 ta turkiy fe’lining aksari o‘zbek tilida hozirgacha iste’molda. Shu bilan birga «Muhokamat ul-lug‘atayn»da o‘zbek adabiyoti tarixi, uning boshqa adabiyotlar, xususan forsiy adabiyot bilan yaqindan bog‘langanligi, Navoiy ijodining rivojlanish yullari, ayrim asarlarining yuzaga kelishi sabablari haqida ham qimmatli ma’lumotlar bor.
Alisher Navoiy hayotining oxirlarida «Mahbub ul-qulub» nasriy asarini yezdi. Asar 3 qismdan iborat. Uning birinchi qismi 40 fasl. Har bir faslida muallif uzi yashagan davrdagi bir tabaqa hayoti, axloqi va vazifalari haqida suhbat yuritadi. U ushbu tabaqa vakillarining yaxshi ishlari haqida ham, ayb va nuqsonlari haqida ham goh halimlik bilan, goh g‘azabilanafrat bilan mulohaza yuritib, ularni insofga chaqirmoqchi, tarbiya-lamoqchi bo‘ladi. Asarda Alisher Navoiyning inson axloqiga va tarbiyasiga doir eng noyob pand va nasihatlari xalq maqollari va hikmatli so‘zlari shaklida bayon qilingan. Ko‘p o‘rinda shoir o‘z fikrlarini bayt, qita, masnaviy, ruboiy shaklida ifodalashi asarga rang-baranglilik bag‘ishlagan. «Tarixi muluki Ajam» va «Tarixi anbiyo va hukamo» Alisher Navoiy Sulton Husayn Boyqaro davri ijtimoiy-siyosiy tarixiga bag‘ishlab yozmoqchi bo‘lgan asarining boshlang‘ich bo‘laklaridir.
Alisher Navoiy «Tarixi muluki Ajam»da qad. Eron podshohlari, ularning tarixda muxrlanib qolgan ishlari va shaxsiyatlari to‘g‘risida hikoya qiladi. Bundagi ma’lumotlarni Navoiy ko‘proq Abulqosim Firdavsiyning «Shohnoma» dostonidan hamda «Tarixi Tabariy» kitobidan olgan. Alisher Navoiyning «Tarixi anbiyo va hukamo» asari esa islom dini tarixi bilan bog‘liq rivoyatlar va adabiy asarlarni, xususan bir qator payg‘ambarlar hayotini Buqrot (Gippokrat), Aflotun (Platon), Batlimus (Ptolemey) kabi donishmandlarni bilib olish uchun muhim manbadir. Ayni vaqtda Alisher Navoiyning bu asarlari o‘zbek badiiy nasrining qad. va go‘zal namunalaridir.
Alisher Navoiy o‘zidan boy she’riy, nasriy va ilmiy meros qol-dirgan bo‘lib, bu merosning hajmi, «Lison ut-tayr» dostonida shoirning o‘zi ta’kidlashicha, 100 ming baytdan iboratdir. Bu boy meros bilan Alisher Navoiy o‘zbek adabiyotini jahon yuksakligiga ko‘tardi va o‘zbek adabiy tiliga asos soldi. O‘zbek adabiyotida lirik janrlar va dostonchilikning eng yuqori taraqqiyoti Alisher Navoiy nomi bilan bog‘langandir.
AN. asarlari o‘nlab xalqlarning tillariga tarjima bo‘lgan. Mac. «Majolis un-nafois» 16-asrdayoq fors tiliga Faxriy bin Sulton Muhammad Amiriy, Muhammad Qazviniy va Shohali Abduali Nishopuriy tomonidan 3 marta tarjima qilingan. Alisher Navoiyning boshqa tillarga tarjima qilingan dastlabki badiiy asari «Sab’ai sayyor» bo‘ldi. Xristofor Armaniyning 1557 yilda italyan tilida nashr etilgan «Sarandib shohi uch o‘g‘lonining ziyorati» asarida Alisher Navoiyning «Sab’ai sayyor» dostonidagi qoliplovchi hikoyasi — «Bahrom va Dilorom» hikoya qilinadi. Bu asar nemis, frantsuz va golland tillariga tarjima qilinib, 11 marta nashr etilgan. Shuningdek, 17-asr Gruzin shoiri Sitsishvili Alisher Navoiyning «Sab’ai sayyor» dostonini erkin tarjima qilib, «Yetti go‘zal» dostonini yaratdi. 19-asrning oxiri va 20-asrning boshlarida Alisher Navoiyning «Muhokamat ul-lug‘atayn» asari turk va tatar tillariga tarjima qilindi.
Alisher Navoiy vafot etganidan keyin o‘tgan davr mobaynida uning asarlari forsiy va turkiy xalqlar orasida keng yoyildi. Atoqli tojik shoirlarining ko‘pchiligi, Fuzuliy, Kishvariy, Mirzo Fatali Oxundov, Sobir kabi ozarbayjon yozuvchilari, Ozodiy, Mahtumquli va Zelili kabi turkman shoirlari, qozoq yozuvchisi Abay Qo‘nonboev, qoralpoq sohibqalamlari Berdaq, Ajiniyoz, tatar shoirlari Abdulla To‘qay, Hayum Nosiriy va boshqa Alisher Navoiyga yuksak baho berib, asarlaridan ta’lim oldilar, ayrim asarlariga nazira bitdilar.
Alisher Navoiy ijodiyotiga qiziqish, uni o‘rganish Yevropa va Rossiyada ham hiyla katta tarixga ega. Frantsuz sharqshunosi Katrmer 1841 yilda bosilgan xrestomatiyasida Alisher Navoiyning «Muhokamat ul-lug‘atayn» va «Tarixi muluki Ajam»ini e’lon qilgan, I.N. Berezin «Turk xrestomatiyasi»da uning bir necha asarlaridan parchalar bergan. M. Nikitskiy 1856 yilda birinchi manbalar asosida «Amir Nizomiddin Alisher. Uning davlat va adabiyot sohasidagi ahamiyati» mavzuida magistrlik dissertatsiyasini yozadi. Shu bilan birga, N.I. Il’minskiy, V.V. Velyaminov-Zernov, V.V. Bartold, Ye.E. Bertels, S.N. Ivanov, N.I. Konrad, M. Belen, Pave de Kurteyl, E. Braun va boshqa sharqshunoslar Alisher Navoiyning faoliyati va merosi bilan shug‘ullandilar.
Turkistonda 20-asr boshidan boshlangan, tashabbuskori jadidlar bo‘lgan ma’rifiy uyg‘onish Alisher Navoiyning hayoti va faoliyatini o‘rganishda ham o‘z ifodasini topdi. 1919 yilda Toshkentda Fitrat nashrga tayyorlagan «Insoniyat haqinda Navoiyning fikri» nomli risola bosilib chiqdi. Bu kitobcha Alisher Navoiyning «Hayrat ul-abror» dostonining «Salotin bobida» («Sultonlar haqida») degan qismidan parcha edi. Shundan so‘ng Alisher Navoiy ijodini o‘rganish va ommalashtirish keng tus oldi. Adabiyotshunoslik fanining navoiyshunoslik sohasi yuzaga keldi. Bu sohada olimlar va adiblardan Oybek, O. Sharafiddinov, S. Ayniy, V. Zohidov, Izzat Sulton, A Kayumov, P. Shamsiev, H. Sulaymonov, N. Mamaev, S. G‘anieva, A. Hayitmetov, A. Abdug‘afurov, A. Rustamov va boshqa salmoqli ishlar qildilar, Alisher Navoiy ijodi bo‘yicha unlab nomzodlik va doktorlik dissertatsiyalari yozildi. Yozuvchi Oybek «Navoiy» romanini, Izzat Sulton «Navoiyning qalb daftari» hujjatli qissasini, L. Bat «Hayot bo‘stoni» qissasini, Mirkarim Osim hikoyalar turkumini yaratdi. Ayniqsa, keyingi 50 yil navoiyshunoslikda sermahsul yillar bo‘ldi. Alisher Navoiy asarlarining mamlakatimiz kitob fondlari va chet ellardagi kutubxonalarda saqlanayotgan deyarli barcha nodir nusxalari o‘rganildi. Alisher Navoiyning ko‘pgina asarlarining ilmiy tanqidiy matni ishlab chiqildi. «Devoni Foniy» va boshqa asarlarining nodir nusxalari topilib, nashr etildi. 20-asrda Alisher Navoiyning chinakam sahnaviy hayoti boshlandi. Izzat Sulton va Uyg‘un «Alisher Navoiy» dramasini (1945, 1948), I. Mahsumov bastakorlar Yu. Rajabiy va S. Jalil bilan hamkorlikda «Navoiy Astrobodda» musiqali dramasini (1967) yozdilar. Alisher Navoiy obrazi kinoekranda ham mujassamlashdi. Alisher Navoiy dostonlari asosida yaratilgan «Farhod va Shirin» musiqali dramasi (1937), «Layli va Majnun» operasi (1942), «Suhayl va Mehri» baleti (1967), «Dilorom» operasi (1958), «Iskandar» dramasi (1991) teatr san’atining eng yaxshi asarlaridan bo‘lib qoldi.
Biroq qariyb bir yarim asr davom etgan mustamlakachilik davrida, ayniqsa sho‘ro tuzumi davrida madaniy merosimizni xalqimizga yot mafkura qolipiga solib talqin qilishga urinishlar bo‘ldi. Bu hodisa Alisher Navoiy ijodiga munosabatda ham o‘z ifodasini topdi. Uni yo‘qsillarning do‘sti, mulkdorlarning muxolifi qilib ta’riflashga intilishdi. Jahon adabiyotining durdonasi bo‘lgan asarlaridagi (mas, «Hayrat ul-abror» dostonidagi) ajoyib boblar qisqartirib nashr etildi. Alisher Navoiy ning hayoti va ijodi Allohga imon keltirgan, Qur’oni karimdagi har bir oyatni muqaddas deb bilgan, n-qshbandiya tariqatini qabul qilgan adib va mutafakkirning hayoti va ijodidir. Uning ijodi mohiyatini anglab yetmoq uchun din tarixini yaxshi bilgan, Qur’oni karimni o‘qib, ma’nosini anglab yetgan kishi bo‘lish kerak. Sho‘ro tuzumida esa diniy ilmlarni targ‘ib qilish ta’qiqlandi. Shu bois, garchi navoiyshunos olimlar shoir ijodini targ‘ib qilish bo‘yicha ancha ishlar qilgan bo‘lsalar ham, Alisher Navoiy ijodi ko‘pchilik kitobxonlar uchun tushunarsiz bo‘lib qoldi. Mustaqillik bizga barcha qadriyatlarimiz qatori Alisher Navoiy merosini o‘rganishning keng ufqlarini ochdi. Endilikda uning ijodini aslicha, mohiyatini tushunib o‘rganish imkoniyati yuzaga keldi. 1991 yilda Alisher Navoiy tavalludining 550 yilligi tantanali nishonlandi. Alisher Navoiy nomidagi O‘zbekiston Respublikasi Davlat mukofoti tasis etildi. Toshkentda Alisher Navoiy nomidagi O‘zbekiston Milliy bog‘i barpo etildi va bu bog‘ o‘rtasida shoirning salobatli haykali qad ko‘tardi. Shoirning 20 jildli mukammal asarlar to‘plami nashr etila boshlandi (2000 yilga qadar 16 jildi chop etildi). Mamlakatimizda Alisher Navoiy xotirasi yuksak darajada e’zozlanadi. Bir viloyat, shahar, oliy o‘quv yurti (Samarqand davlat universiteti), Toshkentdagi Davlat kutubxonasi, O‘zbekiston Fanlar akademiyasi Til va adabiyot instituti, Adabiyot muzeyi, Toshkentdagi Katta akademik opera va balet teatri, San’at saroyi, Toshkentdagi metro bekati, o‘nlab ko‘chalar va jamoa xo‘jaliklari uning nomi bilan atalgan. Alisher Navoiy hayoti va ijodiga bag‘ishlab haykaltaroshlar, rassomlar va bastakorlar asarlar yaratishgan. Har yili Alisher Navoiy tug‘ilgan kun - 9 fevralda ilmiy-an’naviy konferentsiya o‘tkazilib, Alisher Navoiy merosini o‘rganish sohasida qilingan yillik ishlarga yakun yasaladi.

 

 

“14 февраль - Ўзбек мумтоз адабиётининг йирик вакили, буюк шоир,тарихчи, давлат арбоби, истеъдодли саркарда - Бобур (Заҳириддин Муҳаммад ибн Умаршайх Мирзо) таваллуд  топган кун”  (1483-1530 йй.)

 

Описание: http://all-generals.ru/assets/images/polkovodci/SV/India/babur.jpg   Zahiriddin Muhammad Bobur (1483—1530) Ulug` o`zbek shoiri, mutafakkir, tarixchi va davlat arbobi; markazlashgan davlat va boburiylar saltanati asoschisi.

Hayoti

   Zahiriddin Muhammad Bobur Andijon (1483 y. 14 fevral)da tug`ilgan. Amir Temurning beshinchi avlodi, Farg`ona hukmdori Umarshayxning farzandi. Bobur 12 yoshda (1494) taxtga chiqdi. 1503—1504 yillarda Afg`onistonni egallaydi. 1519—1525 yillarda Hindistonga 5 marta yurish qiladi hamda uch asrdan ortiqroq davom etgan (1526—1858 y.y.) Boburiylar (g’arbda Buyuk Mo’g'illar nomi bilan mash’hur) saltanatiga asos soladi. Bobur 1930 yilda Agra (Hindistonda)da vafot etgan. Qabri keyinchalik vasiyatiga ko`ra Qobulga ko`chirilgan.

Shoir

   Lirik merosi «Qobul devoni» (1519)ga, 1528-29 yillarda «Hind devoni» ga jamlangan. To`liq devon tuzgani haqida ma`lumot bor. She`rlarining umumiy hajmi 400 dan ortadi. Shundan 119 g`azal, 231 ruboiy va tuyuq, qit`a, fard, masnaviy kabi janrlarda asarlar yaratgan. She`rlarini mavzu jihatidan oshiqona, ta`limiy, tasavvufiy, hasbi hol kabi turlarga ajratish mumkin. Bobur she`riyati intellektual qalb izhori sifatida arqoqlidir. Uning asarlari samimiy, ravon, usluban tugal va mushakkaldir. Bobur ruboiy janrini turk adabiyotida dunyoga olib chiqqan shoirdir.

   Boburning ulug` asari «Boburnoma» bo`lib, uni «Vaqoe» deb ham nomlaydilar. Buyuk memorial asarda 1494—1529 yillari Markaziy va Kichik Osiyoda, Yaqin va O`rta sharq mamlakatlarida kechgan voqealar bayon etilgan. «Boburnoma»ning o`ndan ortiq qo`lyozma nusxalari bor. Asarni Qozonda N.I. Ilminskiy (1857), Londonda Beverij xonim nashr (1905) etgan. O`zbekistonda dastlab professor Fitrat 1928 yilda asardan parchalar e`lon qildi. «Boburnoma»ning 1948—1949 yillarda ikki jildli; 1960, 1989 yillarda tuzatilgan, 2002 yilda to`ldirilgan qayta nashri amalga oshirildi.

Boburning nashr qilingan asarlari «Boburnoma»ni Abdurahim xoni xonon (1586) fors tiliga, Vitsen (1705) golland tiliga, J.Leyden (1826) va V.Erskin ingliz tiliga, Pavel de Kurteyl (1871) fransuz tiliga, Rashit Rahmati Arat (1940) turkchaga, Mixail Sale (1943) ruschaga tarjima qilganlar. 1826—1985 yillar davomida «Boburnoma» 4 marta ingliz (1826,1905,1921,1922), 3 marta fransuz (187, 1980, 1985), 1 marta nemis (1878) tiliga o`girilgan.

Yangi alifbo-»Xatti Boburiy»ni (1504) kashf qildi. Unda she`rlar yozdi va Qur’on ko`chirtirdi.

Boburning soliq ishlari haqida ma`lumot beruvchi «Mubayyinul-zakot» (1521), aruz vazni haqidagi «Risolai aruz» (1523-25) kabi asarlari bor. «Aruz risolasi»da turkiy aruzning tabiati, taraqqiyoti va she`riy asarlardagi ko`rinishlari; aruzning 272 vazni va 21 bahriga ilmiy sharhlar berilgan. Xoja Ahror Valining «Volidiya» asarini o`zbekchaga she`riy tarjima qilgan. Boburning «Harb ishi», «Musiqa ilmi» nomli asarlar yaratgani haqida ham ma`lumot bor. Ammo, ular topilgan emas.

Javohirlal Neru, M.Gandi, A.K.Singxa, B.A.Luniya kabi davlat va fan arboblari Bobur va boburiylarning Hindiston taraqqiyotidagi, jahon sivilizatsiyasidagi mavqeini haqqoniy e`tirof etgan.

Bobur ijodi bilan xorijiy olimlardan U.Erskin, S.M.Edvards, A.Beverij, X. Beverij, R.M.Kaldekot, Ch.Stori, E.Xolden, L.U.King. F.J.Talbot, D.Ross, J.Elfiniston, I.Mano; F.Ko`prulu, Z.Mansuriy, A.K Singxa, R.Sharma, R.R.Arat, H.Boyir, Sh.Yorqin; N.Ilminskiy, N.Veselovskiy, A.Samoylovich, M.Sale, I.V.Stebleva; o`zbek olimlari Fitrat, P.Shamsiev, H.Yoqubov, V.Zohidov, S.Azimjonova, A.Qayumov, A.Abdug`afurov, G`.Salomov, N.Otajonov, B.Qosimov, S.Hasanov, H.Boltaboev v.b. shug`ullanganlar. O`zbekiston Milliy universiteti olimlari Boburning she`riy mahorati, «Mubayyin» asari borasida tadqiqotlar olib borishmoqda.

«Bobirnoma» mavzusida qator badiiy asarlar ham yaratilgan. Flora Anna Stilning «Boburxon» (Parij, 1940), Fernard Grenardning «Bobur» (Parij, 1930), Harold Lembning «Bobur-yo`lbars» (Nyu-York, 1961) romanlari, Vambek Gaskonining «Bobur va uning avlodlari yoki Buyuk mo`g`ullar» (Nyu-York, 1980) esse-romanlari shular jumlasidandir. Hindistonlik Muni La`l boburiylar haqida 6 ta roman yozgan. O`zbek adabiyotida Oybek, P.Qodirov, B.Boyqobilov, X.Sultonov, X.Davron Boburga bag`ishlab roman, qissa va dostonlar yaratdilar.

Bobur nomida xalqaro ilmiy eksriditsiya mavjud bo`lib, uning a`zolari Bobur qadamjolari bo`ylab besh marta safar uyushtirdilar. Ekspeditsiya materiallari asosida «Bobur va uning jahon sivilizatsiyasida tutgan o`rni» memorial muzeyi tashkil qilinib, uning jamg`armasida Bobur nomi bilan bog`liq 500dan ortiq kitob va manbalar bor. Andijonda Bog`i Bobur tashkil qilinib, buyuk shoirning hoki keltirilgan ramziy qabr bor, Ark ichi memorial kompleksi Bobur yashagan davr haqida ma`lumot beradi.

 

 

Март ойи

 

1. “Ҳамза Ҳакимзода Ниёзий тавалудининг 125 йиллиги (1889-1929)”

2. “Аёлга меҳр билан” 8 Март- Халқаро хотин-қизлар кунига

3. “Наврўз-умумхалқ байрами”

4. “Буюк ўзбек астрономи ва математиги, давлат арбоби Мирзо Улуғбек таваллудининг 620 йиллиги” (1394-1449)

5. “27 март-Халқаро театр куни”

6. “Буюк ўзбек олими, файласуф, руҳшунос, адабиётшунос, математик  Абу Наср Фаробий таваллуд куни” (873)

 

 

 

“Ҳамза Ҳакимзода Ниёзий тавалудининг 125 йиллиги (1889-1929)”

 

Описание: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/da/Hamza_Niyazi.jpg

   Hamza 1889-yil 6-martda Qo’qonda Hakimcha ismi bilan mashhur bo’lgan tabib oilasida tug’ildi. Unig 16 yoshida Buxoroga borib, “xalq do’xturi” bo’lib qaytgan otasi – Ibn Yamin Niyoz o’g’li o’zbekcha va forschadan savodli edi. Hamza ham ota izidan borib, 1899-1906-yillarda madrasada o’qidi. 1908-yilda esa Namanganga borib, 7-8 oy davomida tahsil ko’rdi. U o’sha davrda Orenburg va Ufada chiqib turgan gazeta va jurnallar orqali jadid g’oyalari bilan tanishdi.

Hamzaning adabiyotga bo’lgan ixlosi 1897-1898-yillarda boshlangan. Shu yillarda madrasada tahsil ko’rgan Hamza Hofiz, Bedil, Yusuf Ahmad risolalarini ota-onasiga o’qib berar ekan, ular yordami bilan bu asarlar mag’zini chaqadi. Sekin-asta unda badiiy ijodga, nafis so’zga qiziqish uyg’onadi. 1899-1900-yillardan boshlab esa o’zi ham she’r yoza boshlaydi. U 1908-yilda Namangandagi tahsilini tugatgach, mahalliy maorif xodimlaridan biri Abdulla To’qmullin bilan uchrashib, unga “she’riy yozishmalari”ni ko’rsatadi. “Ul menim qo’limda o’z qalamim bilan yuz sahifadan ortiqroq eski usuldagi she’riy, yozishmalarimni ko’rub, tarbiyag’a kirishdi”, - deb yozadi Hamza tarjimai holida.

U eski podsholar turmushidan “Haqiqat kimda?” ismli havosiz operalik ro’mon yozgan. Hamza 1914-1917-yillarda Margi’lon va Qo’qonda maktab ochib, yo’qsil bolalarini o’qitdi hamda bu maktablar uchun “Yengil adabiyot”, “O’qish kitobi”, “Qiroat kitobi” singari darslik va qo’llanmalar yozdi; “G’ayrat” kitobxonasini tashkil etib, xalq o’rtasida turk-tatar jadidlarining ma’rifatparvarlik g’oyalarini tarqatishga urindi. 1926-yilda Hamzaga adabiyot va teatr sohasidagi katta xizmatlari uchun O’zbekiston xalq yozuvchisi unvoni berildi. 1929-yil 18-martda Hamza Shohimardonda fojiali ravishda halok bo’ldi.

Hamzaning adabiy ijodi asosan ikki qismdan – she’riyat va dramaturgiyadan iborat. Uning 1905-1914-yillarga oid g’azal, muxammas, musaddas va masnaviylari qo’lyozma  devonga jamlangan bo’lib, shoir bu asarlarida Nihoniy taxallusini ishlatgan. U 1915-1917-yillarda ana shunday she’rlarni jamlab, ularni “Milliy ashulalar uchun milliy she’rlar majmuasi” degan umumiy nom ostida 8 ta “gul” to’plamlarida nashr etdi. Bu davr o’zbek she’riyatiga birinchilardan bo’lib ishchi obrazini, yo’qsil inson obrazini olib kirdi.

1915-yilda Qo’qonda o’zi tashkil etgan teatr truppasi uchun yozgan “Zaharli hayot yoxud ishq qurbonlari” asari Hamzaning bu sohadagi ilk qadami bo’ldi.

Shundan keyin u “O’ch”, “Muxtoriyat yoki avtonomiya”, “Boy ila xizmatchi”, “Kim to’g’ri?”, “Tuhmatchilar jazosi”pyessalarini yozgan. Sovet adabiyotining ijodiy usuli sifatida e’lon qilingan sotsialistik realizm mezonlariga moslab qayta ishlangan pyesa o’zbek sovet dramaturgiyasining shoh asari deb e’lon qilindi.

Holbuki, Hamzaning dramaturgiya sohasidagi asosiy xizmati “Boy ila xizmatchi” pyesasi bilan belgilanmaydi.

Hamza oktabr arafasi va oktabrdan keyingi dastlabki yillarda “Mulla Normuhammad domlaning kufr xatosi”, “Ochlik qurbonlari”, “Rabochiylar”, “Ishchilar hayotidan”, uch qismdan iborat “Loshmon fojiasi”, to’rt qismdan iborat “Farg’ona fojiasi”, “Qizil qon ichida yosh gavdalar”, “Eshonlikda xiyonat” singari ko’plab sahna asarlarini yaratdi, lakin ular nashr etilmay qolgani sababli bizgacha yetib kelmagan. Natijada o’zbek dramaturgiyasining chindan ham shoh namunalari bo’lgan “Burungi qozilar yoki Maysaraning ishi”, “Paranji sirlaridan bir lavha yoki yallachilar ishi” dramatik asarlarini yaratishga erishdi. Hamzaning oktabr inqilobining 10 yilligi munosabati bilan yozilgan “Jahon sarmoyasining eng oxirgi kunlari” pyesasi ham “jahon inqilobi” g’oyasini tashviq etganiga qaramay, dramaturg sifatida yangi ijodiy ufqlar sari intilganidan dalolat beradi.

Pyesa qahramonalri Oyxon va Cho’pon bir-birlarini sevardilar. Ammo “maqtovdan ortiq chiroyli, uzun soch, shirin so’z” Oyxonni Mulla Ro’zi, Hidoyatxon va payg’ambar yoshiga kirib quyulmagan Qozi kalonning o’zi ham o’z hirslari domiga tortmoqchi bo’ladilar.

“Yallachilar ishi” ayricha qimmatga ega. Hamzaning bu asarni yozishdan ham murodi xotin-qizlarni paranji asoratidan xolos etish, ularning ijtimoiy hayotdagi mavqelarini tiklash, insonning huquqlarini himoya etish uchun boshlangan harakatga hissa qo’shish edi.

Xolisxon (asl ismi To’laxon) 17 yoshli “nozik andom, shirin so’z” sohibjamol qiz edi. Xolisxonga g’oyibona hirs qo’ygan xotinboz Norboyvachcha pul gadosi, yallachi Mastura yordamida uni o’g’irlab, bechora qiz baxtini bir umrga barbod qiladi. Bu ikki iffat kushandasining qora ishlari bilan fohishaxonaga tushib qolgan Xolisxon sevgilisi Rustambeknig daragini eshitib, qochmoqchi bo’ladi. Ammo bundan xabar topgan qabih unsurlar uning so’nggi umid gulini ham sovurib, hamma yoqni qonga botiradilar.

“Yangi saodat” 1914-yilda yozilgan bo’lib, 1915-yili bosilib chiqqan. “Turmush achchig’i” asari esa 1916-yilda, “Oq gul” chop etilgan vaqtda nashrda bo’lgan. Uning keyingi taqdiri noma’lum.

Olimjon – asarning bosh qahramoni. Olimjon – Abduqahhor ismli tagli-tugli boyning farzandi. Uning otasi johil bir savdogar bo’lgani sababli, “saodat chin turmushlari uchun eng birinchi darajada farzu ayn o’lgan ilm, ma’rifat”dan mahrum bo’lib qolgan edi. Hamzaning talqinicha, u sayohatning ana shu qusuri tufayli “Kecha va kunduz safohat qabohatlarga qadam qo’ya” boshlaydi va natijada mol-mulkini qimorga boy berib, “oxir yotadurgan joyi go’lox”, ovqat uchun topadurgan aqchasi esa qimorbozlardan tushadigan cho’tal bo’lib qoladi. Olti yoshli Olimjon va uning uch yoshli singlisi Xadicha taqdiri oqila onaning qo’liga o’tadi. Maryam qanchalik qiynalmasin, farzandlarini yolg’iz o’zi amal-taqal qilib o’stiradi, Olimjonni esa jadid maktabiga o’qishga beradi. Xulq-odati va iqtidori bilan muallim mehrini qozongan Olimjon – “millat gulshaniga yangi qo’ngan bu andalib” (bulbul) – tez orada obro’-e’tibor qozonadi. Dastlab muallimga yordamchi bo’lib, maktabda saboq beradi, so’ng Abdurahmon ismli savdogarga mirzo bo’lib, uning yolg’iz qizi, “ko’zining nuri” Nazokatxonimga uylanadi.

“Shohlar bir kun gado bo’lur, bizlarga o’xshab. Gadolar yana bir kun shoh bo’lub qolur, bolajonlarim”, - deydi Maryam oilasi parokanda bo’lgan kezlarda.

Qisman shu tufayli bo’lsa kerak, “Al-isloh” jurnali “Yangi saodat” to’g’risida so’z yuritib, “Xalqni o’quv va yozuv tarafig’a targ’ib qilmoq uchun hozirgacha Turkiston shevasida buningdek ta’sirli ro’mon nashr o’linmamish”, deb yozgan edi.

Ilm-ma’rifat Hamza talqinida “hayotimiz dunyosining haqiqiy xurshidi va mohtobi” bo’lsa, ilmsizlik “jaholat va g’aflat zindonidir”.

Hamza o’z g’oya-maqsadiga yakun yasab, yana bir hadis keltiradi. Bu hadisda aytilishicha, “dunyo yuzidagi millatlarga ustun bo’la olmasak ham, alarning oyoq ostlarida qolmaslik darajada chora axtarmoq lozim”.

Ushbu asar janrini Hamza “Turkiston maishatidan olingan qiz-kuyov fojiasi” deb ataydi. “Jaholat va g’aflat zindoni”da yashayotgan Mahmudxon va Maryamxonim, rus dramaturgi A. S. Griboyedov aytmoqchi, o’z aqlliklari tufayli qurbon bo’ladilar.

Agar Olimjon otasi Abduqahhor tufayli iqtisodiy va ma’naviy qiyinchilikka duch kelib, onasi Maryam, o’rtog’i Ahmadjon va jadid maktabi muallimi yordamida bu qiyinchiliklarni yengib, saodat sari dadil borsa, Mahmudxon “bir ozgina zamondan xabardor” Abduqodirboy orqali Maryamxonimni sevishini va unga uylanish niyatida ekanligini otasiga shipshitishdan nariga o’tmaydi.

Hamzaning “Yigitlar tovushi” maqolasidan ma’lum bo’lishicha, “Ishtirokiyun” ro’znomasining 1920-yil sonlaridan birida Qunduzxonim ismli muallifning “Xotin-qizlar tovushi” degan maqolasi bosilgan. Bu “jozibona maqola”da Turkiston turklarining qiz-yigitlari orasida “o’quv qayg’usi” va boshqa muhim masalalar ko’tarilgan edi.

 

 

“Аёлга меҳр билан” 8 Март- Халқаро хотин-қизлар кунига

 

Описание: http://fikr.uz/uploads/images/4/5/5/7/81/4ac31b364b.jpg

  Bahor — bayramlar bilan boshlanadi. Ko'klamning ikkinchi haftasida — 8 martni nishonlaymiz. Xo'sh, munis onalarimiz, xotin-qizlar bayramini nishonlashimizning sababi nimada? Nega ayollar bunchalik ulug'lanadi? Xuddi shu kuni butun dunyo ayollari bayram qiladilarmi yoki… Bu savollarga javob topish uchun tarixga nazar tashlaymiz. Ma'lumotlarga ko'ra, «ayol» arabcha so'z bo'lib, «oila» kalimasi bilan o'zakdoshdir. Biroq 8 martga nisbatan «ayol» so'zi emas, balki xotin-qizlar degan so'z keng qo'llaniladi. Bu kun o'tmishiga nazar tashlaydigan bo'lsak, xotin-qizlar bayrami ularning o'z huquqlari uchun kurashish kunidan kelib chiqqaniga guvoh bo'lishimiz mumkin. Ya'ni, 1857 yil 8 mart kunida Nyu-Yorkning poyafzal hamda tikuv fabrikasi ishchi xotin-qizlari manifestga yig'iladilar. Ular 10 soatlik ish kuni, yorug' va quruq ish xonalari hamda erkaklar bilan bir xil maosh olishlarini talab qilib chiqadilar. Xuddi shu kunda Nyu-Yorkdagi yuzlab ayollar namoyishlarga chiqib, saylash huquqini ham talab qiladilar. Chunki o'sha paytlarda juda kam maosh oluvchi ayollar kuniga 16 soat ishlaganlar. Erkaklar esa turli chiqishlari orqali 10 soatlik ish kunini qo'lga kiritganlar. 8 martdagi xuddi shu voqeadan so'ng ayollar tashkiloti tuziladi va birinchi marta xotin-qizlar unga a'zo bo'ladilar. Biroq bu kun birinchi marta 1891 yil 19 martda Avstriya, Daniya, Germaniya va Shveytsariyada xotin-qizlar bayrami sifatida nishonlandi. O'shanda milliondan ortiq erkak va ayollar manifestlarda ishtirok etadilar. Saylash va joylarni boshqarish huquqidan tashqari, ayollar erkaklar bilan bir qatorda teng huquqli bo'lishga harakat qiladilar. 1910 yil Kopengagenda o'tgan xalqaro konferentsiyada 8 mart sanasini xalqaro xotin-qizlar kuni sifatida nishonlash taklifi ko'tarildi. Shundan so'ng ko'pgina mamlakat ayollarining jamiyatda faollashuvi boshlanadi. Ular kambag'allikka qarshi, mehnat huquqiga, hurmatiga ega bo'lish, tinchlik uchun kurash olib boradilar. Описание: http://fikr.uz/uploads/images/a/1/2/0/81/4f8707adc7.jpgRossiyada esa xalqaro xotin-qizlar kuni birinchi marta 1913 yil Peterburgda bayram qilindi. Rossiya Dumasiga ayollar muammosi bo'yicha ariza berildi va hukumat a'zolari 1913 yil 2 martda bir yarim ming aholini yig'ib, bu masalani hal etishga ruxsat berdi. Unda ayollarning saylash huquqi, onalikni davlat tomonidan ta'minlash va muhofaza qilish masalalari ko'rib chiqildi. Keyingi yilda esa Yevropaning ko'pgina mamlakatlarida ayollar urushga qarshi namoyishlar uyushtiradilar. 1917 yil fevral oyining oxirgi yakshanbasida Rossiya ayollari «Non va tinchlik» shiori ostida ko'chaga chiqdilar. To'rt kundan keyin esa Nikolay II ayollarga saylash huquqini berishni va'da qildi. Bu kun Yulian yilnomasida 23 fevral hamda Grigorian yilnomasi bo'yicha 8 martda nishonlana boshlandi. 8 mart xalqaro xotin-qizlar kuni 1965 yildan boshlab dam olish kuni deb belgilandi. Shu kunda hukumat tantanali tadbirlarda ayollarga nisbatan davlat siyosatining amalga oshirayotgan ishlari to'g'risida hisobot berardi. Asta-sekin xalqaro xotin-qizlar kuni ayollarning o'z huquqlarini talab qilganliklari uchun emas, balki ularni qadrlash, hurmat qilish va e'zozlash kuni sifatida nishonlana boshlandi. Sobiq sho'ro ittifoqi barham topgandan so'ng 8 mart — xalqaro xotin-qizlar bayrami MDH davlatlari: Ozarboyjon, Gruziya, Qozog'iston, Qirg'iziston, Moldaviya, Tojikiston, Turkmaniston, Ukraina, Belorussiya, O'zbekistonda bayram qilinadi. Agar e'tibor bergan bo'lsangiz, MDHdan tash-qari ushbu bayram asosan G'arb davlatlarida nishonlanadi. Xo'sh, Sharqda-chi? Sharqda ham bu bayram o'zgacha tarzda nishonlanadi. Masalan, Yaponiyada xuddi shunga o'xshash bayram mavjud. Lekin u xotin-qizlar emas, balki faqatgina qizlar (Xina Matsuri) bayramidir. Bu ayyomni qo'g'irchoqlar bayrami deb ham atashadi. Bayram 3 martda o'tkazilib, barcha yapon qizlariga baxt va sog'lik tilaydi. Yaponlar qizi bor uy ostonasidagi qizil javonga chiroyli kiyintirib qo'yilgan qo'g'irchoqni qo'yishadi. Mamlakatning ba'zi joylarida esa qog'ozdan yasalgan qo'g'irchoqlarni suvga tashlaydilar. Bu bilan suvga tashlangan qog'oz-qo'g'irchoq o'zi bilan baxtsizlik va kasallikni ham olib ketsin, deyiladi.Qizlarga atalgan qo'g'irchoqlar odatda vasiyat qilib qoldirilgan bo'ladi. Chunki bu qo'g'irchoqlar juda qimmat bo'lib, narxlari 1000 AQSh dollaridan kam bo'lmaydi. Ular bir oy davomida ostonada turib, keyingi yil uchun yana yig'ishtirib qo'yiladi.

 

 

“Наврўз-умумхалқ байрами”

 

Описание: 451.jpg

   Ona diyorimizda fasllar kelinchagi – bahor kezmoqda, tabiat uyg‘onmoqda. Borliqdagi yangilanish, yasharish ozod va obod Vatanimizga Navro‘zi olam kirib kelganidan mujda beradi. Ezgulik, muhabbat, xayr-saxovat, shafqat va shafoat ayyomi qalblarga olam-olam surur, yangidan-yangi orzu-havaslar baxsh etadi. Yurtimiz bu gal ham tinch va osoyishta, xalqimiz sihat-salomat va bardam, salmoqli yutuqlari, mo‘l-ko‘l orzulari, ezgu tilaklari bilan Navro‘z shodiyonalariga qadam qo‘ymoqda.

Davlatimiz rahbari Islom Karimov tashabbusi bilan istiqlolimizdan oldin Navro‘z tiklandi. Mustaqillik yillarida esa bu bayram izchil rivojlandi, takomillashdi, uning mazmun-mohiyati boyidi va ezgulik bilan yo‘g‘rilgan yangi qirralari namoyon bo‘ldi.

Описание: 452.jpg

Xalqimiz doim Navro‘zni o‘zgacha bir sog‘inch, intiqlik bilan kutib oladi. Bu gal ham shunday fusunkor damlarda yeru ko‘k bag‘rida ro‘y berayotgan o‘zgarishlarni qalbidan o‘tkazayotgan hamyurtlarimizning dillarida quvonch, ana shu yorug‘ kunlarga, go‘zal hayotning bebaho ne’matlariga eson-omon yetganimiz, osmonimiz musaffoligi uchun shukronalik tuyg‘ulari tug‘yon urayotir.

 

Описание: nav222.jpg

Navro‘z va Yoshlik – orastalik, go‘zallik, beg‘uborlik va pokizalik timsollaridir. Joriy yilning Prezidentimiz tomonidan Yoshlar yili deb e’lon qilinishi navqiron avlodga beqiyos shodlik, g‘urur va iftixor bag‘ishladi, o‘ziga ishonchini yanada mustahkamladi, himmat va g‘ayrat kamarini yanada mahkamroq bog‘lashga ruhlantirdi.

Yurtimizda mustaqillikning ilk yillaridanoq barkamol avlodni tarbiyalash masalasi davlat siyosati darajasiga ko‘tarilgan. Biz bugun barpo etayotgan yangi hayot, yangi jamiyatni avvalambor o‘zimiz uchun, o‘sib kelayotgan, bugun boshlagan ishlarimizni ertaga davom ettirishga qodir farzandlarimiz uchun qurmoqdamiz. Prezidentimiz ta’biri bilan aytganda, buyuk davlatni faqat sog‘lom millat, sog‘lom avlodgina qura oladi. Shu ma’noda, Yurtboshimiz tashabbusi bilan qabul qilingan “Yoshlar yili” Davlat dasturi har tomonlama sog‘lom avlodni tarbiyalash yo‘lida navbatdagi zalvorli qadam bo‘ldi.

“Millatning dardlariga darmon bo‘lmoq vazifangizdir” – bu hikmatli shior shavkatli bobokalonimiz Amir Temur ma’naviyati durdonalaridan. Farzandu nabiralarimiz bilan faxrlanishni istasak – ular sog‘lom, durkun, barkamol, zamonaviy bilim va tajribaga ega, iymonli-e’tiqodli bo‘lishlariga, Vatanimiz tarixida o‘chmas iz qoldirgan buyuk ajdodlarimizning ishlarini davom ettira oladigan insonlar bo‘lib kamolga yetishishlariga erishishimiz lozim.

O‘zbekistonda tibbiy xizmat sifatini yanada yaxshilash maqsadida rivojlangan mamlakatlar tajribasidan va amaliy maqsadga javob berishidan kelib chiqqan holda, tibbiyot sohasi boshqaruv tizimining barcha bo‘g‘inlari qayta ko‘rib chiqilmoqda. Sog‘liqni saqlash tizimini tubdan isloh qilishning ikkinchi bosqichi doirasida davolash-profilaktika muassasalari tarmog‘ini qayta tashkil qilish, viloyatlarda kattalar va bolalar uchun ko‘ptarmoqli tibbiyot markazlarini barpo etish, tumanlar miqyosidagi tuzilmalarni takomillashtirish, qishloq vrachlik punktlarini mustahkamlashga doir ishlarga alohida e’tibor qaratilmoqda.

Bunday keng qamrovli chora-tadbirlarning amalga oshirilishi natijasida aholi sog‘ligining mustahkamlanishi, kishilarimiz umr ko‘rish darajasining ortishi, onalar va bolalar o‘limining keskin kamayishi, turli yuqumli kasalliklarning oldini olish borasida qo‘lga kiritayotgan yutuqlarimiz BMT, Jahon sog‘liqni saqlash tashkiloti, YUNISEF singari xalqaro tashkilotlar tomonidan e’tirof etilmoqda. Bularning barchasi mamlakatimizda inson manfaatlarini, xususan, sog‘lom zurriyot va sog‘lom avlod tarbiyasini ko‘zlab amalga oshirilayotgan izchil islohotlar berayotgan samaralardir.

Prezidentimiz tashabbusi bilan tashkil etilgan uch bosqichli uzluksiz sport tizimi – “Umid nihollari”, “Barkamol avlod”, Universiada ommaviy sport o‘yinlari hamda bolalar sportini rivojlantirish borasidagi sa’y-harakatlar tufayli, bir tomondan, bolalarimiz zamonaviy shart-sharoitlardan unumli foydalangan holda jismoniy chiniqayotgan bo‘lsa, boshqa tomondan, O‘zbekiston bayrog‘ini xalqaro maydonlarda baland ko‘tarayotgan navqiron va zabardast sportchilarimiz yetishib chiqmoqda. Bu haqda gap ketganda, birgina o‘tgan yili yurtimizda 170 bolalar sporti obyekti, jumladan, 27 sport inshooti, 143 maktab sport zali barpo etilganini qayd etishning o‘zi kifoya.

Davlatimiz rahbarining 2008 yil 7 yanvarda qabul qilingan “Bolalar musiqa va san’at maktablarining moddiy-texnik bazasini mustahkamlash va ularning faoliyatini yanada yaxshilash bo‘yicha 2009-2014 yillarga mo‘ljallangan Davlat dasturini tayyorlash chora-tadbirlari to‘g‘risida”gi farmoyishi esa jajji farzandlarimizning ma’naviy olami va madaniy saviyasini yuksaltirish, ularning milliy va jahon musiqa madaniyatining eng sara namunalaridan keng bahramand bo‘lishi uchun zarur shart-sharoitlar yaratmoqda…

Xalqimiz azaldan to‘y va shodiyonalarni alohida taraddud bilan qarshi oladi. Bag‘rikenglik, o‘zaro hamjihatlik, saxovat va mehr-oqibat kabi ezgu fazilatlarni yanada yuksaltirish, umumxalq bayramlari arafasida mahallalar, ko‘chalar va aholi turarjoylarini obodonlashtirish maqsadida bu yil yurtimizda mart-aprel – obodonlashtirish va ko‘kalamzorlashtirish oyliklari deb e’lon qilingani ham Navro‘z bayramini nishonlashga puxta tayyorgarlik ko‘rishda katta ahamiyat kasb etdi.

Maydon uzra mayin navo taraladi. Musiqiy ohanglarga qushlar chug‘uri, jilg‘a-soylarning jildirashi – bahor ishvalari uyg‘unlashib ketadi. Ana shunday sehrli ohanglar og‘ushida yurtimizning husn-malohatda tengsiz tabiati, betakror qadimiy obidalariyu zamonaviy me’morchilik an’analari asosida qad rostlagan go‘zal binolari, shahar va qishloqlarimizning ko‘rku tarovatli qiyofasi ko‘z o‘ngimizda gavdalanadi.

Ota-bobolarimiz bunday kunlarda yetim-yesir, beva-bechoralar, xastayu muhtojlarga mehribonlik ko‘rsatishga shoshilgan, gina-kuduratlar unutilgan. Buni hayotimizning barcha jabhalarida, odamlarimizning qalbida, ongu shuurida namoyon bo‘layotgan mehr-oqibat, muruvvat, bag‘rikenglik kabi insoniy fazilatlar va yurtdoshlarimizning ertangi kunga ishonchi to‘la tasdiqlaydi.

Mustaqillik yillarida millatimiz tiynatiga xos ana shu inja xislatlar qaytadan qadr topdi. Mo‘tabar qariyalarimiz, ota-onalarimizning hurmat-ehtiromini joyiga qo‘yish, bir-birimizga mehr-oqibat ko‘rsatish, kattalarga hurmat va kichiklarga izzatda bo‘lish, jamiyatimizda hech kim yolg‘iz emasligi, hech kim e’tiborsiz va qarovsiz qolmasligi kabi xalqimizning azaliy fazilatlari rivoj topmoqda.

Dunyoda “o‘zbek modeli” degan nom bilan tan olingan mustaqil taraqqiyot yo‘limizning negizida turgan mashhur besh tamoyildan biri kuchli ijtimoiy siyosat olib borishdan iborat. Ana shu siyosatning amaliy tasdig‘i sifatida ijtimoiy sohaga yo‘naltirilayotgan mablag‘lar davlatimiz budjetining umumiy xarajatlariga nisbatan 2007 yilda 53,8 foizni tashkil etdi. 2008 yilda esa bu ko‘rsatkich 54,6 foiz darajasida bo‘lishi belgilangan. Bunday ko‘rsatkichlar boshqa davlatlar tajribasida kamdan-kam uchraydigan hol ekanini jahon jamoatchiligi ham e’tirof etmoqda.

Yurtimiz azaldan insoniyat tamadduni, jumladan islom dini madaniyati beshiklaridan biri sifatida mashhur. Buyuk ajdodlarimizning ilm-fan va madaniyatning ko‘plab sohalari taraqqiyotiga qo‘shgan bebaho hissasini dunyo ahli keng e’tirof etgan. Mamlakatimizda ajdodlarimiz qoldirgan boy madaniy merosni tiklash va yanada rivojlantirishga alohida e’tibor va g‘amxo‘rlik ko‘rsatilmoqda. Buyuk alloma va aziz-avliyolarimiz muqaddas qadamjolarini ta’mirlash va obodonlashtirish, ularning boy ilmiy-madaniy merosini chuqur o‘rganish, ayniqsa, yoshlarimiz ongiga singdirish borasida ulkan ishlar amalga oshirilmoqda.

Prezidentimiz tashabbusi bilan Toshkent shahridagi Hazrati Imom majmuasida g‘oyat katta bunyodkorlik, ta’mirlash va obodonlashtirish ishlari amalga oshirildi va ushbu mo‘tabar go‘sha xalqimizning buyuk bunyodkorlik salohiyati va yaratuvchilik dahosining yorqin namoyoniga aylandi. Samarqand shahrining 2750, Marg‘ilonning 2000 yillik qutlug‘ to‘ylari keng nishonlangani ham tinchlik-osoyishtalik hukm surgan yurtga xursandchilik, to‘y-tomosha yarashadi, degan hikmatning amaliy ifodasi bo‘ldi.

Asrlar davomida Navro‘z kunlari kishilarimiz yoppasiga qir-adirlarga, ko‘cha va xiyobonlarga, guzar va sayilgohlarga sayilga chiqqan. Baxshilar aytishuvi, laparlar, hazil-mutoyiba, qo‘shiqlar, xalq termalari, askiyachilar payrovi yangragan. Uloq-ko‘pkari, poyga, kurash, merganlik kabi tomoshalar o‘tkazilgan. Dorbozlar, masxarabozlar, qo‘g‘irchoqbozlar, polvonlar o‘z san’atini namoyish etganlar.

Rang-barang ashula va raqs, turli badiiy jamoalarning chiqishlari, maydon sahnida uyushtirilayotgan xalq o‘yinlari, kuylanayotgan qo‘shiq, lapar va ijro etilayotgan raqslarda qadimiy bayramimizning ana shu xilma-xil noyob qirralari o‘z aksini topadi.

Mamlakatimizda davlatimiz rahbari tashabbusi bilan amalga oshirilayotgan keng qamrovli hayotbaxsh islohotlar o‘zining yuksak samaralarini berayotir. Shu ma’noda, 2007 yil 23 dekabrda o‘tkazilgan O‘zbekiston Respublikasi Prezidenti saylovi demokratik huquqiy davlat, kuchli fuqarolik jamiyatini barpo etayotgan mamlakatimiz kelajagi uchun tarixiy ahamiyatga ega muhim siyosiy voqea bo‘ldi.

Bu tarixiy voqealar mamlakatimizni jadal isloh etish va modernizatsiya qilishning yangi davri – milliy taraqqiyotimizning keyingi mantiqiy bosqichi izchil davom etayotganini yana bir bor tasdiqlaydi. Ushbu bosqichning muhim dasturiy vazifalari, Prezidentimiz ta’biri bilan aytganda, siyosiy va iqtisodiy hayot, davlat va jamiyat qurilishining barcha jabhalarini yanada demokratlashtirish va erkinlashtirish, mustaqil sud tizimini mustahkamlash, inson huquq va erkinliklarini ishonchli himoya qilish, fuqarolarning siyosiy, iqtisodiy faolligini oshirish, fuqarolik jamiyati asoslarini shakllantirishdan iboratdir.

Vatanimizning yanada ravnaq topishida shu mo‘tabar zaminda yashayotgan, millati, tili va dinidan qat’i nazar, har qaysi inson, har bir yurtdoshimiz munosib hissa qo‘shmoqda.

Ko‘z o‘ngimizda Navro‘zning asl mohiyati, kishilarni birlashtiruvchi, dillarni dillarga bog‘lovchi hayotbaxsh kuchi yanada yaqqol, baralla namoyon bo‘ladi – ozod diyorimizda bir tanu bir jon bo‘lib yashayotgan turli millat va elatlar vakillarining badiiy chiqishlari qalblarni faxrga to‘ldiradi. Mamlakatimizda yagona oila farzandlaridek istiqomat qilayotgan bir yuz o‘ttizdan ortiq millat va elat vakillarining ta’lim olishi, mehnat qilishi, o‘z ijodiy salohiyatini namoyon etishi uchun barcha sharoit yaratilgan.

Navro‘zga ajdodlarimiz rizq-nasiba, najot va barakot fursati sifatida qaragan. Asriy an’analarimizga ko‘ra, ayni kunlarda dehqonlarimiz dasturxonimiz to‘kin va barakali bo‘lsin, degan niyatda yerga urug‘ qadamoqdalar. O‘tgan yili paxta yetishtirish 3 million 650 ming tonnadan, yalpi g‘alla hosili esa 6 million 250 ming tonnadan oshdi. Mamlakatimiz bo‘yicha tayyorlangan yalpi paxta hosilining 99 foizi, g‘allaning 82 foizi mavjud 215 mingdan ortiq fermer xo‘jaligi tomonidan yetishtirilgani e’tiborga molikdir.

Navro‘zning yangi mehnat mavsumi boshlanishi munosabati bilan o‘tkaziladigan “Ko‘k oshi”, “Oq osh”, “Ekin sayli” kabi marosimlarida yangraydigan xalq ijodiyotining eng nodir durdonalari, kuy-qo‘shiqlar, she’riyat namunalari, dostonlar, hikmatlar sadosi ona zaminni qish uyqusidan uyg‘otib, borliqqa bahor sep yoyganidan darak beradi. Yam-yashil qir-adirlar, gullarga burkangan vodiylar, lolaqizg‘aldoqdan alvonlashgan cho‘l-biyobonlar ko‘z oldimizda gavdalanadi. Boychechagu binafsha bo‘ylari dimoqni qitiqlaydi, orziqib kutganimiz – bahor havosini sipqorib to‘ymaymiz…

Bu ayyom arafasida shahar va qishloqlarimizda barpo etilgan yangi inshootlar, korxona va o‘quv muassasalarini foydalanishga topshirish xayrli an’anaga aylandi. Yurtimizda shu kunlarda yangi qo‘shma korxonalar, ishlab chiqarish obyektlari, akademik litsey va kasb-hunar kollejlari, tibbiyot muassasalari, sport majmualari, madaniyat va xizmat ko‘rsatish inshootlari foydalanishga topshirilmoqda. Yoshlarimiz uchun zamonaviy va qulay turarjoylar bunyod etilayotir. Xotin-qizlarimizning jamiyat hayotidagi o‘rni va ahamiyatini oshirishga qaratilgan istiqbolli dasturlarni ro‘yobga chiqarish borasida ham salmoqli natijalar qo‘lga kiritilmoqda.

Iqtisodiyotni tarkibiy o‘zgartirish va modernizatsiya qilish, uning eng muhim tarmoqlarini texnik va texnologik jihatdan yangilash, soliq siyosatini yanada erkinlashtirish borasidagi islohotlar izchil davom ettirilmoqda. Xususiy biznes uchun qulay sharoit yaratish, to‘g‘ridan-to‘g‘ri xorijiy investitsiyalarni jalb etishni kuchaytirish, mehnatga haq to‘lashni va aholi turmush darajasini izchil oshirishni ta’minlash ustuvor vazifalardan bo‘lib qolaveradi.

Bunday sa’y-harakatlarning mazmun-mohiyatida xalqimiz farovonligini, yurtimiz taraqqiyotini ta’minlash, O‘zbekistonning jahon maydonidagi obro‘-e’tiborini yanada yuksaltirishdek ezgu niyatlar mujassam.

Maydon quvonchu shodliklar favvorasiga mengzaydi: hofizu xonandalar xonishi, raqqosalar xiromi ko‘ngillarga farah ulashadi. Kishilar dorbozu morboz, masxarabozu qo‘g‘irchoqbozlar bahsi, poyga, kurash, merganlik tomoshalaridan zavqlanadilar. Dasturxonlarni bahoriy taomlar bezaydi, doshqozonlarda sumalak qaynaydi…

Davlatimizning tashqi siyosatida O‘zbekiston manfaatlari ustuvor ahamiyat kasb etadi. Bu borada xorijiy mamlakatlar va xalqaro tashkilotlar bilan samarali hamkorlik, ochiq muloqot yo‘lidan sobit bormoqdamiz. 2007 yilda mamlakatimizning o‘zaro hamkor davlatlar bilan savdo-sotiq munosabatlarini faol rivojlantirishi natijasida eksport hajmining o‘sish sur’ati 40,7 foizga ortib, importga nisbatan sezilarli darajada yuqori bo‘ldi. Bu, o‘z navbatida, o‘tgan yil yakunlari bo‘yicha tashqi savdo aylanmasida 3,5 milliard dollardan ortiq miqdorda ijobiy saldoga erishish va oltin-valuta zaxiralarimizni 1,5 barobar ko‘paytirish imkonini berdi.

Navqiron avlod vakillarining Navro‘z shodiyonalariga bag‘ishlangan qo‘shiq va raqslaridan ko‘ngillar yayraydi. Davraga fayz va tarovat baxsh etib kuylayotgan, quvnoq raqs tushayotgan o‘ktamu durkun yoshlarimizga boqib, Istiqlol tengdoshlari bu yil o‘n yettinchi bahorni, o‘n yettinchi Navro‘zni qarshilayotgani haqida havas bilan o‘ylaysiz.

Prezidentimizning 2007 yil 18 mayda qabul qilingan “Yosh oilalarni moddiy va ma’naviy qo‘llab-quvvatlashga doir qo‘shimcha chora-tadbirlar to‘g‘risida”gi farmoni yurtimiz yoshlari tomonidan nihoyatda dolzarb hujjat sifatida qarshi olindi. Farmon kelajakka komil ishonch bilan intilayotgan navqiron avlod vakillariga g‘amxo‘rlik va e’tiborning yana bir amaliy ifodasi bo‘ldi. Ushbu hujjatda, bir tomondan, yoshlarning mustaqil hayotga dadil qadam qo‘yishi, ikkinchi tomondan, mustaqil mehnat faoliyatini boshlashi, barqaror daromad manbaiga ega bo‘lishi, uchinchi tomondan esa uy-joy va maishiy sharoitini yaxshilab olishi uchun amaliy rag‘bat omillari poydevori mustahkamlangan.

Bugun O‘zbekistonimizda ruhi tetik, iligi to‘q, bilagi baquvvat, har tomonlama barkamol avlod voyaga yetmoqda. Bu sog‘lom avlod timsolida kelajagimizni, demokratik va iqtisodiy taraqqiyotimizning taqdirini hal etadigan, jamiyatimiz hayotida munosib o‘rin egallashga layoqatli, mamlakatimizni isloh etish va yangilash bo‘yicha belgilab olgan yuksak maqsadlarimizga erishish yo‘lida tom ma’noda hal qiluvchi kuch, tayanch va suyanch bo‘lishga qodir yoshlarimizni – hech qachon hech kimdan kam bo‘lmagan va kam bo‘lmaydigan xalqimizning o‘ktam hamda durkun farzandlarini ko‘rib turibmiz.

Havoda rango-rang sharlar uchadi. Xalq marosimlari va milliy sport o‘yinlaridan so‘ng elu yurtimizni madh etuvchi, o‘zlikni ulug‘lovchi yallalarda xalqimizning milliy o‘ziga xos fazilat va xislatlari tarannum etiladi. San’at ustalari, estrada yulduzlari, yosh san’atkorlarning ona yurtni, istiqlolni, Navro‘zni, bahor va muhabbatni madh etgan chiqishlari qalblarni to‘lqinlantiradi. Musiqiy ohanglar, diltortar raqslar, fusunkor sahna manzaralari kishiga zavq-shavq bag‘ishlaydi.

Shunday shukuhli damlarda ajdodlardan bizga, bizdan avlodlarga meros shu Vatanga muhabbat va sadoqat tuyg‘usi jonu tanimizga yanada teranroq singayotgandek. Navro‘z shodiyonalarining jozibasi, butun ko‘rku tarovati ham aslida shunda!

 

 

“Буюк ўзбек астрономи ва математиги, давлат арбоби Мирзо Улуғбек таваллудининг 620 йиллиги” (1394-1449)

 

Описание: https://encrypted-tbn0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcSx7dva4LaAwylOIfKE6EpXARJVdwpAhoHDnKb0Bjn6DHibSVuY6Q Mirzo Ulug‘bek davrida Samarqand va butun Movarounnahrda tabiiy fanlar barobarida badiiy adabiyot ham yuksak darajada taraqqiy etgan. Manbalarda Ulug‘bekning adiblar hamda badiiy adabiyotga munosabati haqida muhim ma'lumotlar mavjud. Alisher Navoiyning "Majolis un-nafois", Faxriy Heraviyning "Ravzat us-salotin" va Abu Tohirxojaning "Samariya" asarlarida Ulug‘bek ko‘proq astronomiya ilmi bilan shug‘ullansa-da, gohida nazmga mayl qilgani ta'kidlanib, uning qalamiga mansub quyidagi forsiy bayt keltiriladi:

Mirzo Ulug‘bek davrida Samarqand va butun Movarounnahrda tabiiy fanlar barobarida badiiy adabiyot ham yuksak darajada taraqqiy etgan. Manbalarda Ulug‘bekning adiblar hamda badiiy adabiyotga munosabati haqida muhim ma'lumotlar mavjud. Alisher Navoiyning "Majolis un-nafois", Faxriy Heraviyning "Ravzat us-salotin" va Abu Tohirxojaning "Samariya" asarlarida Ulug‘bek ko‘proq astronomiya ilmi bilan shug‘ullansa-da, gohida nazmga mayl qilgani ta'kidlanib, uning qalamiga mansub quyidagi forsiy bayt keltiriladi:

Harchand mulki husn ba zeri nigini tust,

Sho‘xi makunki, chashmi badon dar kamini tust.

Mazmuni:

Go‘zallik mulki harchand qo‘l ostingda bo‘lsa-da,

Sho‘xlik qilmagilki, yomonlarning ko‘zi senga tikilgan.

   Mirzo Ulug‘bek faqat zamondosh adiblar emas, balki o‘z davridan bir necha asr oldin yashab o‘tgan ko‘plab shoirlar ijodidan ham chuqur xabardor bo‘lib, she'riyatning katta muxlisi va bilimdoni sifatida nom qozongan. Davlatshoh Samarqandiyning 1486 yili yozib tugatilgan "Tazkirat ush-shuaro" asarida bu haqda bir qancha ma'lumotlar mavjud. Davlatshoh ozarboyjonlik yirik shoir Afzaliddin Xoqoniy (1120 - 1199)ning ustozi Falakiy Shirvoniy (1107 - 1146) haqida yozar ekan, jumladan, shunday deydi: "Falakiyning devonini podshohi mag‘fur Ulug‘bek Ko‘ragonning huzurig‘a eltdilar. Mutolaa qildi, pisand etti va dediki, ajab taxallusi bor turur". Bu o‘rinda shuni ta'kidlab o‘tish kerakki, shirvonlik shoir falakiyotga qiziqib, ilmi nujum bilan shug‘ullangan va Falakiy taxallusini tanlagani sababi ham shu bo‘lgan.

Sayfiddin Isfarangiy haqida "Tazkirat ush-shuaro"da quyidagi ma'lumotlar mavjud: "Isfarang Movarounnahrda bir mavzening otidur va mavlono Sayfiddin tolibi ilm va ahli fazl erdi va suxanvarlikda anga martabai oliy bor turur va aning devoni mashhur va mutaorif turur. Ulug‘bek Ko‘ragonning majlisida aning devonini doimo ulamo va fuzalo mutolaa qilur erdilar va aning suxanini Asiriddinning suxanig‘a tarjih qilur erdilar". (Har ikkala iqtibos va bundan keyin Davlatshoh asaridan keltirilgan parchalar forsiydan Muhammad Rafe' Rojiy tarjimasidan olindi.) Bundan ma'lum bo‘ladiki, Mirzo Ulug‘bek saroyidagi adabiy majlislarda Sayfiddin Isfarangiy va Asiriddin Axsikatiy asarlari bir-biriga muqoyasa qilib o‘qilgan va bu ikki shoirdan qaysi biri mahorat bobida ustunligi haqida fikr-mulohazalar aytilgan. Shunisi diqqatga sazovorki, biron-bir shoir ijodi haqida ko‘p hollarda Ulug‘bekning o‘z mustaqil fikri bo‘lib, u o‘sha davrdagi umum fikri yoki boshqa adabiyot muxlislarining mulohazalariga doim ham mos kelavermagan.

Davlatshoh XII - XIII asrlarda Eronda yashab o‘tgan ota-o‘g‘il shoirlar: Jamoliddin va Kamoliddin Isfahoniylar haqida shunday yozadi: "Malik ul-fuzalo Jamoliddin Muhammad Abdurazzoq Isfahoniy Isfahonning akobir va ulamolaridin turur. Shoiri xushgo‘y erdi, johu martaba va qabuli tamomi bor erdi va Kamoliddin Ismoil aning o‘g‘li turur. Sultoni said Ulug‘bek Ko‘ragon Jamoliddin Muhammadning suxanini Kamoliddin Ismoilning suxanig‘a tarjih qilur erdi va borho aytur erdi: "Manga ajab ko‘rinurkim, bovujudi otaning suxani pokizaroq va shoironaroq turur, o‘g‘ulning suxani nechuk shuhrat topib turur". Ulug‘bekning ushbu fikrini bayon qilgan Davlatshoh Samarqandiy asarining ayni shu sahifasida unga e'tiroz ham bildiradi: "Ammo bu e'tiqodi mukobara va da'voyi bedalil turur, charokim Kamolning suxani bag‘oyat noziktar turur va zohiri oson, haqiqati mashaqqat turur. Ammo podshohlarning suxanig‘a irod va ishkol tegurmak avomning haddi ermastururkim, kalom al-muluk, muluk al-kalom".

Temuriylar xonadonida "xamsaxonlik", "shohnomaxonlik" oilaviy bir an'anaga aylangani manbalardan yaxshi ma'lum. Ulug‘bekning ukasi Boysung‘ur mirzo "Shohnoma"ning turli nusxalarini to‘plab, hozirgi til bilan aytganda, ilmiy-tan-
qidiy matnini tuzdirgan bo‘lsa, Faxriddin Ali Koshifiyning "Latoif at-tavoif" asarida keltirilishicha, Ulug‘bek mirzo majlislarida ham "Shohnoma" o‘qilib, uning qiyin joylarining mazmun-ma'nosi muhokama etilgan. Tabiiyki, shahzodalar o‘rtasida adabiyotga doir bahs va tortishuvlar bo‘lib turgan. Bu haqda Davlatshoh quyidagicha yozadi: "Amirzoda Boysung‘ur Amir Xisrav Dehlaviyning "Xamsa"sini Shayx Nizomiyning "Xamsa"siga tarjih qilur erdi va xoqoni mag‘fur Ulug‘bek bahodir bu ma'nini qabul qilmas erdi va Shayx Nizomiyg‘a mu'taqid erdi va bu ikki podshohning orasida karrotu marrot taassub hosil bo‘lg‘on, har birlari bir shoirg‘a himoyat bo‘lg‘on erdi". Ushbu jumlalarni Muhammad Rafe' bir oz o‘zgartirib tarjima qilgan bo‘lsa-da, umumiy mazmun buzilmagan. Biroq Bo‘riboy Ahmedovning "Davlatshoh Samarqandiy" risolasida oxirgi jumla tarjimasida bir qancha xatolarga yo‘l qo‘yilgan bo‘lib, u o‘quvchida aka-uka shahzodalar haqida noto‘g‘ri tasavvur uyg‘otadi: "Shu sababdan bu ikki podshoh o‘rtasida ranjish va jirkanish voqe bo‘lgan va ularning har biri bir shoirga himoyat qilgan edi". Holbuki, asar asliyatida "ranjish" va "jirkanish" so‘zlari umuman mavjud emas. Muqoyasa uchun ushbu jumla asliyatini keltiramiz: "Mobayni in du shahzodayi fozil ba karrot jihati in da'vo taassub dast doda, bayt-bayt "Xamsatayn" ro boham muqobil kardaand". So‘zma-so‘z tarjimasi: "Bu ikki fozil shahzoda o‘rtasida ushbu da'vo yuzasidan ko‘p bora qattiq tortishuvlar yuz berib, ular birgalikda ikkala "Xamsa"ni baytma-bayt qiyoslab chiqdilar".

Demak, ulug‘ ajdodlarimiz haqidagi nodir ma'lumotlarni o‘z ichiga olgan mo‘'tabar manbalarni tadqiq va tarjima qilish ishlariga halollik, mas'uliyat bilan yondashmog‘imiz zarur.

Mirzo Ulug‘bek boshqa o‘lkalarga safarlari paytida ham adiblar, ularning asarlari haqidagi xabarlarga qiziqish bilan qaragan va uning bu xislatini bilgan zamondoshlari sovg‘a tariqasida badiiy kitoblar taqdim etishgan. "Tazkirat ush-shuaro"ning Muiniddin Juvayniy haqidagi faslida ushbu ma'lumotlar mavjud: "Kitobi "Nigoriston" kim mavlono Muiniyning musannafotidin turur, shayx Sa'diyning "Guliston"i tarzida yozg‘on turur, ammo ul kitobdin basitroq (kengroq) turur va donishmandona aytg‘on turur, navodir va amsol va mufid hikmatlar anda darj qilg‘on turur. Bahrobodning mashoyixlari ul kitobni Ulug‘bek mirzog‘a peshkash qildilar. Vaqtidakim, Ulug‘bek mirzo Iroqg‘a yurish qilg‘on mahalda Bahrobodning akobirlari ziyoratig‘a kelgan erdi. Podshoh buyurdi, to ul kitobni xatti xub va takallufi tamom bila yozdilar va hamisha ul kitobni mutolaa qilur erdi va pisandida tutar erdi. Ul kitob Movarounnahrda bag‘oyat mashhur turur, ammo Xurosonda kamyob turur, alhaq, nusxayi mustaidona (tayyor, qo‘l ostida) turur va bu ikki hikoyat ul kitobdin bitildi". Hirotda yashab, ijod qilgan Davlatshoh shu tarzda Ulug‘bek qadrlagan "Nigoriston" asari Xurosonda kamyob bo‘lsa-da, bir nusxasi o‘zida borligini anglatib, undan ikkita hikoyatni "Tazkirat ush-shuaro"da keltiradi. Abu Rayhon Beruniy nomidagi O‘zRFA Sharqshunoslik instituti xazinasida "Nigoriston" asarining bir necha qo‘lyozma nusxalari mavjud.

Mirzo Ulug‘bek zamonida Movarounnahr va Xurosonda badiiy adabiyot asosan ikki tilda - turkiy va forsiy tillarda taraqqiy etgan. Lutfiy, Atoyi, Sakkokiy, Harimiy Qalandar kabi shoirlar turkiy tilda, Mir Qosim Anvor, Xoja Ismatulloh Buxoriy, Bisotiy Samarqandiy, Xayoliy Buxoriy kabi shoirlar fors tilida ijod qilishgan va ularning merosidan muayyan qismi bizning davrimizgacha yetib kelgan. Ulug‘bek o‘z davri shoirlari asarlarini yaxshi bilgan va ulardan ko‘pchiligi bilan bevosita munosabatda bo‘lgan. Davrning ustoz shoirlaridan biri Xoja Ismatulloh Buxoriy bo‘lib, u haqda Davlatshoh Samarqandiy shunday yozadi: "Ammo Xoja Ismat Ulug‘bek Ko‘ragonning zamoni saltanatida maddohliqni tark qildi va sultoni mazkur andin she'r istid'o qildi. Bizzarura ul hazratning madhida bir necha qasidag‘a qiyom ko‘rguzdi va axir holda shoirlikdin iste'fo qildi. Hamisha aning sharif majlisi maqsadi shuaro va majma'i fuzalo erdi. Akobir va shuarokim Xoja Ismatg‘a musohib va hamasr erdilar, ul jumla: mavlono Bisotiy Samarqandiy, mavlono Xayoliy Buxoriy, mavlono Burunduq, Xoja Rustam Juzqoniy, Tohir Obivardiy turur. Xoja Ismatning vafoti Ulug‘bek Ko‘ragonning zamonida 829 sanada (melodiy 1426 yil) erdi".

Abu Rayhon Beruniy nomidagi O‘zRFA Sharqshunoslik institutida Ismatulloh Buxoriy "Devon"ining bir necha nusxasi mavjud va ular orasida nisbatan to‘lig‘i 1435-raqamli qo‘lyozmadir. Bu qo‘lyozma 193 varaq bo‘lib, uning salmoqli qismi, ya'ni 100 varaqdan oshiqrog‘i qasidalardan iborat. Xalil Sulton madhida o‘ndan oshiq, Shohrux, Boysung‘ur va Ibrohim Sultonlar madhida bittadan qasida bor. Ulug‘bekka bag‘ishlangan 6 qasida bo‘lib, bittasi arabcha, qolgani fors tilidadir. Janr talabiga ko‘ra shoir mamduhni mubolag‘ali 
tarzda ta'rif-tavsif qiladi. Boz ustiga, uslubi murakkab qasidalar nimshikasta xatida ko‘chirilgan. Shunga qaramay, ular sinchiklab tadqiq etilsa, Ulug‘bek shaxsiyatiga doir yangi ma'lumotlar topilishi mumkin. "Ma'dani fazlu balog‘at, maxzanu ilmu hikam" deya ulug‘laydi uni shoir va quyidagi singari balandparvoz, biroq ko‘p jihatdan voqelikka mos satrlar-la vasf etadi:

Ey falakqadru oftobato,

Peshvoyi zamona, homiyi din.

Ey hunarparvarine, naqdi ulum

Jumla dar ganji tab'i tust dafin.

Mazmuni:

Ey falakmisol (ilm) oftobini ato etuvchi,

Zamona peshvosi, din homiysi.

Iste'dodlarni parvarishlovchi, jami ilmlar naqdi

Sening xotiring xazinasiga joylashgan.

Mirzo Ulug‘bekning laqabi yo unvoni ba'zi manbalarda "Mag‘isuddin" tarzida keltirilsa, zamondosh muarrix Muiniddin Natanziy "G‘iyosiddin Ulug‘bek bahodir" deb yozadi. Ismatulloh Buxoriy qasidalarida esa, "Zahiriddin Ulug‘bek" deb yozilgan.

Badaxshiy taxallusli yana bir shoirning tavsifi quyidagicha: "Mavlono Badaxshiy fuzaloning jumlasidin turur, Samarqand shahrida Ulug‘bek Ko‘ragonning ayyomi davlatida anga suxanvarlikda oliy martaba bor erdi va ul zamonning shuarolarining saromadi erdi va sultoni mazkur va zamonning akobirlari ani suxanvarlikda musallam tutar erdilar va podshohi mazkurning madhida anga pokiza qasidalar bor turur va aning devoni ul diyorda mashhur turur".

Davlatshoh Samarqandiyning bu ma'lumotini Alisher Navoiy ham tasdiqlaydi: "Mavlono Badaxshiy fozil kishi ermish. Ulug‘bek mirzo zamonida Samarqandda shuaro ani xushgo‘yliqg‘a musallam tutubdurlar. Va Mirzoning dag‘i ko‘p iltifoti bor ermish" ("Majolis un-nafois").

Alisher Navoiy Ulug‘bek bilan munosabatda bo‘lgan yana bir shoir haqida shunday yozadi: "Mavlono Muhammad Olim Samar-
qand ulamosidin. Ulug‘bek mirzo bila hamsabaq va musohib erdi. Ammo bag‘oyat daler va sho‘xtab' va xiyra kishi erdi. Bahsda ko‘p go‘stoxona so‘zlar va javoblar aytur erdi. Saltanati azim-ush-sho'niy tahammul qila olmadi. Samarqanddin anga ixroj hukmi bo‘lub Hiriyga keldi va munda mavlononing maqdamin g‘animat tutdilar va sokin bo‘ldi".

"Majolis un-nafois"ning ikkinchi majlisida, ya'ni Alisher Navoiy yoshlik paytlarida muloqot qilgan adiblar qatorida quyidagi samarqandlik shoirlar nomi zikr etiladi:

"Mavlono Mir Qarshiy - Samarqandda bo‘lur erdi va bozorda sahhoflik do‘koni bor erdi, zurafo anda jam' bo‘lurlar erdi va mavlono o‘zin ul xaylg‘a ustod tutar erdi.

Mavlono Javhariy ham samarqandlig‘dur, sobunxona mushrifi erdi, ham sobunxona eshigida ko‘chaning o‘rtasida o‘zi uchun hujrag‘ina yasab erdi. Aruz bilur erdi va "Siyar un-nabi" nazm qilib erdi.

Mavlono Xovariy ham samarqandlig‘dur va darzigar(tikuvchi)likka mansub erdi. Badihani ravon aytur erdi va tab'i xiyli sho‘x erdi.

Mavlono Halvoiy ham samarqandlig‘dur. Shukufta tab'liq, yaxshi chiroylik yigit erdi. Shabob (yoshlik) ayyomida favt bo‘ldi. Umri qisqa uchun so‘zining shuhrati ham ozdur".

Yuqoridagi shoirlarning ba'zilarining ijodiy faoliyati Mirzo Ulug‘bek davrida boshlanganini taxmin qilish mumkin.

Nomlari "Majolis un-nafois"ning ikkinchi majlisida zikr etilgan Samarqanddan yetishib chiqqan ba'zi shoirlar turkiy tilda ijod qilganlar.

"Harimiy Qalandar - Samarqand viloyatidin erdi. Tolibi ilmlig‘i ham bor erdi. Bu turkcha matla' aningdurkim:

Necha yig‘lay sham'dek hajringda, yorim, kechalar,

Ohkim, kuydirdi dog‘i intizorim kechalar";

"Mirzo Hoji So‘g‘diy ham samarqandlig‘dur va ul mulkning odamizodalaridindur. Agarchi ba'zi mahalda g‘arib nimalar 
tab'idin bosh urar erdi. Bu baytda xili so‘z rangi va choshnisi borkim:

O‘xshatti qomatingg‘a sanavbarni bog‘bon,

Bechora bilmas ermish alifdin tayog‘ni.

Bug‘ina masalni yaxshig‘ina bog‘lag‘on uchun umid ulkim, Tangri taolo anga rahmat qilmish bo‘lg‘ay. Qabri ham o‘z mulkidadur.

Mavlono Sakkokiy Movarounnahrdindur. Samarqand ahli anga ko‘p mu'taqiddurlar va bag‘oyat ta'rifin qilurlar".

Alisher Navoiy boshqa viloyatlarga mansub bo‘lsalar-da, hayoti va faoliyatlari qisman Ulug‘bek davriga to‘g‘ri keladigan Lutfiy, Yaqiniy, Atoyi, Muqimiy, Kamoliy, Latifiy kabi turkiy tilda ijod qilgan shoirlar haqida ma'lumot beradi. Bular orasida eng yirik shoir, shubhasiz, Navoiy "Malik ul-kalom" deya ulug‘lagan mavlono Lutfiy edi. Afsuski, Lutfiy merosi bizga to‘lig‘icha yetib kelmagan. Ayniqsa, uning turkiy tildagi nazmiy "Zafarnoma"si saqlanib qolmagani achinarlidir. Mazkur asarda temuriy shahzodalar, jumladan, Ulug‘bekka bag‘ishlangan satrlar bo‘lganini katta ishonch bilan taxmin qilish mumkin. Shunga qaramay, Lutfiy devonidagi bitta bayt orqali biz uning Ulug‘bek bilan munosabati haqida muayyan tasavvurga ega bo‘lamiz:

Ulug‘bekxon bilur Lutfiy kamolin,

Ki rangin she'ri Salmondin qolishmas.

Lutfiy o‘zini mashhur fors shoiri Salmon Sovajiyga tenglashtirgan bu faxriya bayt, bir tarafdan, Ulug‘bek Lutfiy ijodini yaxshi bilganidan dalolat bersa, ikkinchi tarafdan, zamondosh shoirlar Ulug‘bekning adabiyot bilimdoni ekanligini e'tirof qilib, uning bu sohadagi fikr-mulohazalarini qadrlaganliklarini ko‘rsatadiki, buni o‘z vaqtida Ye.E.Bertels ham ta'kidlab o‘tgan edi. Ye.E.Bertelsning shogirdi E.Rustamov o‘zining Ulug‘bek davridagi turkiy adabiyot tadqiqiga bag‘ishlangan "XV asr birinchi yarmida o‘zbek she'riyati" monografiyasida shunday yozadi: "Ulug‘bek davrida Samarqandda xuddi Hirotdagi kabi qadimgi turkiy adabiyot yodgorliklarini o‘rganishga qiziqish kuchaygan. 1444 yili Samarqandda Arslonxoja tarxon xohishiga ko‘ra, Adib Ahmad Yugnakiyning mashhur dostoni "Hibat ul-haqoyiq" uyg‘ur yozuvida ko‘chirilgan. Doston matniga ilova tarzida Adib Ahmad va uning asariga bag‘ishlangan ikkita turkiy she'r keltirilgan. Ulardan birining muallifi amir Sayfiddin Barlos, ikkinchisiniki Arslonxoja tarxondir. Bu she'rlar mualliflarning qadimgi turkiy adabiy yodgorliklarga bo‘lgan katta muhabbatlaridan dalolat beradi".

Bundan ko‘rinadiki, o‘sha davrda faqat Ulug‘bekning o‘zigina emas, balki amirlari ham ilmu fan va adabiyotga homiylik qilganlar. Shoir Sakkokiyning "Devon"ida Ulug‘bekka bag‘ishlangan qasidalar qatorida Arslonxoja tarxonga bag‘ishlangan qasidalar ham borligi bejiz emas. Ulug‘bek madhidagi qasidasida Sakkokiy o‘zining turkiy tilda ijod qilishidan faxrlanib, quyidagi baytni bitgan:

Falak yillar kerak sayr etsayu, keltursa ilkiga,

Meningdek shoiri turkiyu, seningdek shohi dononi.

Mirzo Ulug‘bek davrida ijtimoiy fanlar rivojiga ham katta e'tibor berilgan. Bu davrda turkiy tilning adabiy va ilmiy til sifatidagi mavqei tobora oshib borgan. Adabiyotshunoslikka oid qimmatli asar, hijriy 840 (melodiy 1436-1437) yili turkiy tilda yozilgan "Funun ul-balog‘a" ("Yetuklik ilmlari") muallifi Shayx Ahmad ibn Xudoydod Taroziy o‘z kitobini Mirzo Ulug‘bekka bag‘ishlab, muqaddimada shunday yozadi:

"Ul saltanat daryosining gavhari va ma'dilat konining javhari, saxovat boronining abri va shijoat beshasining babri, farosat sipehrining mohi, kayosat mamlakatining shohi, shahanshohi a'zam, shahriyori a'lam, sohibus sayf va-l qalam, farmondehi turku arabu ajam, mag‘isiddin va-d davron amir Ulug‘bek Ko‘ragon".

Asarni nashrga tayyorlagan A.Hayitmetovning yozishicha: "Ilgari o‘tgan adabiyotshunos olimlar adabiyot nazariyasi bo‘yicha kitob yozganlarida ko‘pincha bir - yo she'r turlari, yoki vazn, yoki badiiy san'at masalasiga to‘xtalganlar yoki biror she'riy janr xususiyatlarini yoritib berganlar. Shayx Ahmad esa, bu sohada mukammal bir qo‘llanma yaratishni, o‘z risolasida nazariya masalalarining barchasini yoritib, tahlil qilib berishni niyat qiladi, toki uni o‘qigan kishilar nazariyadan mumkin qadar to‘la ma'lumot va foyda olsinlar... Bu uning o‘zbek adabiyotshunoslik ilmi taraqqiyotiga qo‘shgan katta hissasi edi".

Ahmad Taroziy o‘z davrining taniqli shoiri ham bo‘lgan. Bobur aruzga bag‘ishlangan "Muxtasar" asarida uning ijodidan ikki bayt misol keltirgan bo‘lib, baytlardan biri odatdan tashqari cho‘ziq va o‘ziga xos:

Ko‘rdi ko‘zum sahar chaman ichida bir parivashekim, yuzi gul, tani suman, zulfi binafsha, qaddi sarvi sihiy erdi, lab shakar, Lola o‘zidin o‘tanib, da'vosidin suman tonib, erdi binafsha bosh solib, sarvu chinoru koj (igna bargli daraxt) xam bo‘ldi qaddin ko‘rub digar.

 Xulosa sifatida shuni aytish mumkinki, XV asr birinchi yarmida Samarqand va Movarounnahrda faqat tabiiy fanlar va me'morlik san'ati emas, balki badiiy adabiyot va adabiyotshunoslikning gullab-yashnashida ham Mirzo Ulug‘bekning homiy sifatida qo‘llab-quvvatlashi va rag‘batlantirishi katta ahamiyatga ega bo‘lgan.

 

27 mart kuni “Xalqaro teatr kuni”

 

Описание: http://uzbekteatr.skm.uz/images/s4.jpg

   Inson ma’naviyatini tarbiyalashda teatr san’atining o’rni beqiyos. Zero san’at insonni ma’naviy  jihatdan boyitadi, ijodiy qobilyatini rivojlantiradi, ezgulik sari yetaklaydi. 27 mart- Xalqaro teatr kuni 1961 yili YUNESKO huzuridagi Xalqaro teatr instituti tomonidan Avstriyaning Vena shahrida bo`lib o`tgan IX kongressida ta`sis etilgan edi. Hozirgi kunda jahonning 100 dan ziyod mamlakatlarida 27 mart kuni teatr san`ati hodimlarining kasb bayrami sifatida keng nishonlanib kelinmoqda.

 

 

Teatr nima o‘zi?

 

   Xo‘sh, teatr nima o‘zi? Bu tushunchaning ma’nosi keng. Teatr deganda, avvalambor san’atning kattakon bir turini tushunamiz. Shu bilan birga teatr – bu tomosha – spektaklning o‘zi; tomosha ko‘rsatiladigan joy, spektakl qo‘yiladigan bino hamdir. Hech bir san’at teatr o‘rnini bosolmaydi. Chunki teatrda tomoshabin bir to‘p iste’dodli kishilar bilan birvarakayiga jonli muloqotda bo‘ladi. Sahna asarining ta’siri juda kuchli.

 

  Teatr san’ati hayotni, voqea-hodisalarni, turli kurashlar va ziddiyatlarni, ichki kechinmalarni dramatik xatti-harakatlarda, aktyor ijrosi orqali aks ettiradi. Bunda yozuvchi tomonidan yozilgan pyesa yoki librettoga tayaniladi. Pyesani rejissyor sahnalashtiradi: rollarni aktyorlarga taqsimlab beradi, ular bilan mashqlar o‘tkazadi, rassom, libos tikuvchi, nur sozlovchi, musiqa tanlovchi (yoki kompozitor) va boshqalar bilan ish olib boradi. Pirovardida ko‘pchilik bo‘lib tayyorlangan sahna asari tomoshabinga ko‘rsatiladi. Aktyorlar sahnada yuz berayotgan voqealarga berilib, har xil fe’l-atvorli kishilarning qiyofalarini gavdalantiradilar, tomoshabinlarni sezib tursalar ham, sezmaslikka olib o‘ynaydilar. Sahnada hayot, voqelik birmuncha bo‘rttirib aks ettiriladi.

Teatr san’atining turlari ko‘p. Bular – drama teatri, opera, balet, musiqali drama, musiqali komediya, operetta, yosh tomoshabinlar teatri, qo‘g‘irchoq teatri, radio teatr, televizion teatr, estrada teatri, maydon teatridir. Teatr asarlarining janrlarini aytmaysizmi? Asosiylari: drama, tragediya, komediya. Ammo teatr yo‘nalishi, turiga bog‘liq holda ular ko‘payib ketadi. Chunonchi, fars, buffonada, tragikomediya, xronika, myuzikl, tarixiy drama, ertak-pyesa, folklor-etnografik tomosha, sahnaviy hazil kabi janrlar bor.

Teatr juda qadim zamonlarda paydo bo‘lgan. Ibtidoiy jamiyatdagi mehnat va dunyoqarashlar bilan bog‘liq marosimlar va o‘yinlardayoq teatrning boshqa bir qiyofani gavdalantirish, taqlid qilish, niqob, «ezgu» va «yovuz» kuchlarning o‘zaro tortishuvini ko‘rsatish, dialog kabi unsurlari paydo bo‘lib, mukammallashib borgan. Teatrning sof tomosha shaklida ko‘rinishi dastlab qadimgi Sharqda yuz bergan. Hindiston, O‘rta Osiyo, Xitoy, Indoneziya, Yaponiya, Koreya, Birma, Vyetnamda teatr tomoshalarining xilma-xil shakllari yaratilgan. Teatr miloddan avvalgi 5-asrda Yunonistonda paydo bo‘lgan. Yunon teatri davlat tomonidan uyushtiriladigan bayramlarda ko‘rsatilgan.

Shundan boshlab teatr san’ati juda katta taraqqiyot yo‘lini bosib o‘tgan. Dramaturgiya, aktyor ijrochiligi rivojlanib borgan. Rejissyorlik paydo bo‘lgan. Usti ochiq maydon teatrlari o‘rnini usti yopiq teatr binolari egallagan. Sahnaning ko‘rinishi, texnikasi o‘zgarib borgan. Ijrochilik, sahnalashtirish uslublari yangilanib turgan.

O‘zbek teatri ham uzoq tarixga ega bo‘lib, uning dastlabki ko‘rinishlari ibtidoiy jamoa davriga borib taqa­la­di.Miloddan avvalgi 7 – 6-asrlarda ajdodlarimiz zardushtiylik (otashparastlik) bilan bog‘liq holda o‘ziga xos teatr yaratganlar. Miloddan avvalgi 5-asrda Oyxonim, Shahri G‘ulg‘ula, Nusay shaharlarida yunon shaklidagi maxsus teatr binolari qurilgan va ularda qadimgi yunon dramaturgi Yevripid tragediyalari o‘ynalgan. Kushon davlatida Budda dini bilan bog‘liq bo‘lgan turli teatrlashgan tomoshalar rasm bo‘lgan. Mahalliy teatr, ayniqsa, 5 – 7-asrlarda yaxshi rivojlangan. Yurtimizdan chiqqan chol­g‘uchilar, o‘yin­chilar, raq­qosalar, xonandalar Buyuk Ipak yo‘li orqali qo‘shni yurtlarga safar qiladilar. Xitoy yilnomalarining ko‘r­sa­tishicha, san’at­korlarimiz shahanshoh saroyida mus­tahkam o‘r­na­sha­dilar.

Teatr san’ati, bir muncha boshqa shakllarda bo‘lsa-da, musulmonlik davrida ham yashab kelgan. Xususan, 9–12 hamda 14–15-asrlarda Movarounnahr, Xorazm va Farg‘ona o‘lkalarida san’at, shu jumladan teatr san’ati o‘ziga xos shakllarda taraqqiy etdi. Qissaxonlar, voizlar, maddohlarning ma’rakalari, masxara, taqlidchi, zariflarning chiqishlari aholi madaniy hayotida muhim o‘rin tutgan. Ayniqsa, Amir Temur, Temuriylar davrida tomosha san’atlari, har xil bayramlar keng rasm bo‘lgan. Teatrning uch turi yaxshi shakllangan: hikoya teatri (qissa­xonlik, voizlik, maddohlik); kulgu teatri (mas­xara, taqlid, zarofat); qo‘g‘irchoq teatri (chodir jamol, chodir xayol, fonus xayol). Samarqand, Shahrisabz va Hirotda o‘tkazilgan bayramlarda qadimiy niqoblar bilan o‘ynaladigan tomoshalar ham tiklangan.

16-asrdan Buxoro amirligi, Xiva va Qo‘qon xonliklari vujudga kelgach, tomosha san’atida ham o‘zgarishlar yuz berdi. Bir-biridan farq qiluvchi Buxoro masxarabozligi, Xorazm masxarabozligi, Farg‘ona qiziqchiligi maydonga keldi. Fanda bular an’anaviy o‘zbek teatri, deb nom olgan.

An’anaviy teatrning shakllari, namunalari butun 20-asr davomida yashab, bizning davrimizgacha yetib kelgan. Shu kunlarda ham o‘z uyushmalariga ega bo‘lgan yohud yakka holda ijod qiluvchi bir qator iste’dodli qiziqchilar bo‘lib, ular ma’lum darajada qa­dimgi teatr an’a­na­larini davom ettirib kel­moq­dalar.

20-asr boshidan jadidlar yangi o‘zbek teatrini yaratish harakatiga tushdilar. Natijada 1914-yilda Samarqand va Toshkentda Mah­mudxo‘ja Behbudiyning «Padarkush» nomli dramasini sahnalashtirish bilan ish boshlagan yangi teatrlar maydonga keldi. Hamza nomi berilgan hozirgi O‘zbek davlat akademik teatri «Turon» teatri negizida maydonga kelgan. Keyinroq O‘zbek musiqali teatri (1929), Navoiy nomidagi O‘zbek davlat katta akademik opera va balet teatri (1939), Muqimiy nomidagi O‘zbek davlat musiqali drama va komediya teatri (1939), 20–30-yillarda viloyat teatrlari, Qo‘qon va Kattaqo‘rg‘on shahar teatrlari tashkil topdi. Toshkentda Abdulla Qahhor nomida satira teatri bor. Qisqasi, hozir (1998) jonajon mamlakatimizda 36 ta teatr, teatr studiyasi, 40 dan ziyod xalq teatri ishlab turibdi. Davlat teatrlarida to‘rt mingdan ortiq malakali san’atkorlar ishlaydi.

Bolalar xizmat qiluvchi maxsus teatrlar ham bor. Agar siz sevimli qahramonlarin­gizni ko‘rishni, ular bilan birga har xil ajoyibotlarni boshdan kechirishni istasangiz, Toshkentda 1928 – 29 yillarda tashkil topgan, hamon ishlab kelayotgan, ikki til (rus va o‘zbek)da ijod qilayotgan Yosh tomoshabinlar teatrlariga boring. Hozir Abror Hidoyatov nomi bilan yuritiluvchiToshkentdrama teatri (1976-yilda tashkil topgan) o‘spirinlar va yoshlarga xizmat qiladi. Andijonda esa Abbos Bakirov nomidagi viloyat yoshlar va bolalar teatri ishlab turibdi. Toshkent Respublika davlat qo‘g‘irchoq teatri (1939), Andijon, Buxoro, Samarqand, Xiva, Farg‘ona, Namangan, Qarshi shaharlarida ham qo‘g‘irchoq teatrlari faoliyat ko‘rsatib kelmoqda.

 

 

Буюк ўзбек олими, файласуф, руҳшунос, адабиётшунос, математик  Абу Наср Фаробий таваллуд куни

 

Описание: http://www.kaznu.kz/content/images/pages/18050.jpg  Fan va madaniyat olamida o‘z o‘rni va mavqeiga ega bo‘lgan  ulug‘ mutafakkir, zabardast olim, buyuk allomalardan biri, shubhasiz, Abu Nasr Muhammad ibn Muhammad ibn Uzlug‘  Tarxon Forobiydir (873—950). Dunyo fani va madaniyati, uyg‘onish davrining ko‘zga ko‘ringan vakillaridan biri bo‘lgan Forobiy qadimgi yunon  fani va madaniyatining insoniyat  tsivilizatsiyasida tutgan o‘rnini yuksak baholab, butun ilmiy faoliyati davomida nafaqat unga suyandi, cheksiz  hayratlandi va ilhomlandi, balki kishilik  tarixida  o‘chmas iz qoldirgan yunon olimlarining, ko‘proq  Arastuning asarlarini targ‘ib  qildi, ularning ko‘plarini arab tiliga tarjima qildi, sharhlar yozdi. Antik dunyo olimlarining qoldirgan meroslarini  to‘la o‘zlashtirmasdan turib, fan va madaniyatni rivojlantirish mumkin  emasligini yaxshi tushungan Abu Nasr Forobiy yunon mutafakkirlarining «quli»ga aylanib  qolmadi, balki ko‘p qirrali olim va ijodkorlarning davomchisi, o‘z davri  sharoitida mustaqil fikr yurituvchi alloma sifatida  o‘zini namoyon qildi. 

 

IKKINCHI MUALLIM

Abu Nasr Forobiy «Sharq Arastusi», «Ikkinchi muallim» nomlari bilan O‘rta Osiyo madaniyatining asoschilaridan biriga aylanganligi bejiz emas edi, albatta. Forobiyning shaxsi va ijodi ko‘pgina olimlarning diqqatini o‘ziga jalb etgan bo‘lib, u haqida ko‘pdan-ko‘p tortishuv va munozaralar bo‘lib turar edi. Uning so‘nmas ilmiy va madaniy merosi ta’siri ostida dunyoning juda ko‘p madaniyat vakillari, jumladan, Nizomiy Ganjaviy, Shota Rustaveli, Nosir Xisrav, Mirzo Ulug‘bek, Abdurahmon Jomiy, Alisher Navoiy, Zahiriddin Muhammad Bobur, Grigor Tativatsi, Ioane Petritsi, Rodjer Bekon, Sicher Brabantskiy va boshqa yuzlab fan fidoyilari shakllangan, o‘zligini anglab, mustaqil ijod yo‘lini topib olganlar, desak mubolag‘a bo‘lmas.

Abu Nasr Forobiy o‘rta asr fani va madaniyatining barcha muhim sohalarini to‘la egallagan buyuk allomadir. Uning 160 dan ortiq asar yozib qoldirganligi ma’lum. Taniqli forobiyshunos akademik M.Xayrullaev o‘zining «Uyg‘onish davri va Sharq mutafakkiri» asarida Forobiy asarlari turli mamlakatlardagi mashhur shaharlar: Sankt-Peterburg, Moskva, Toshkent, Boku, Qozon, Qohira, Bayrut, Damashq, Istanbul, Berlin, London, Parij, Madrid, Nyu-York, Haydarobod, Isfaxon, Bombey, Tehron va boshqa ko‘plab shaharlarning katta kutubxonalarida, davlat va shaxsiy qo‘lyozma fondlarida saqlanib, e’zozlanib kelayotganligi haqida yozadi. Forobiyning sotsiologik, ijtimoiy-falsafiy, tabiiy-ilmiy, tarbiyaviy-tibbiy qarashlari, nazariy xulosalari keng qamrovli va rang-barang bo‘lib,  mohiyat mazmuniga ko‘ra nafaqat o‘z zamonasi uchun, balki hozirgi davrda ham juda ahamiyatlidir.
 

OLIM YARATGAN FALSAFIY TIZIM

Forobiy yaratgan falsafiy tizim mazmunan universal xususiyatga ega bo‘lib, o‘z davri fanlarining barcha muhim masalalari — falsafaning umumiy muammolaridan tortib, tabiatshunoslik ilmining asosiy falsafiy masalalari, borliqni bilish va mantiqning bahsli muammolari, inson va tabiat o‘rtasidagi chambarchas bog‘liqlik, ya’ni ekologik muammolarni ham o‘z ichiga oladi. 

Forobiyning ijtimoiy-falsafiy fikrlari o‘zining keng qamrovli, teran va mazmundorligi bilan gumanistik xususiyatga ega. U «Fozil shahar aholisining fikrlari» deb nomlangan asarida Arastu tomonidan ilgari surilgan, inson, eng  avvalo, ijtimoiy hodisa, deb ta’riflangan g‘oyani yanada aniqlashtirib, quyidagilarni yozadi: «Har bir inson, o‘z tabiati bilan shunday tuzilganki, u yashash va oliy darajadagi yetuklikka erishish uchun ko‘p narsalarga muhtoj bo‘ladi, u bir o‘zi bunday narsalarni qo‘lga kirita olmaydi va ularga ega bo‘lish uchun insonlar jamoasiga ehtiyoji tug‘iladi... Bunday jamoa a’zolarining faoliyati bir butun holda, ularning har biriga yashash va yetuklikka erishuvi uchun zarur bo‘lgan narsalarni yetkazib beradi. Shuning uchun inson shaxslari ko‘paydilar va yerning aholi yashaydigan qismiga o‘rnashdilar, natijada inson jamoasi vujudga keldi». E’tibor bering, muhtaram o‘quvchi, bu fikrlarning zamirida falsafaning bosh muammosi bo‘lgan bahsli masala — insonning paydo bo‘lishi, shakllanishi va yetuklikka erishuvi haqida so‘z bormoqda. Eng muhimi, bu jarayonda jamoatning roli va ahamiyati to‘g‘risida aniq va lo‘nda fikr bildirilmoqda. 

Darhaqiqat, Forobiy o‘z dunyoqarashi bilan zamonasidan ancha ilgarilab ketgan yetuk olim, ilm va ma’rifat kurashchisi, tabiat va jamiyat  rivojlanishi qonuniyatlarini ochib berishga astoydil intilgan buyuk shaxsdir.
 

 

AXLOQ FALSAFASI

Forobiy o‘zining «Fozil shahar aholisining fikrlari», «Baxt-saodatga erishuv haqida» va boshqa asarlarida axloq falsafasi, jumladan, axloqiy tarbiyaning muhim muammolarini hal qilishga harakat qiladi. Mutafakkirning axloq va uning asosida yosh avlodga tarbiya berish g‘oyalari hozirgi kunda ham o‘z ahamiyatini yo‘qotgani yo‘q, aksincha, axloqiy tarbiyaning yangi usul va qoidalarini ishlab chiqish va ularni takomillashtirishda juda katta ahamiyat kasb etadi.

Forobiy axloq tushunchasini keng ma’noda talqin qilar ekan, butun insonlarni, ularning dini, e’tiqodi, irqi, tilidan qat’iy nazar, hamjihatlik va hamkorlikka chaqiradi. Dunyoda bir butun yagona inson jamoasini shakllantirishni va barcha fuqarolarning manfaatlarini birdek ko‘zlab faoliyat ko‘rsata olishini orzu qiladi. O‘z davrida ajoyib orzu-istaklar va g‘oyalarni ilgari surgan Forobiyning dunyoda yagona jamiyat barpo qilish to‘g‘risidagi fikrlari ham keyinchalik dunyoning juda ko‘p mutafakkirlari, jumladan, nemis faylasufi I.Kant tomonidan ham ilgari surilgan edi. Forobiy ilgari surgan, shuningdek, dunyo olimlari tomonidan ham maqsadga muvofiq deb topilgan «dunyoda yagona fuqarolik jamiyati»ni tarkib toptirish haqidagi g‘oyalari ustida jiddiyroq bosh qotirsak, bu g‘oyaning bugungi kunda naqadar muhim ahamiyatga ega ekanligi ravshan bo‘ladi. Axir biz, shu kunlarda XX asrdan XXI asrga o‘tib, butun insoniyatga misli ko‘rilmagan kulfatlar keltirayotgan: SPID, terrorizm, diniy aqidaparastlik va boshqa buzg‘unchilik xatti-harakatlariga qarshi butun insoniyatni hamjihat bo‘lib kurash olib borishga chaqirmoqdamiz-ku!

Forobiyning fikricha, yuksak axloqiy fazilatlarga rioya qilgan holda rivojlanayotgan har qanday davlat o‘z fuqarolarini shak-shubhasiz baxt-saodat yo‘liga olib chiquvchi kuchli quroldir. Inson bilim va namunali axloq egasi bo‘lgandagina yaxshi odat va harakatlarni o‘zida mujassamlashtira oladi, u har qanday yovuz buzg‘unchiliklar ko‘chasiga kirmaydi, aksincha, ularga nisbatan shafqatsiz jang olib boradi.
 

 

MUSIQA ZAMIRIDAGI TARBIYA

   Buyuk allomalar keng dunyoqarash, ko‘pqirrali ilmga ega bo‘lishlari bilan bir qatorda hunarga, kasbga ham mehr qo‘ygan insonlar sifatida tarixdan joy olganlar. Forobiy ham o‘z navbatida nazariy jihatdan musiqashunos, amaliy jihatdan taniqli bastakor, xalq uchun yaqin va qadrdon siymo sifatida nom chiqargan ustozlardan bo‘lgan. U o‘zining «Musiqa haqida so‘z» asarida musiqa tarixi, nazariyasi, musiqa asboblari, bastakorlik va ijrochilik san’ati bo‘yicha o‘z davri uchun mukammal ma’lumotlar bera olgan. Ko‘pchilik yevropalik arabshunos olimlarning ta’kidlashlariga qaraganda, Forobiyning musiqa haqidagi fikr va mulohazalari, asarlari, unga qadar musiqa haqida yaratilgan asarlardan nafaqat o‘zining ustunligi, balki originalligi, noyobligi va yangi nazariyalar bilan to‘ldirilganligi sababli, butun Sharq va Yevropa musiqa taraqqiyotiga qo‘shilgan ulkan ulushdir.

Forobiy musiqani, insonda yuksak axloq namunalarini shakllantiruvchi, unda estetik did va go‘zallik tuyg‘ularini uyg‘otuvchi va hatto inson sihat-salomatligiga ham ijobiy ta’sir ko‘rsatuvchi vosita deb ta’riflaganligi bizga ma’lum. Alloma musiqa asboblarini shaxsan o‘zi yasar va ularni ko‘cha-ko‘ylarda, bozorlarda, odamlar to‘planib, gurunglashib o‘tirgan vaqtlarida chalib, ularda zavq-shavq, his-tuyg‘ularni uyg‘otib, kayfiyatlarini ko‘tarar edi. Uning musiqaga bo‘lgan muhabbati, ijrochilik mahorati shu darajada ommabop, xalq hayotiga yaqin ediki, u turli rivoyatlarning to‘qilishiga sabab bo‘lgan.
 

 

HUKMDORNI YIG‘LATGAN DARVESH

Rivoyat qilishlaricha, darveshona kiyingan Forobiy Halab shahrining ko‘chalarida musiqa chalib yurganligi haqida shahar hukmdoriga kimdir xabar yetkazadi. Shahar hukmdori bu darveshni huzuriga keltirishlarini buyuradi. Choparlar Forobiyni hukmdor huzuriga yetaklab kelganlarida, shahar hukmdori o‘z yaqinlari bilan kayfu safo qilib o‘tirgan bo‘ladi.
Hukmdor keltirilgan darveshga qarab:
— Aytishlariga qaraganda sen musiqa asboblarini juda yaxshi chalar emishsan, shu to‘g‘rimi? — deb so‘raydi.
— Demak, ular adashmaganlar, — deb javob beradi Forobiy. 
— Unday bo‘lsa, — deydi hukmdor, — sen shunday musiqa chalginki, biz o‘tirganlar xoxolab kulib yuboraylik, tanalarimiz ham larzaga kelsin.
— Xo‘p bo‘ladi, — deb Forobiy ichak uzdi musiqa chalib, hammani kuldiradi.
— Endi, — deydi hukmdor, o‘zini kulgidan zo‘rg‘a to‘xtatib, — sen bizlarni yig‘latib yuboradigan musiqa chalib ber.
— Buyrug‘ingiz men uchun vojib, — deb Forobiy shunday mungli musiqa chaladiki, o‘tirganlarning barchasi yig‘lashga tushadi. Yig‘idan o‘zini zo‘rg‘a to‘xtata olgan hukmdor, ko‘zlarini artib, yana darveshga yuzlanib deydi:
— Ofarin. Endi qo‘lingdan kelsa, musiqa chalib, bizlarni uxlatgil, biroz dam olib, o‘zimizga kelib olaylik. Shunda Forobiy boshqa bir mo‘’jazgina musiqa asbobini qo‘liga olib, shunday mayin, nafis tovushda musiqa chaladiki, o‘tirganlarning barchasi uyquga ketganidan foydalanib, bir varaq qog‘ozga quyidagilarni yozib, saroydan chiqib ketadi: «Sizlarni kuldirib, yig‘latib, keyin uxlatib, musiqa chalgan darvesh aslida Forobiy edi».
Uyqudan cho‘chib uyg‘ongan hukmdor varaqdagi yozuvga ko‘zi tushib, musiqa chalgan darveshni topib, zudlik bilan uni yana saroyga keltirishlarini buyuradi. Choparlar qanchalik qidirmasinlar, darveshni topishning iloji bo‘lmaydi. Chunki bu vaqtda Forobiy shahardan chiqib ketishga ulgurgan edi.

Abu Nasr Forobiy haqida rivoyatlar talaygina. Bu, o‘z navbatida, buyuk allomaning naqadar oddiy, kamtarin inson bo‘lganligidan hamda uning doimo xalq ichida kamtarona hayot kechirganligidan dalolat beradi. 
 

 

 

Апрель

 

1.  “Соҳибқирон, буюк саркарда, давлат арбоби Амир Темур таваллудининг 678 йиллиги” (1336-1405)

2.  “10 апрель – Ўзбек адабиётининг йирик номояндаларидан бири Абдулла Қодирий таваллудининг 120 йиллиги” (1984-1938)

3.  “Садриддин Айний – ёзувчи, олим, жамоат арбоби”

4.  “Ўзбекистонда хизмат кўрсатган санъат арбоби, халқ ёзувчиси, моҳир драматург Ҳамид      Ғулом таваллудининг 95 йиллиги (1919-2005)

5.  “Бетакрор ва истеъдодли шоир Муҳаммад Юсуф таваллудининг 60 йиллиги” (1954-2001)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

“Соҳибқирон, буюк саркарда, давлат арбоби Амир Темур таваллудининг 678 йиллиги” (1336-1405)

 

Описание:

  Amir Temurning yoshligi haqida ma'lumotlar kam uchrasa-da, ayrim manbalarga qaraganda, u yoshligida xat-savod chiqarib, o‘z davrining tibbiyot, riyoziyot, falakiyot, me'morchilik va tarix ilmlarini o‘rgangan. Amir Temur bilan suhbatlashish sharafiga muyassar bo‘lgan buyuk arab faylasufi Ibn Xaldun jahongir turk, arab, fors xalqlari tarixini, diniy, dunyoviy va falsafiy bilimlarning murakkab jihatlarigacha yaxshi o‘zlashtirganini ta'kidlaydi.

Amir Temur siyosat maydoniga kirib kelgan paytda, Movarounnahr mo‘g‘ullar istibdodi ostida bo‘lib, Chingizxon va Botuxon bosib o‘tgan shahar va qishloqlar vayronaga aylangan, suv inshootlari buzib tashlangan yoki ishga yaroqsiz holga keltirilgan, Chingizxon Movarounnahrni o‘zining ikkinchi o‘g‘li Chig‘atoyxonga suyurg‘ol sifatida in'om qilgan edi.

Amir Temurning hayoti va faoliyatida ikki davr yaqqol ko‘zga tashlanadi. Birinchi davri (1360-1385) Movarounnahrni mo‘g‘ul xonligidan ozod qilib, yagona markazlashgan davlat tuzish, o‘zaro urushlarga barham berish. Ikkinchi davri (1386-1405) esa ikki yillik, uch yillik, besh yillik, deb ataluvchi boshqa mamlakatlarga yurishlari bilan xarakterlanadi.

1360 yillardan boshlab Amir Temur Movarounnahrdagi ichki nizo, urushlarda ishtirok eta boshladi va Mo‘g‘uliston hukmdori Tug‘luq Temurxon, uning o‘g‘li Ilyosxo‘jaga qarshi kurashlardan so‘ng, Amir Husayn ustidan g‘alaba qozongach, 1370 yilda Movarounnahr taxtining haqiqiy sohibi bo‘ldi va Samarqandni hokimiyat poytaxti etib belgiladi.

Amir Temur taxtga o‘tirgach, Chig‘atoy ulusining barcha yerlariga o‘zini voris deb bildi va Sirdaryoning quyi havzasidagi yerlarni, Toshkent viloyatini, Farg‘ona vodiysini, Xorazmni o‘z hukmronligi ostiga kiritdi. Natijada, Movarounnahr va Xurosonda yirik markazlashgan davlat vujudga keldi. Sohibqiron so‘nggi yillarda Eron, Iroq, Kavkazorti mamlakatlari, Hindiston, Oltin O'rda va Turkiya bilan bo‘lgan janglarda g‘olib chiqib, saltanat hududini sharqtsa Xitoy devoriga qadar, g‘arbda - O'rta yer dengiziga, janubda esa Hindiston chegaralariga qadar kengaytirdi.

Temur faoliyatida muayyan siyosiy yo‘l - mayda feodal hukmron-ligini tugatish, muhim xalkaro karvon yo‘llarida ustunlik qilib turgan Oltin O'rda, Eron va boshqa mamlakatlarning raqobatini yengib, Movarounnahrning siyosiy-iqtisodiy quvvatini ta'minlay oladigan markazlashgan davlat tashkil etish edi. Amir Temur avvalambor mamlakatda davlat tizimini mustahkamlash, boshqarishdagi tartib-intizom, qonunchilikni kuchaytirish, savdo-sotiq, hunarmandchilikni kengaytirishga imkoniyat yaratish, soliqlarni tartibga solish, mamlakat himoyasini ta'minlash yo‘lida qo‘shinning qudratini oshirish kabilarga katta e'tibor berdi.

Amir Temurning har bir harbiy yurishiga turtki bo‘larlik sabab bor edi. Bu sabablar - o‘z davlatining chegaralarini mustahkamlash, tashqi dushmanlardan himoyalanish, karvon yo‘llarini turli yo‘lto‘sarlardan tozalash, xiyonatchi, sotqin, addamchilarni jazolash, bo‘ysunmaganlarni itoat ettirish, o‘zining siyosiy ta'sirini kengaytirish kabilardan iborat bo‘lganligini tarixiy manbalardan bilib olish mumkin. Masalan, Amir Temurning To‘xtamishxonga qarshi yurishini olsak, Temur To‘xtamishxonga ko‘p iltifotlar, yordamlar ko‘rsatib, 1379 yilda O'rusxonni yengib, Oq O'rda taxtiga To‘xtamishxonni o‘tqazgan edi. Ammo To‘xtamishxon Amir Temurning umidlarini puchga chiqardi.

U Movarounahrga bir necha bor talonchilik niyatida bostirib kirganidan so‘ng, Temurda ham unga qarshi kurashish majburiyati vujudga keldi va 1395 yil 15 aprelda Qunduzchada Amir Temur bilan To‘xtamishxon o‘rtasida hal qiluvchi hayot-mamot jangi boshlandi. Jang faqat To‘xtamishxonning taqdirini hal qilib qo‘yaqolmay, balki butun Oltin O'rda taqdirini ham hal qildi.

Tarix Temur zimmasiga Oltin O'rdadek qudratli mo‘g‘ul imperiyasining asosini yemirishdek ulkan vazifani qo‘ygan ekan, Sohibqiron bu vazifani ham buyuk jasorat bilan ado etib, Rus knyazliklari va Sharqiy Ovro‘po xalqlarini mo‘g‘ullar asoratidan xalos bo‘lishlariga yo‘l ochib berdi. Yirik rus olimi A. Yu. Yakubovskiy: "Temurning To‘xtamish ustidan qozongan bu g‘alabasi nafaqat Markaziy Osiyo va Sharqiy Ovro‘po, balki Rusiya uchun ham katta ahamiyatga molik bo‘ldi", - deb yozdi.

Temur davlatni boshqarishga katta e'tibor berib, yangi davlat tizimi bo‘yicha Devoni buzrugdan tashqari, har bir viloyatda Devon deb ataluvchi boshqarma tuzib, bu boshqarmalar soliq yig‘ish, tar-tib saqlash, ijtimoiy binolar - bozorlar, hammomlar, yo‘llar, sug‘arish tarmoqlariga qarab turish va aholining xulqiy-axloqiy harakatlarini nazorat ostiga olish kabi ishlar bilan shug‘ullangan. Har bir Devonda kirim va chiqimlarni hisobga olish, qayd etish turk-o‘zbek va fors-tojik tillarida olib borilgan.

Temur tarixchilar tasviricha, o‘rta asrning atoqli davlat va harbiy arboblaridan bo‘lib, Ovro‘po olimlari o‘z asarlarida uning salbiy tomonlari bilan birga muhim fazilatlarini ham ta'kidlab o‘tganlar. Nemis olimi F.Shlosser o‘zining "Jahon tarixi" (Sh-tom) asarida: "Baxtiyor jangchi, jahongir, uzoq Sharqtsa qonunshunos bo‘lish bilan birga o‘zida, Osiyoda kam uchraydigan taktik va strategik bilimlarni ifodaladi", - deb yozsa, atoqli nemis olimi va tarixshunosi M.Veber: "Temur o‘z dushmanlariga nisbatan juda berahm edi, lekin sarkardalik, davlatni boshqarish va qonunchilik sohasida buyuk talantga ega edi", - deb ta'riflaydi. Shuningdek, "Tuzuki Timur" - "Temur tuzuklari"da ham Temurning jamiyatga, ijtimoiy-siyosiy hayotga qarashi, birlashgan qudratli feodal davlatning siyosiy va axloqiy qoidalari haqida gap boradi.

"Temur tuzuklari"da davlat tizimi, davlatdagi turli lavozimlarning vazifasi, undagi turli toifalar va ularga munosabat, davlatni boshqarishga asos bo‘lgan qoidalar, qo‘shinlarning tuzilishi, tartibi, uni boshqarish, ta'minlash, rag‘batlantirish, qo‘shin turlarining tutgan o‘rni va o‘zaro munosabati kabi masalalar bayon etiladi. Davlat ishlarini har doim islom va shariat hukmlari asosida olib borilganligi bir necha bor ta'kidlanadi. "Saltanatim martabasini, - deb ta'kidlaydi Amir Temur, - qonun-qoidalar asosida shunday saqladimki, saltanatim ishlariga aralashib, ziyon yetkazishga hech bir kimsaning qurbi yetmasdi". Bundan tashqari, asarda jamiyat ishlaridagi odamlarning 12 toifaga bo‘linishi, saltanatni boshqarishda 12 qoidaga amal qilinganligi, saltanat 4 qat'iy qoidaga asoslanishi kabi masalalar ham tartib bilan bayon etilgan ("Temur tuzuklari"ga karalsin. - M.X.).

Shaharlar va shahar atrofi aholisidan na jon solig‘i va na boj olinardi. Birorta ham askarning doimiy turish uchun shaxsiy kishilar uyini egallashga yoki fuqarolarning molini va boyligini o‘zlashtirib olishga haqqi yo‘q edi. "Barcha ishlarda, - degan edi Amir Temur, - bu ishlar qaysi o‘lka xalqiga taalluqli bo‘lmasin, hokimlarning adolat tomonida qattiq turishlariga buyruq berilgan. Qashshoqlikni tugatish maqsadida boshpanalar tashkil qildimki, kambag‘allar ulardan nafaqa olib turardilar". Bundan tashqari, Temurning soliqlar haqidagi qoidasi juda muhim ahamiyatga egadir. Temur yozadi: "Soliqlar yig‘ishda xalqni og‘ir ahvolga solishdan yoki o‘lkani kashshoqlikka tushirib qo‘yishdan ehtiyot bo‘lish zarur. Negaki, xalqni xonavayron qilish davlat xazinasining kambag‘allashishiga olib keladi, xazinaning bequvvatligi harbiy kuchlarning tarqoqlanishiga, bu esa, o‘z navbatida hokimiyatning kuchsizlanishiga sabab bo‘ladi..."

Amir Temur harbiy salohiyatda jahonga mashhur sarkarda va o‘z zamonasining eng qudratli hukmdori bo‘lishi bilan birga, uning harbiy nazariyasi va amaliy harbiy san'ati, taktika va strategiyasi, armiya tarkibining tuzilishi o‘z davrining nodir mo‘‘jizasi edi. Uning harbiy mahorati turli yo‘nalishlarda - askariy qismlarni qayta tashkil etishda, dushmanga hujum qilishda turli-tuman usullardan foydalanishda, hujumdan oldin dushman joylashgan yerlarni o‘bdon o‘rganib chiqishda, ham lashkarboshi - qo‘mondonliqda namoyon bo‘ldi.

Adabiyotlarda Temur haqida bir-biriga zid fikrlar mavjud bo‘lib keldi, lekin ularning ko‘plarida Temur faoliyatiga o‘z davri nuqtai nazaridan emas, balki mualliflar yashagan davr nuqtai nazari asosida baho berilgan.

"Temur tuzuklari"ni inglizchadan frantsuz tiliga tarjima qilib, 1787 yilda nashr etgan frantsuz olimi Lyangle Temur haqida shunday yozadi: "Temur xon (Temur) siyosiy va harbiy taktika haqida risola yozgan va o‘z avlodlariga juda dono tizim qoddirgan. Biz buni tasavvur ham qilmagan edik va uning urushlarini bosqinchilik va talon-taroj qilish deb baholab kelgan edik. Deyarli yengib bo‘lmaydigan ikki to‘siq - bizdagi taassub hamda tarixiy nohaqlik Temurni bilishimizga va to‘g‘ri baholashimizga xalaqit berib keldi".

Shuni alohida ta'kidlash lozimki, Amir Temur davlat, jamiyat hayotida bo‘lib o‘tadigan har bir muhim reja oldidan kengash o‘tkazar va bu kengashga nafaqat davlat arboblari, sarkardalar, temurzodalarni, balki sayyidlar, shayxlar, ilm-fan arboblarini ham taklif etgan va o‘zining har bir yurish oldidan bunday kengashlar-ni o‘tkazib turishni odat tusiga kiritgan.

Amir Temurning obodonchilik ishlari to‘g‘risida taniqli sharqshunos olim, akademik V.V.Bartold: "Temur go‘yo Samarqanddan boshqa hamma yerda vayrongarchilik bilan shug‘ullangan, degan fikr mubolag‘ali: u Kobul vodiysi va Mug‘an cho‘li kabi Samarqanddan uzoq bo‘lgan joylarda ulkan sug‘orish ishlari olib bordi", - degan tarixiy jihatdan g‘oyat qimmatli fikrni aytib o‘tgan. Bu fikrga muqoyasa qilib, Ali Yazdiyning yozishmasini keltirish maqsadga muvofiqdir. "Bir yil mobaynida, - deb yozadi o‘rta asr tarixchisi Ali Yazdiy, - Bag‘dod shahrini tiklash haqida buyruq berildi, toki shahar yana o‘z qiyofasini olsin, unda hunarmandchilik rivojlansin, tevarak-atrofida dehqonchilik o‘ssin, savdo-sotiq va madaniy hayot keng tarmoq yoysin, islom bilimi ilgarigiday yoyilsin. Bu vazifa amirzoda Abu Bakirga topshirildi".

Tarixiy manbalarning guvohlik berishicha, Movarounnahrda mo‘g‘ullarning qariyb 140 yillik hukmronlik davrida bironta ham ko‘zga ko‘rinarli qurilish yoki suv inshootlari vujudga kelmagan. Amir Temurning tashabbusi bilan 1365 yilda Qarshi, 1370 yilda Samarqand, 1380 yilda esa Keshning atrofi qaytadan mudofaa devorlari bilan o‘ralgan. Shuningdek, xalq farovonligiyu, mamlakat obodonchiligi yo‘lida suv omborlari, to‘g‘onlar qurishga, ariqlar qazishga, yangi yerlarni o‘zlashtirishga alohida e'tibor berilgan. Mamlakatning iqtisodiy ahvolini ko‘tarishda savdoning ahamiyati beqiyos ekanligini tushungan hukmdor bozorlar, rastalar va timlar, turli-tuman ustaxonalar barpo etib, xalq hunarmandchilik san'atini taraqqiy ettirgan.

Amir Temur ilm-fan, ma'naviyat ahliga e'tibor, mehribonlik ko‘rsatib, ulardan jamiyat madaniy hayotida foydalanishga intilar ekan, tarixchi Ibn Arabshoh yozganidek, "Temur olimlarga mehribon, sayyidu shariflarni o‘ziga yaqin tutar edi. Ulamo va fuzaloga to‘la izzat-hurmat ko‘rsatib, ularni har qanday odamdan tamom muqaddam ko‘rardi. Ularning har birini o‘z martabasiga qo‘yib, izzatu ikromini unga izhor qilardi".

Amir Temur saroyida ko‘plab ilm-ma'rifat allomalari Mavlono Abdujabbor Xorazmiy, Mavlono Shamsuddin Munshi, Mavlono Abdullo Lison, Mavlono Badriddin Ahmad, Mavlono Nu'moniddin Xorazmiy, Xoja Afzal, Mavlono Alouddin Koshiy, Jalol Xokiylar Sohibqironning marhamatidan bahramand bo‘lib, uning xizmatida bo‘ldilar. Amir Temur ilm-fanning riyoziyot, handasa, me'morchilik, falakiyot, adabiyot, tarix, musiqa kabi sohalari ravnaqiga katta e'tibor berib, sohibi hunarlar bilan qilgan suhbatlari haqida frantsuz olimi Lyangle shunday yozadi: "Temur olimlarga seriltifot edi. Bilimdonligi bilan bir qatorda sofdilligini ko‘rgan kishilarga ishonch biddirardi. U tarixchilar, faylasuflar, shuningdek, ilm-fan, idora va boshqa ishlarda iste'dodli bo‘lgan barcha kishilar bilan suhbatlashish uchun ko‘pincha taxtdan tushib, ularning yoniga kelardi. Chunki Temur bu sohalarga g‘amxo‘rlik qilishga asosiy e'tiborini berardi".

Amir Temur o‘zini mohir diplomat sifatida ham namoyon qilaolgan. Uning Vizantiya, Venetsiya, Genuya, Ispaniya, Frantsiya, Angliya, boshqacha aytganda, o‘sha vaqtda ko‘proq ma'lum va mashhur bo‘lgan Ovro‘po davlatlari bilan iqtisodiy aloqalar o‘rnatish va uni mustahkamlash sohasidagi faoliyatini frantsuz va ingliz qirollarining unga yozgan maktublari bilan dalillash mumkin.

Manbalarda sohibqiron Amir Temur - yorqin xislatlarga ega ekanligi, xotirasi o‘tkir, shijoatli va qat'iyatli, birso‘zli, zo‘r ruhiy qudrat egasi, salobatli inson sifatida ta'riflanadi.

Amir Temurning Osiyo, umuman jahon tarixidagi xizmatlari va tutgan o‘rni haqida xulosa qilib, quyidagilarni ta'kidlab o‘tish joizdir: Amir Temur Markaziy Osiyoni mo‘g‘ullar iskanjasidan ozod etishda barcha yurtparvar kuchlarni uyushtirib, ularni mustaqillik uchun kurashga yo‘naltirgan yetakchi rahbar, yerli xalqning bu sohadagi orzu-umidlarini ro‘yobga chiqishiga ulkan hissa qo‘shgan sarkardadir; Amir Temur ko‘p yillar davomida mustamlaka bo‘lib, chet ellik hukmdorlarga bo‘ysunib kelgan Movarounnahr va Xurosonda o‘z yurti, xalqining kuch-qudratiga tayangan mustaqil va yagona davlat barpo etaodtsi; Amir Temur ham o‘z davriga xos bo‘lgan turli sabablarga binoan boshqa mamlakatlarga yurishlar qildi va Ovro‘po mamlakatlarining rivojlanishini tezlashishiga o‘z hissasini qo‘shdi. Rossiyani Oltin O'rda zulmidan, Ovro‘poni Turkiya tajavvuzidan saqlab qoldi; Amir Temur o‘z siyosatida madaniyat, obodonchilik, hunarmandchilik homiysi bo‘lib tanildi. O'z siyosati bilan madaniy yuksalishga va turkiy tilning rivojiga keng yo‘l ochib, nafaqat Markaziy Osiyoning madaniy-ma'naviy olamida, balki butun musulmon olami tarixida o‘chmas iz qoldirdi va so‘nggi rivojlanishiga katta ta'sir ko‘rsatdi; Amir Temur qator Sharq mamlakatlari va ayniqsa, Ovro‘po mamlakatlari bilan diplomatik aloqalar o‘rnatib, ular bilan turli savdo-sotiq, madaniy aloqalarga yanada keng yo‘l ochib berdi.

Sobiq sovetlar mafkurasi, proletar dunyoqarashi hukmronlik qilgan sharoitda Temur faoliyatiga nisbatan salbiy munosabatda bo‘lindi, o‘sha davr adabiyotlarida har doim qoralanib kelindi. Lekin mafkuraviy to‘siq, taqiqlashlarga qaramay ayrim ilmiy asarlarda Temur haqida ba'zi to‘g‘ri fikrlar ham bildiriddi.

Bu jihatdan O'zbekistonda 1968 yili akademik I.M.Mo‘minovning "Amir Temurning O'rta Osiyo tarixida tutgan o‘rni va roli" risolasining nashr etilishi muhim voqea bo‘ldi. Risola Temur shaxsiga biryoqlamali qarashlarga qarshi yozilgan ilmiy asar sifatidagi dastlabki urinish edi. Lekin bu qadam Moskvadagi yuqori idoralar va matbuot organlari tomonidan qoralandi va asar muallifi benihoya aziyatlar chekdi.

O'zbekistonning mustaqillikka erishuvi, eski mafkura siquvidan qutulish, tariximizga to‘g‘ri munosabatda bo‘lish imkonini yaratdi. So‘nggi yillarda Amir Temur va uning davrini o‘rganishga bag‘ishlangan qator manbalar, kitoblar, jumladan, Bo‘riboy Ahmedovning Amir Temur haqidagi katta roman-xronikasi nashr etildi. O'zbekiston Prezidentining farmoni bilan 1996 yil - Amir Temur yili deb e'lon etilishi va bu sana jahon miqyosida nishonlanishi Amir Temur nomi oqlanib, o‘zbek xalqiga butunlay qaytganiga yorqin dalildir.

 

 

“10 апрель – Ўзбек адабиётининг йирик номояндаларидан бири Абдулла Қодирий таваллудининг 120 йиллиги” (1984-1938)

 

Описание: http://nav.uz/uploads/posts/2013-05/1367763116_abdulla-qodiriy1.jpg  O‘zbek adabiyotining yirik namoyandalaridan biri Abdulla Qodiriy (Julqunboy) 1894 yil 4 oktyabrda Toshkent shahrida tug‘ildi. Uning tarjimai holidagi quyidagi so‘zlar yozuvchining 1926 yilga qadar kechgan hayotiga oydinlik kiritadi: «Har holda bemavridroq bo‘lsa kerak, kambag‘al, bog‘bonlik bilan kun kechirguchi bir oilada... tug‘ilg‘onman. Yoshim to‘qqiz-o‘nlarga borg‘ondan so‘ng meni maktabga yubordilar. Maktabda ikki-uch yil chamasi eski usulda o‘qib, keyingi vaqtlarda oilamizning nihoyatda qashshoq kun kechirgani vajhidan o‘n ikki yoshimda meni bir boyga xizmatchilikka berdilar. Xo‘jayinim o‘zi savdogar kishi bo‘lub, o‘rischa yozuv-chizuv bilaturg‘on odamga muhtoj edi. Shu ta’ma bo‘lsa kerak, meni o‘ris maktabiga yubordi... 1912 yilda manfaktur bilan savdo qiluvchi bir kishiga yilig‘a 50 so‘m barobariga prikazchik bo‘lub kirdim... Shu miyonalarda bozor vositasi bilan tatarlardan chiqadig‘on gazetalarni o‘qib, dunyoda gazeta degan gap borlig‘iga imon keltirdim, 1913 yilda o‘zbekcha «Sadoi Turkiston», «Samarqand», «Oina» gazetalari chiqa boshlag‘och, menda shularga gap yozib yurish fikri uyg‘ondi... 1913 yilda chiqqan «Padarkush» ta’sirida «Baxtsiz kuyov» degan teatr kitobini yozib yuborg‘animni o‘zim ham payqamay qoldim (1915 yilda). Yana shu yilda teatrlarda chiqib turg‘on hikoya va ro‘monlarga taqlidan «Juvonboz» otliq hikoyachani yozib, noshir topilmog‘onidan, o‘zim nashr qilib yubordim. Nikolay taxtdan yiqilg‘ondan keyin oddiy xalq militsiyasiga ko‘ngilli bo‘lib yozildim...

1918 yil boshlarida Eski shahar oziq komiteti boylar qo‘lidan olinib, komitetning raislig‘iga o‘rtoq Sultonxo‘ja Qosimxo‘jaev tayin qiling‘on edi va men mazkur komitetning o‘zbekcha sarkotiblig‘iga kirdim. 1919 yilning avvallarida oziq komitetining ismidan chiqarilmoqchi bo‘lg‘on «Oziq ishlari» gazetasiga muharrir bo‘lib tayinlandim... Shu kungacha sho‘ro idoralarida qilg‘on xizmatlarimni birma-bir sanab o‘ltirishim uzoqqa cho‘ziladurg‘on bo‘lg‘onliqdin mundan keyin muassasa ismlarinigina atash bilan kifoyalanaman: «Rusto» devoriy gazetasiga muxbir bo‘lib, «Ishtirokiyun» va «Qizil bayroq» gazetalarida sotrudnik... «Mushtum» jurnalining muannisi va tahririya a’zosi bo‘lib, to 1924 yilgacha mehnatkashlar manfaatiga xolis ishlab keldim. Shu o‘tgan yetti yil orasia Sho‘rolar hukumati va firqadan bir og‘iz tanbeh olmadim. Xulosa — boshqalarning xizmati daftar bilan sobit bo‘lsa, mening xizmatlarim matbuot bilan ravshandir... Ishchi-dehqonlar yozg‘on asarlarimni suyunib o‘qiydilar va meni yozuvchilar qatoriga kirgazdilar va meni hamon o‘qirlar va unutmaslar...».

Adibning ilk ijodi 1913 — 1914 yillarda boshlangan bo‘lib, dastlab u shoir sifatida qalam tebratgan. Uning «Ahvolimiz», «Millatimga», «To‘y», «Fikr aylag‘il» (1914 — 1915) kabi she’rlari «Sadoi Turkiston» gazetasi va «Oina» jurnalida bosilgan. A. Qodiriy shu she’rlarida millatdoshlarini jaholat va xurofotga qarshi kurashga chaqirib, ma’rifatparvar shoir sifatida maydonga chiqqan. Bu yillarda u «Baxtsiz kuyov» (1915), «Hech kim bilmasin» kabi sahna asarlarini ham yozgan. Uning «Juvonboz» (1915), «Uloqda» (1916) kabi hikoyalarida o‘z xalqini savodli, bilimli, madaniyatli va ozod ko‘rish istagi sezilib turadi.

Adib dastlabki asarlarini turli taxalluslar ostida e’lon qilgan. Shu taxalluslardan biri va xalq o‘rtasida mashhur bo‘lgani Julqunboydir.

1924 yili Abdulla Qodiriy Moskvaga borib, Jurnalistlar institutida tahsil oldi. Moskvadan qaytib, «Mushtum» jurnalida shtatsiz muxbir bo‘lib ishlay boshladi. Uning «Toshpo‘lat tajang nima deydi?» va «Kalvak mahzumning xotira daftaridan» turkumidagi hajviy hikoyalari shu jurnalda ilk bor bosildi.

Abdulla Qodiriy 1917-1918 yillardan boshlab «O‘tgan kunlar» romani uchun material yig‘ishga kirishdi. 1922 yilda birinchi o‘zbek romanining dastlabki boblari «Inqilob» jurnalida chop etila boshlandi. 1925 — 1926 yillarda «O‘tgan kunlar» uch bo‘lim holida kitob bo‘lib nashr etildi.

1928 yil yozuvchining ikkinchi tarixiy romani «Mehrobdan chayon» nashrdan chiqdi.

1934 yilga kelib, Abdulla Qodiriy qishloq xo‘jaligi mavzuiga bag‘ishlangan «Obid ketmon» qissasini yaratdi. Undan tashqari, u Gogolning «Uylanish» komediyasi va G‘arb yozuvchilarining satirik hikoyalarini o‘zbek tiliga tarjima qildi.

Abdulla Qodiriy «Amir Umarxonning kanizi», «Namoz o‘g‘ri», «Dahshat» kabi romanlar yaratish orzusida bo‘lgan. Ammo mustabid tuzum bu orzularining to‘la ro‘yobga chiqishiga imkon bermadi.

Abdulla Qodiriy 1926 yilda «Mushtum»da bosilgan «Yig‘indi gaplar» maqolasi tufayli qisqa muddat hibsga olingan. 1937 yilning 31 dekabrida esa «xalq dushmani» sifatida qamoqqa olinib, 1938 yil 4 oktyabrda Toshkentda otilgan.

Uning asarlari 1956 yildan boshlab yangidan nashr etila boshlandi. 1990 yilda Respublika Prezidentining farmoni bilan A. Qodiriy nomidagi Respublika Davlat mukofoti ta’sis etildi. 1991 yili esa A. Qodiriyga Alisher Navoiy nomidagi Davlat mukofoti berildi. 1994 yili — Mustaqillikning uchinchi yilida unga «Mustaqillik» ordeni taqdim qilindi.

Hozirgi kunda esa bir qator ko‘chalar, bog‘lar, maktablar, kutubxona va institutlar yozuvchining tabarruk nomi bilan ataladi. Adib nomidagi Toshkent Davlat Madaniyat institutida eng bilimdon talabalarga Abdulla Qodiriy nomidagi stipendiya belgilangan.

 

 

“Садриддин Айний – ёзувчи, олим, жамоат арбоби”

 

Описание: http://content.foto.mail.ru/community/muhlisoniisher/1/i-47.jpg   XX asr o‘zbek va tojik adabiyotlariga ulkan hissa qo‘shgan atoqli adib, olim va jamoat arbobi Sadriddin Ayniy Buxoro amirligiga qarashli G‘ijduvon tumanining Soktare qishlog‘ida 1878 yilning 15 aprelida dunyoga kelgan. Olti yoshidan maktabga qatnay boshlagan. Sadriddin 1890 yilda Buxoroga kelib, Mir Arab, Badalbek, Olimxon madrasalarida ta’lim olgan. Madrasani tugatgach, yangi usul maktablarida muallimlik qilgan. Sadriddin Ayniyning adabiy faoliyati o‘tgan asrning 90-yillarida she’r yozish bilan boshlangan. Uning birinchi asari «Guli surx» — «Qizil gul» 1897 yili yaratilgan. Shundan so‘ng maktablar uchun «Tahsib us-siyobon» — «Bolalar tarbiyasi» nomli o‘qish kitobini (1909) tuzib, nashr ettirgan.

1917 yil fevral inqilobidan keyin Markaziy Osiyoning turli shaharlarida istiqlol uchun kurash harakatlari boshlanib ketdi. S. Ayniy amirlikka qarshi kurashgani uchun zindonga tashlandi. U Oktyabr to‘ntarishi yillarida o‘zbek va tojik tillarida da’vatkor she’rlar, marshlar yaratib, ularni «Inqilob uchqunlari» (1923) to‘plamida nashr etdi.

Yozuvchi «Buxoro jallodlari» (1922) qissasida amir-amaldorlarning dahshatli jabr-zulmini, gunohsiz kishilarni o‘rta asr qiynoqlari bilan qatl etishlarini, «Odina» (1927) qissasida esa mehnatkash xalqning og‘ir qismati va fojeali hayotini jonli tasvirlab berdi.

S. Ayniyning dastlabki «Qullar» romani 1934 yilda Toshkentda o‘zbek tilida, 1935 yilda esa Dushanbeda tojik tilida nashr qilindi.

«Qullar» romanining bosh qahramoni tarixni harakatga keltiruvchi kuch — xalq va uning sodiq farzandlaridir, degan xulosaga yetaklaydi.

Tarixning ma’lum bir davrini qamrab olgan bu roman xalq tarixini, uning hayoti va kurashini realistik aks ettirgan. Biroq «Qullar» romanining so‘nggi, beshinchi qismidagi jamoa xo‘jaligi qurilishi yillari tasvirida jindak tarixdan chetga chekinish ham yo‘q emas. Chunki romanda davrning ijobiy tomonlari bo‘rttirib ko‘rsatilgani holda Sho‘ro hukumatining jamoalashtirish siyosati xaspo‘shlab o‘tilgan.

S. Ayniyning «Sudxo‘rning o‘limi» (1937) qissasidagi bosh qahramon Qori Ishkamba jahon adabiyotidagi Plyushkin yoki Gobsek kabi mumtoz obrazlar bilan bir qatorda turadi.

Ikkinchi jahon urushi yillarida S. Ayniy «Marshi intiqom», «Muqanna qo‘zg‘oloni», «Temur Malik» kabi vatanparvarlik ruhidagi ilmiy va badiiy asarlarini yaratdi. U xalq ijodidan, folklor asarlaridan keng foydalangan holda «Yetti boshli dev» asarini ham yaratdi.

S. Ayniyning urushdan keyingi tiklanish yillarida yaratgan asarlari orasida to‘rt jilddik «Esdaliklar»i (1949 — 1954) alohida ajralib turadi.

S. Ayniyning «Esdaliklar», «Sudxo‘rning o‘limi», shuningdek, «Doxunda» va «Qullar» romanlari bolgar, nemis, polyak, venger, xitoy, frantsuz, rumin, hind, chex va boshqa tillarga tarjima qilingan.

S. Ayniy o‘zbek va tojik adabiyoti tarixi yuzasidan katta ilmiy tadqiqot ishlarini olib bordi. Uning o‘rta osiyolik buyuk shoir va olimlar — Rudakiy, Sa’diy, Ibn Sino, Vasfiy, Bedil, Alisher Navoiy, Ahmad Donish kabi siymolar haqida yozgan ilmiy asarlari nihoyatda qimmatli. Unga filologiya fanlari doktori (1948), professor (1950) ilmiy darajasi, Tojikistonda xizmat ko‘rsatgan fan arbobi (1940) unvoni berilgan. Adib O‘zbekiston Fanlar Akademiyasining faxriy a’zosi (1943) hamda Tojikiston Fanlar Akademiyasining haqiqiy a’zosi va birinchi prezidenti (1951—54) qilib saylangan. Bir necha yillar davomida Alisher Navoiy nomidagi Samarqand davlat dorilfununining professori va Tojikiston fanlar Akademiyasi tashkil topgan kundan boshlaboq uning Prezidenti sifatida xizmat qilgan. U 1954 yilning 15 iyunida Dushanbe shahrida vafot etgan.

 

 

“Ўзбекистонда хизмат кўрсатган санъат арбоби, халқ ёзувчиси, моҳир драматург Ҳамид Ғулом таваллудининг 95 йиллиги" (1919-2005)

 

Описание: https://encrypted-tbn3.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcSv8JkRmbRDsXWCIgKGojEY7CGsmHaun8ybE3JyrK85JuCkbs4I9Q

   O‘zbekistonda xizmat ko‘rsatgan san’at arbobi (1969), O‘zbekiston xalq yozuvchisi (1979), Respublika va sobiq Ittifoq Davlat mukofotlari sovrindori Hamid G‘ulom yetuk shoir, nosir va dramaturgdir. H. G‘ulom 1919 yil 25 aprelda toshkentlik musiqa muallimi oilasida tug‘ildi. O‘rta maktabni bitirgach, O‘rta Osiyo industrial instituti (1935—1937) va Nizomiy nomidagi Toshkent Pedagogika instituti (1938—1941) da tahsil oldi. 1954 yilda O‘zbekiston Yozuvchilari uyushmasining yo‘llanmasi bilan Moskvaga, M. Gorkiy nomidagi Jahon adabiyoti institutiga o‘qishga bordi. So‘ng «Literaturnaya gazeta»ning O‘zbekistondagi maxsus muxbiri, O‘zbekiston Yozuvchilar uyushmasining kotibi (1958—1971), «Sharq yulduzi» jurnalining bosh muharriri va G‘. G‘ulom nomidagi Adabiyot va san’at nashriyotining direktori lavozimlarida ishladi.

Hamid G‘ulom adabiyotga o‘ttizinchi yillarning boshlarida «Bizning lager», «Odam», «Quyosh kabi charog‘on» (1936) she’rlari bilan kirib keldi. Yosh shoirning ijodi o‘zbek adabiyotining katta vakillari G‘afur G‘ulom, Hamid Olimjon, Maqsud Shayxzoda ta’sirida kamol topti.

U vatanparvarlik, dushmanga nafrat ruhi ifodalangan «Qasosim bor» (1942), «Katerina» (1942), «Ukraina yellari» (1943) kabi she’r va balladalarini urush yillarida yaratgan.

Hamid G‘ulomning keyinchalik yaratgan «Qo‘shiqlarim» (1949—1956), «Dnepr bo‘yida» (1949), «G‘alaba yo‘lida» (1952—1956) asarlarida xalqimizning fashizmga qarshi kurashidagi qahramonliklari tasvirlangan. Uning «Olmos qizi» (1956), «Toshkentliklar» (1967) asarlari o‘zbek paxtakorlarining urushdan avvalgi fidokorona mehnati, xalq va armiyaning urush davrida ko‘rsatgan qahramonliklari haqida hikoya qiladi. Ikki kitobdan iborat bo‘lgan «Mash’al» (1959) romanida Oktyabr to‘ntarishining dastlabki yillaridagi o‘zbek xalqi hayoti, jamoalarning shakllanishi, xo‘jaliklarning tuzilishi va ma’rifatning yoyilishi kabi hayotiy masalalar badiiy tahlil etilgan.

Yozuvchining «Senga intilaman» (1963), «Binafsha atri» kabi romanlari esa Mirzacho‘lda tashkil etilgan birinchi jamoa xo‘jaligi haqida hikoya qiladi.

U ocherknavis va publitsist sifatida Yer kurrasida ro‘y berayotgan voqealar, jahon xalqlarining ozodlik uchun kurashlari, tinchlik va xalqaro do‘stlik mavzularini yorituvchi «Qit’alar uyg‘oq», «Kuba haqida hikoyalar», «Uy», «Xirosima balladalari», «Yevropa taassurotlari», «Jazoirda tong» kabi asarlarini yaratdi. Adibning «Vafoning uzun yo‘li» nomli xotiralar to‘plami ham kitobxonlar tomonidan qizg‘in kutib olingan.

Adib asarlari qirqdan ortiq jahon xalqlari tillarida nashr etilgan. Birgina «Mangulik» romani xitoy tilida yarim million nusxada chop etilgan.

Shuningdek, H. G‘ulom A. S. Pushkin, M. Yu. Lermontov, V. Shekspir, T. Shevchenko, Lone de Vega kabi yozuvchilarning asarlarini ham o‘zbek kitobxonlari va tomoshabinlariga o‘z tarjimasida tortiq etgan. Uning «Farg‘ona hikoyasi», «Toshbolta oshiq», «O‘g‘il uylantirish», «Ajab savdolar» kabi zamonaviy mavzularda yaratilgan komediyalari respublika teatrlarida namoyish qilinib, tomoshabinlar hurmatiga sazovor bo‘lgan.

Adibning «Muhabbat navosi» nomli ikki parda, besh ko‘rinishli muzikali dramasida XVI asrda Uyg‘uristonning Xo‘tan shahrida yashagan Omonniso bilan Rashidxon o‘rtasidagi muhabbat mojarosi haqida hikoya qilinadi.

«Mashrab» tarixiy romani ham H. G‘ulom qalamiga mansubdir.

Hamid G‘ulomning o‘zbek ayolini yangi hayot qurishdagi faoliyatini ulug‘lovchi «Toshkentliklar» (1974) romani Hamza nomidagi Respublika Davlat mukofotiga sazovor bo‘lgan. «El-yurt hurmati» (1998) va «Mehnat shuhrati» (2004) ordenlari bilan mukofotlangan.

2005 yil 21 avgustda Toshkent shahrida vafot etgan.

 

 

         “Бетакрор ва истеъдодли шоир Муҳаммад Юсуф таваллудининг 60 йиллиги” (1954-2001)

 

Описание: http://ziyouz.com/rasmlar/poems/muhammadyusuf.jpg   Muhammad Yusuf 1954 yil 26 aprelda Andijon viloyatining Marhamat tumanidagi Qovunchi qishlog'ida tug`ildi. 1971 yilda o`rta maktabni bitirgandan so'ng, Ilm izidan azmi shahar Toshkentga yo'l oldi va u yerda 1978 yilgacha rus tili va adabiyoti institutida tahsil oldi.

   Ijodga bo'lgan havas uni Toshkentda olib qoldi. 1979 - 1980 yillarda Respublika "Kitob sevarlar" jamiyatida muharrir, 1980-1986 yillarda "Toshkent oqshomi" gazetasida muxbir, 1986-1992 yillarda G'afur G'ulom nomidagi Adabiyot va san'at nashriyotida muharrir , 1992-1995 yillarda 'zbekiston ovozi" gazetasida muxbir, O'zbekiston Milliy Axborot agentligida bosh muharrir o'rinbosari, "Tafakkur" jurnalida bo'lim mudiri lavozimlarida samarali faoliyat ko'rsatdi. 1995-1996 yillarda O'zbekiston Prezidenti huzuridagi Davlat va jamiyat qurilishi akademiyasida o'qidi, 1997 yildan umrining oxirigacha O`zbekiston yozuvchilar uyushmasi raisining yoshlar bilan ishlash bo`yicha o`rinbisari avozimida faoliyat ko`rsatdi.

   “Tanish teraklar” (1985), “Bulbulga bir gapim bor” (1987), “Iltijo” ,“Uyqudagi qiz” (1989), “Halima enam allalari” (1989), “Ishq kemasi” (1990), “Ko’nglimdagi yor” (1991), “Bevafo ko’p ekan” (1991), “Erka kiyik” (1992), “Yolg’onchi yor” (1994), “Osmonimga olib ketaman” kabi badiiy to'plamlar shoirning talabalik davridan boshlangan ijodi samarasi bo'ldi. Ilk to'plami -"Tanish teraklar" uni elga tanitdi, to'plamdagi samimiy she'rlardan dunyoga kelgan diltortar, ohangrabo qo'shiqlar esa uni mashhur qildi.
     Iste`dodli shoir o'zbek qo`shiqchilik san`ati rivojiga katta hissa qo`shdi. 2001 yilda Muhammad Yusufning "Saylanma" asarlar majmuasi nashr etildi. Hassos shoirning Vatanga muhabbat tuyg`ularini yuksak badiiy mahorat bilan tarannum etuvchi ko`plab asarlari adabiyot muxlislari qalbidan joy oldi. Uning asarlarida o'zi tug'ilib o'sgan yurt ruhiyati, manzaralari yaqqol ko'rinib turadi. Shuning uchun ham u haqda uning do'stlari ba'zan hazillashib: "Muhammad - Toshkentning ko'p avatli beton uylariga ot yelaklab kirib kelgan shoir", deyishardi.

    Shoir 1998 yilda O'zbekiston xalq shoiri" unvoniga sazovar bo'ldi. Muhammad Yusuf o'z vaqtining xalq orasida o'z o'rnini topgan Mashur shoiri bo'ldi. She'r… U qanday ug'iladi,unda ne sirlar borki, insonlar qalbini zabt etadi? Muhammad Yusuf so'zi bilan aytilgan she'r - duo, Yurakdan yog'ilgan oyat. Shuning uchun ham u odamlarni sehrlaydi , maftun etadi, dardlariga malham bo'ladi. Shoir bahor faslini sevar edi. Tabiatning betakror mo'jizasi bo'lmish shivirlab yog'ayotgan mayda tomchilar ostida sayr qilishni, xayol surishni yoqtirardi. Balki uning chapani ilhomi ana shu yomg'irli osmon ostida tug'ilardi. U 1996 yilda "Do`stlik" ordeni, 1998 yilda"O`zbekiston xalq shoiri" faxriy unvoni bilan mukofatlandi.

    Muhammad Yusuf 2001-yilning 31-iyulida yurak xurjidan vafot etdi. Noyob iste`dod egasi, yosh ijodkorlarning mehribon murabbiysi, jamiat arbobi, ajoyib inson Muhammad Yusufning xotirasi qalblarimizda hamisha saqlanib qoladi.

 

 

Май

 

1. “7 май- Ўзбекистон ва Қорақалпоғистон халқ ёзувчиси Қайипбергенов Тўлепберген таваллудининг 85 йиллиги” (1929)

2. “9 май – Умумхалқ хотира ва қадрлаш куни”

3. “Ўзбекистон халқ шоири Ғафур Ғулом таваллуд куни” (1903-1966)

 

 

 “7 май- Ўзбекистон ва Қорақалпағистон халқ ёзувчиси Қайипбергенов Тўлепберген таваллудининг 85 йиллиги” (1929-2010йй.)

 

Каипбергенов Тулепберген Каипбергенович

 

 Тулепберген Каипбергенович Каипбергенов (каракалп. To‘lepbergen Qayi‘pbergenov/Төлепберген Қайыпбергенов, 7 мая 1929, аул Шортанбай,Кегейлийский район, Кара-Калпакская автономная область — 14 сентября 2010) — узбекский каракалпакский советский писатель.

 

Биография

Родился в дехканской (крестьянской) семье, где отец умел только расписываться.

В 1947 г. окончил Ходжелинское педагогическое училище. Тогда же начал трудовую деятельность как учитель школы. В 1955 г. после окончания Каракалпакского государственного педагогического института работал литературным сотрудником литературно-художественного журнала Союза писателей Каракалпакстана «Амударья».

1955—1957 гг. — работник в журнале «Амударья».
1955—1957 гг. — редактор Каракалпакского радио.
1957—1958 гг. — ответственный секретарь общества писателей Каракалпакстана.
1958—1959 гг. — заместитель директора Каракалпакского радио.
1959—1960 гг. — редактор газеты «Жас Ленинши».
1960—1962 гг. — директор Каракалпакстанского государственного издательства.
1964—1967 гг. — редактор государственного комитета по телевидению и радиовещанию Каракалпакской АССР.
1967—1980 гг. — председатель Государственного комитета по печати, полиграфии и книжной торговле при Совете Министров Республики Каракалпакстан.

В 1980 г. на съезде большинством голосов на альтернативной основе избран председателем Союза писателей Каракалпакстана, который возглавлял до своей смерти. В том же году избран заместителем председателя Союза писателей Узбекистана и в руководящие органы Союза писателей СССР. Кроме того,

в 1982 г. по инициативе Т.Каипбергенова впервые проводились Дни литературы республик СССР в Каракалпакстане.
в 1987 г. избран заместителем председателя Верховного Совета Каракалпакстана, возглавляя одновременно Союз писателей.
с 1995 г. — избран председателем правления Фонда Ассамблеи культур народов Центральной Азии.

В 1989—1991 гг. — народный депутат СССР, член Совета Национальностей Верховного Совета СССР.

 

Литературное творчество

В 1951 году публикуется его первая поэма «Тилегим» в газете «Жас Ленинши». В 1955 г. публикуется его произведение «Почтальон келгенде» в газете «Жас Ленинши». В 1956 г. выходит его первая повесть под названием «Секретарь».

С того времени он пишет в прозаическом жанре. В общей сложности издано около 100 книг на каракалпакском, узбекском, русском, турецком и др. языках (практически на всех языках республик бывшего СССР). Среди повестей и романов писателя: «Спасибо, учитель», «Ледяная капля», «Секретарь», «Дочь каракалпака» (кн. 1-2, 1963-65) о судьбе каракалпакской женщины в 20 в., «Сказание о Маманбие», «Несчастные», «Непонятные», «Зеница ока» (1984), трилогия «Дастан о каракалпаках» (кн. 1-3, 1968—1976).

 

Награды и звания

Герой Узбекистана (2003). Награждён медалью «Шухрат», орденами «Дустлик» и «Эл-юрт хурмати». Государственная премия СССР (1986) за трилогию «Дастан о каракалпаках» («Сказание о Маман-бие», «Несчастные», «Неприкаянные»).

1967 г. — лауреат Гос.премии имени Бердаха (Каракалпакстан) за дилогию «Дочь каракалпака».
1971 г. — лауреат Гос.премии имени Хамзы (Узбекистан) за повесть «Спасибо, учитель!».
1974 г. — удостоен почетного звания «народный писатель Каракалпакстана».
1994 г. — удостоен почетного звания «народный писатель Узбекистана».
1995 г. — лауреат международной премии им. Махмуда Кашгари за роман «Каракалпакнамэ».
2005 г. — лауреат международной премии им. Михаила Шолохова за книгу «Письма на тот свет, Дедушке».

Почётный гражданин городов Набережные Челны (Россия), Кзыл-Орда (Казахстан). Неоднократно избирался депутатом Жокаргы Кенеса Республики Каракалпакстан и Нукусского городского Совета.

 

 

“9 май – Умумхалқ хотира ва қадрлаш куни”

 

   1999 йили 9 май куни Ўзбекистон пойтахтида Хотира майдони очилди ва шу кундан буён 9 май Хотира ва қадрлаш куни деб нишонланмоқда. Ушбу байрам мустақил Ўзбекистонда асрлар давомида қахрамона, ўлкамизни химоя қилган, унинг эркинлиги, мустақиллиги ва халқининг тинчлиги учун курашган ватандошлар хотирасига бағишланган.

   Хотира ва қадрлаш тушунчаси чуқур маънога эгадир. Ушбу кунда фашизмга қарши курашишларда қатнашган, ўз Ватанини ҳимоя қилишда жонига фидо қилган, шунингдек Тўмарис, Широқ, Спитамен, Жалолиддин Мангуберди, Наджмиддин Кубро, Намаз-батир каби қахрамонлар ва асрлар давомида халқ орзу қилган эркинлик учун курашган Кадири, Бехбуди, Мунаввар-кари, Чўлпон, Авлони, Фитрат, Усмон Насоир каби миллий қахрамонларимизни рухини шод этиб эслаш ҳам фарз ҳам қарздур.Инсоният иккинчи жахон урушида катнашган, бу аёвсиз жангу жадалда кахрамонларча халок булганлар хотирасини асло унутмайди.

Хотира ва қадрлаш тушунчаси чуқур маънога эгадир. Ушбу кунда фашизмга қарши курашишларда қатнашган, қолаверса ўз Ватанини ҳимоя қилишда жонини фидо қилган, халқ орзу қилган эркинлик учун курашган миллий қахрамонларимизни рухини шод этиб эслаш ҳам фарз ҳам қарздир.

            9 май – Хотира ва кадрлаш куни муносабати билан халкимизнинг эзгу фазилатлари янада ёрқин намоён бўлади. Иккинчи жахон уруши дахшатларининг гувохи бўлган кишилар тобора камайиб бормокда. Ёшликнинг навқирон чоғларини уруш оловларида, жанггоҳларда ўтказиб, бугунги тинч ва осойишта ҳаётимиз учун курашган инсонлар жасорати бекиёсдир. Фашизм устидан козонилган галабага бу йил 69 йил тўлади. Ана шу воқеалар, кечган оғир кунлар ёди бугун нафақат уруш қатнашчилари, балки бутун авлодлар хотирасидан ҳали хамон ўчгани йўқ.

         Шу ўринда Иккинчи жаҳон урушида ҳалок бўлган минглаб юртдошларимиз хотирасини ёд этиш, оловли жанггоҳлардан омон қайтган боболаримизга, оғир кунларни сабр-бардош билан енгган, машаққатли дақиқаларда ҳам ўзлигини йўқотмаган, имони бутун юртдошларимизга ҳурмат-эҳтиром кўрсатиш том маънода миллий қадриятга айланди. Бу ҳол ёшларни юртпарварлик, меҳнатсеварлик, аждодларининг энг яхши анъаналаридан фахрланиш, уларга муносиб ворислар бўлиш руҳида тарбиялашда беқиёс аҳамиятга эга.

 

 

“Ўзбекистон халқ шоири Ғафур Ғулом таваллуд куни” (1903-1966)

 

     Ўзбек адабиётининг машҳур намояндаларидан бири, Иттифоқ Давлат ва Ленин мукофотларининг лауреати Ғафур Ғулом 1903 йил 1 майда Тошкент шаҳрининг Қўргонтеги маҳалласида меҳнаткаш оиласида туғилди. Тўққиз ёшида отасидан етим қолган Ғафур аввал эски мактабда, сўнгра рус-тузем мактабида таълим олди.

     У Октябр тўнтаришидан кейинги йилларда муаллимлар тайёрлов курсини битириб, янги усулдаги мактабларда ўқитувчилик қилди. 1923 йилдан болалар уйида мудир ва тарбиячи, сўнг «Камбағал деҳқон», «Қизил Ўзбекистон», «Шарқ ҳақиқати» рўзнома муҳарририятларида ишлади. Рўзнома унинг учун дорилфунун ролини ўйнади, халқ ҳаётини ўрганиш, унда фаол аралашиш йўлида муҳим восита бўлди.

     Унинг мамлакатни ҳимоя қилиш ҳақидаги тантанавор қасидалари, ўтмиш сарқитларини қораловчи ҳажвий шеърлари ва халқнинг кундалик ижодий меҳнатини олқишловчи асарларидан жамланган «Динамо» ва «Тирик қўшиқлар» номли дастлабки шеърий тўпламлари 1931-1932 йилларда чоп этилди.

      Шоир лиро-епик жанрларида (1930-1935) «Кўкан» поемасини, «Тўй», «Икки васиқа» балладаларини яратди. Бироқ, шоирнинг бир қатор шеърларида, хусусан, биз кўп йиллар коллективлаштириш мавзуидаги энг йирик лироепик жанрдаги асар деб мақтаб келган «Кўкан» поемаси ҳозирги кун талаблари даражасида эмаслиги сезилиб қолди. Жумладан, поемада бошдан оёқ мақталган коллективлаштириш сиёсати маълум ижобий натижалари қаторида чексиз зулм — фожеаларга ҳам сабаб бўлганлиги бор бўйича реалистик ифодаланмаган эди. Мустақиллик даври ўтмиш тарихига яқиндан ҳақиқат кўзгусида боқишни тақозо этгач, бундай нуқсонлар маълум бўлиб қолди. Худди шундай ҳол уни партия, она Ватан, В.И.Ленин, Октябр ҳақидаги шеърларида ҳам сезилади. Шу туфайли шоир ижодини заррача камситмаган ҳолда унга танқидий ёндашишни тақозо этади.

      30-йиллар Ғафур Ғулом ҳикоя, очерк, фелъетонлар қатори «Нетай», «Ёдгор», «Тирилган мурда» каби қиссаларини ҳам ўз китобхонига тақдим этди.

      Улуғ Ватан уруши йилларида шоир ўз ижодининг бутун ҳароратини фашист босқинчиларига қарши курашаётган халққа, унинг муқаррар ғалабасига бағишлади. У «Сен етим эмассан», «Олтин медал», «Кузатиш», «Вақт», «Соғиниш» каби шеърларини ижод қилди, публитсистик очерк ва мақолалар ёзиб, халқни жанг ва меҳнат ғалабасига отлантирди. Сўнгги йилларда Ғафур Ғуломнинг 20 га яқин шеърий тўпламлари чоп этилди. Айниқса, шоирпнинг «Кузатиш», «Сен етим эмассан», «Қиш», «Бизнинг кўчада ҳам байрам бўлажак», «Вақт», «Оналар» сингари асарларида дунё халқларини фашизм вабосидан халос этган жангчиларимнинг мардона курашлари тасвирланган.

      Ғафур Ғулом уруш йилларида ёзилган шеърларидан жамланган «Шарқдан келаётирман» тўплами учун 1946 йили Иттифоқ Давлат мукофотига сазовор бўлди. Адибга вафотидан сўнг «Ленин ва Шарқ» мавзусидаги асарлари учун Ленин мукофоти (1973) берилди. Ғафур Ғулом ўз даврида «Ҳурмат белгиси» (1944), уч марта «Меҳнат Қизил Байроқ» ордени (1937, 1951, 1961), Ленин ордени (1949), медаллар ва фахрий ёрлиқлар билан тақдирланган. У Ўзбекистон Фанлар академиясининг аъзоси (1943) эди. 60 йиллик юбилейи муносабати билан унга Ўзбекистон халқ шоири фахрий унвони берилди. Шоирнинг кўпгина асарлари қардош халқлар, Осиё ва Европа тилларига таржима қилинган.

     Ўзбек шеъриятининг оташин жарчиси, улкан санъаткори Ғафур Ғулом миллий адабиётимизнинг ривожига катта ҳисса қўшган адибдир. Адиб 1966 йилда хасталикдан сўнг вафот этди.

 

 

Июнь

 

1. “1 июнь – Умумжаҳон болаларни ҳимоя қилиш куни”

2. “Пушкин шеърияти байрами”

3. “26 июнь- Бутунжаҳон гиёҳвандликка қарши кураш куни”

 

 

“1 июнь – Умумжаҳон болаларни ҳимоя қилиш куни”

 

   Если сегодня природа подарила теплый солнечный день, то становится радостно вдвойне — потому что в первый день лета во многих странах отмечается Международный день детей (International Children's Day). Этот праздник многим народам знаком как Международный день защиты детей. Международный день детей — один из самых старых международных праздников.  Решение о его проведении было принято в 1925 году на Всемирной конференции, посвященной вопросам благополучия детей, в Женеве. История умалчивает, почему этот детский праздник было решено отмечать именно 1 июня. По одной из версий, в 1925 году Генеральный консул Китая в Сан-Франциско собрал группу китайских детей-сирот и устроил для них празднование Дуань-у цзе (Фестиваля лодок-драконов), дата которого как раз пришлась на 1 июня. По счастливой случайности, день совпал и со временем проведения «детской» конференции в Женеве. После Второй мировой войны, когда проблемы сохранения здоровья и благополучия детей были как никогда актуальны, в 1949 году в Париже состоялся конгресс женщин, на котором прозвучала клятва о безустанной борьбе за обеспечение прочного мира, как единственной гарантии счастья детей. И в том же году на Московской сессии Совета Международной демократической федерации женщин в соответствии с решениями её 2-го конгресса был учрежден сегодняшний праздник. А через год, в 1950 году 1 июня был проведен первый Международный день защиты детей, после чего этот праздник проводится ежегодно. Флаг Международного дня детей У Международного дня детей есть флаг. На зеленом фоне, символизирующем рост, гармонию, свежесть и плодородие, вокруг знака Земли размещены стилизованные фигурки — красная, желтая, синяя, белая и черная. Эти человеческие фигурки символизируют разнообразие и терпимость. Знак Земли, размещенный в центре, — это символ нашего общего дома. Интересно, что этот праздник активно поддержали в странах, избравших социалистический путь развития. В эпоху существования Советского Союза 1 июня в школах начинались летние каникулы.     Международный день защиты детей отмечали речами и дискуссиями о правах и благополучии детей, проводили показы новых детских художественных фильмов и телепередач, устраивали спортивные соревнования для детей, часто приглашая к участию и родителей. И сегодня во многих странах в этот проходит множество массовых, развлекательных и культурных мероприятий для детей.    Но День защиты детей — это не только веселый праздник для самих детей, это и напоминание обществу о необходимости защищать права ребенка, чтобы все дети росли счастливыми, учились, занимались любимым делом и в будущем стали замечательными родителями и гражданами своей страны. Напомним, что 20 ноября отмечается Всемирный день детей.
 

 

“Пушкин шеърияти байрами”

 

А. С. Пушкин (1799—1837)

(Краткая биография)

 

   Александр Сергеевич Пушкин родился в Москве. С раннего возраста Пушкин воспитывался в литературной среде. Отец его был, ценителем литературы, имел большую библиотеку, дядя был поэтом. Дом Пушкиных посещали Карамзин, Жуковский, Дмитриев.

   Общение с бабушкой, с Ариной Родионовной, с дядькой Никитой Козловым подарило много впечатлений юному Пушкину. Отец и дядя решили определить Александра в Царскосельский Лицей, где он и начал учиться в 1811 году. О роли Лицея в становлении личности Пушкина сказано очень много. Вспомним имена друзей, которых Пушкин нашел в Лицее: Иван Пущин, Вильгельм Кюхельбекер, Антон Дельвиг. Они навсегда остались верными и близкими Пушкину друзьями. В Лицее Пушкин начал писать стихи, в 1814 году было опубликовано первое стихотворение «К другу стихотворцу».

   После окончания Лицея Пушкин не возвратился в Москву, в 1817 году он переехал в Петербург и был зачислен на службу в Коллегию иностранных дел. В Петербурге он общался в светском обществе, в литературном окружении, посещал балы, театры. В 1820 году он закончил поэму «Руслан и Людмила» — первое крупное произведение.

   За эпиграммы, вольные стихи, быстро распространявшиеся по Петербургу, в 1820 году Пушкин был отправлен в южную ссылку. За четыре года он переезжал в разные города: Екатеринослав, Кишинев, Одессу. Во время этой ссылки им были написаны романтические южные поэмы «Кавказский пленник», «Бахчисарайский фонтан», «Братья разбойники», а в 1823 году он начал работу над романом в стихах «Евгений Онегин».

   В 1824 году Пушкин был отправлен в северную ссылку в имение родителей Михайловское, где после отъезда семьи жил с няней. Там он продолжал работу над «Евгением Онегиным», писал «Бориса Годунова», стихотворения. Там, в Михайловском, навещали его друзья, туда Пущин привез Пушкину «Горе от ума», находясь там, Пушкин вел переписку. Там застало его известие о восстании декабристов, в котором участвовали многие его друзья, и об их казни.

   4 сентября 1826 года Николай 1 неожиданно вызвал Пушкина в Москву. Но свобода, предоставленная царем, была недолгой. Уже в 1328 году вышло постановление Государственного совета о надзоре над Пушкиным. В этом же году он самовольно уехал на Кавказ, где служили его друзья.

В 1830 году Пушкин посватался к Н. Гончаровой. Перед женитьбой он уехал в имение в Болдино, где вынужден был задержаться из-за карантина. Этот период в творчестве Пушкина называют Болдинской осенью, в течение которой он написал большое количество литературных произведений самых разных жанров.

15 мая.1831 года Пушкин женился и переехал в Петербург. В эти годы он много работал в архивах, писал произведения на исторические темы. Это «Дубровский», «Капитанская дочка», «История Пугачева». Пушкин журнал «Современник», был его редактором, общался Белинским, Гоголем, с художниками.

Затруднения возникли вновь, когда Пушкин вынужден был общаться в придворных кругах. 9 февраля 1837 года Пушкин стрелялся на дуэли с Дантесом, был смертельно и скончался 10 февраля в своем доме на Мойке. 

 

 

“26 июнь- Бутунжаҳон гиёҳвандликка қарши кураш куни”

 

      26 iyun — xalqaro hamjamiyat tomonidan giyohvandlikka qarshi kurash kuni deb e’lon qi­lingan. Bu qaror bundan 25 yil oldin — 1987 yili BMT Bosh Assambleyasi tomonidan qa­bul qilingan.Bugungi kunda BMT doirasida ushbu illatga qarshi Giyohvandlikni nazorat qilish bo‘yicha xalqaro qo‘mita, Giyohvandlik vositalari bo‘­yicha komissiya, BMTning giyohvandlik va ji­noyatchilik bo‘yicha boshqarmasi samarali fao­liyat olib bormoqda.O‘zbekiston Respublikasi xalq­aro huquqning umume’tirof etilgan qoidalarini tan olgan hol­da, insoniyatni falokatga yetaklovchi og‘u — giyohvandlik vositalarining noqonuniy aylanishiga qarshi samarali chora-tadbirlarni amalga oshirib kelmoqda. Jumladan, O‘zbekiston narkotik moddalarning noqonuniy aylanishiga qarshi kurash borasida mintaqaviy va xalq­aro miqyosda yetakchi o‘rinlardan birini egallab turganligini alohida qayd etish kerak.
 
   O‘zbekiston — giyohvand modda­lar oldi-sotdisi bilan shug‘ul­lanadigan guruhlarning noqo­nuniy faoliyatiga chek qo‘yish, kontrabanda yo‘llarini yopish, giyohvand moddalar ekilgan maydonlarni yo‘q qilish, shu­ningdek, giyohvandlikning oldi­ni olish bo‘yicha aniq maqsadli tadbirlarni o‘tkazishga katta e’tibor qaratmoqda. Bu borada giyohvandlik va narkotik mod­da­larning noqonuniy ayla­nishiga qarshi kurashish bo‘yicha davlat tizimi shakllangan bo‘­lib, O‘z­bekiston Respublika­si Vazir­lar Mahkamasi hu­zuridagi Nar­kotik moddalarni nazorat qi­lish milliy axborot-tahlil mar­kazidan tashqari, huquqni muho­faza qiluvchi ido­ralarda bu ofatga qarshi kura­shuvchi alo­hi­da tizim faoliyat yuritmoqda.Aholi sog‘lig‘ini muhofaza qilish har qanday rivojlangan demokratik davlatning muhim ijtimoiy vazifalaridan bi­ri hisoblanadi. Zero, jamiyat har tomonlama yetuk, sog‘lom va barkamol genofond asosidagina rivojlanadi, taraqqiy etadi. «Asr vabosi»ga aylanib ulgurgan giyohvandlik bugungi kunda dunyo miqyosida millionlab insonlarning umriga zomin bo‘­layotganligi tashvishli holdir. Zotan, giyohvandlik vositalari va psixotrop moddalar inson sog‘lig‘i va xavfsizligiga jiddiy tahdid soladi, mamlakatdagi kriminogen vaziyatga, jamiyatning iqtisodiy va ma’naviy negiziga salbiy ta’sir ko‘r­satadi, ko‘pincha u uyushgan jinoyatchilik bilan uzviy bog‘liq bo‘lishi uning ijtimoiy xavfliligini yanada oshiradi. 
Ayniqsa, mazkur giyohvandlik vositalaridan jabr ko‘ruvchilarning aksariyatini yoshlar tashkil etayotganligi yanada achinarli holdir. Giyohvandlikka duchor bo‘lganlarning asosiy qis­mini 16-29 yoshdagilar, 30 foizini esa 24 yoshgacha bo‘lganlar tashkil qiladi.
Respublikamiz hududidan narkotranzit sifatida foydalanishga urinishlar ham barcha-barchani ogohlikka undaydi.
O‘zbekiston o‘zining jug‘rofiy o‘rniga ko‘ra, Janubiy Osiyo va Yevropaning chorrahasida joylashgan. Giyohvand vositalar kontrabandasi respublikamizning Afg‘oniston, Tojikiston va Qirg‘iziston bilan chegaradosh bo‘lgan janubiy va sharqiy hu­dudlarida tashkiliy tarzda amalga oshiriladi. Ularning yo‘li chegaraning nazorat qilish qiyin bo‘lgan tog‘li hududlaridan, shuningdek, Amudaryo orqali o‘tadi. Giyohvand vositalarning kontrabandasi uchun juda katta miqdorda moliyaviy mablag‘lar sarf qilinadi. Bugun butun dunyo­da xalqaro aloqalarga ega bo‘lgan jinoiy narkoguruhlarning faollashuvi kuzatilayot­ganini qayd etib o‘tish kerak.
Giyohvandlik chegara bilmay­di. Odam tanlamaydi. U kirib kel­gan oiladan falokat arimaydi. Shuni afsus nadomat bilan aytish kerakki, voyaga yetmaganlar orasida giyohvandlik vositalarini qonunga xilof ravishda qo‘lga kiritish, iste’mol qilish holatlari hamon uchramoqda.
Respublikamiz huquqni muhofaza qiluvchi organlari tomonidan ochilgan va giyohvandlik vositalar bilan bog‘liq bo‘l­gan jinoyatlar birgina 2010 yil­da 8854 tani tashkil etgan.
Davlatimiz tomonidan har yili ko‘rilayotgan chora-tadbirlar, amalga oshirilayotgan profilaktika natijasida mamlakatimizda 2011 yil holatiga ko‘ra 1994 yildan buyon 47 tonna 546 kilogramm narkotik moddalar yo‘q qilindi.
Respublikamizda amalga oshirilayotgan ijtimoiy siyosatning mohiyati jamiyat a’zolarining osoyishtaligini ta’minlash va erkin kamol topishiga qaratilgandir. Shuningdek, har bir fuqaroning ma’naviyati va dunyoqarashini davr talablari asosida shakllantirish hamda shaxs ma’naviyatida yuzaga keladigan turli illatlarga yo‘l qo‘ymaslikni ta’minlash ham davlat siyo­satida alohida e’tiborga olingan.
Shaxs ma’naviyatiga salbiy ta’sir etuvchi giyohvandlik kabi illat hamda uni yuzaga keltiruvchi sabab va sharoitni tugatishga davlatning alohida e’tibor qaratayotganligi ushbu muammoning naqadar dolzarbligidan dalolatdir.
BMT va boshqa xalqaro miqyosdagi nufuzli tashkilotlar chiqargan bir qator normativ hujjatlarda giyohvand vositalar bilan bog‘liq cheklovlarning davlat miqyosida amalga oshirilishi e’tirof etilgan va bu talablar O‘zbekiston qonunchiligida ham o‘z aksini topgan. Umuman olganda, mamlakatimizda amalga oshirilayotgan barcha hu­quqiy islohotlarning bosh maqsadi inson va uning manfaatlarini har tomonlama ta’minlashga qaratilganidadir.

Yosh avlodni har tomonlama sog‘lom va barkamol inson etib voyaga yetkazish, xavfli illatlardan ogoh etish, jumladan, giyohvandlikdan asrash masalasi davlatimizning doimiy e’tiborida. Ayni paytda hayotga keng tatbiq etilayotgan “Yoshlar yili” Davlat dasturida yigit-qizlarda sog‘lom turmush tarziga bo‘lgan intilishni shakllantirish, o‘ta xavfli yuqumli kasalliklar, giyohvandlik, kashandalik va boshqa zararli odatlarga qarshi kurash bo‘yicha profilaktika chora-tadbirlarini amalga oshirish, yoshlarning bo‘sh vaqtini mazmunli tashkil etish, bolalar sportini rivojlantirish muhim yo‘nalishlardan biri sifatida belgilangan.

Bu boradagi vazifalar ijrosini ta’minlash maqsadida hamda 26 iyun – Xalqaro narkotik moddalarni suiiste’mol qilish va ularning noqonuniy aylanishiga qarshi kurash kuni munosabati bilan yurtimizning oliy ta’lim dargohlari, mahallalari, joylardagi xotin-qizlar qo‘mitalari, dam olish maskanlarida, mehnat jamoalarida yoshlarni keng jalb etgan holda uchrashuvlar, anjumanlar, badiiy ko‘rgazmalar, intellektual bellashuvlar uyushtirilmoqda. Bunga turli vazirlik va idoralar, ma’naviyat va ma’rifat maskanlari, jamoat tashkilotlari, jamg‘armalarning mutaxassislari, olimlar, shifokorlar, ma’naviyat targ‘ibotchilari, pedagoglar o‘z hissasini qo‘shayotgani e’tiborlidir.

Jamiyatimizda sog‘lom turmush tarzini targ‘ib etish, navqiron avlod salomatligi, istiqboliga tahdid soladigan omillarga qarshi kurashda barcha imkoniyatlarni ishga solish, yigit-qizlar orasida faol, sog‘lom tafakkurli, giyohvandlik muammolariga befarq qaramaydiganlar safini kengaytirishdan iboratdir.

 

 

Июль

 

1.“1 июль-Ўзбекистон Республикасининг миллий валютаси – сўм муомалага киритилган кун” (1994)

2.“2 июль-Ўзбекистон Республикаси герби тасдиқланганлигининг 21 йиллиги” (1992й.)  

3.“Таниқли ўзбек ёзувчиси Нормурод Нарзуллаев таваллуд кунинг 80 йиллигига” (1934)

4. “ХХ аср педагогик фаолиятига юксак ҳисса кўшган олим Абдулла Авлони таваллуд куни” (1878-1934)

5. “20-21 июль Имом ал-Бухарий куни”

 

 

 “1 июль-Ўзбекистон Республикасининг миллий валютаси – сўм муомалага киритилган кун” (1994)

 

 Сум (узб. so‘m / сўм) — денежная единица Узбекистана. 1 сум = 100 тийин.

С 15 ноября 1993 года в Республике Узбекистан для защиты внутреннего рынка от избыточной рублёвой массы были введены дополнительные временные денежные знаки «сумы», образца 1992 года (сум-купоны). На территории Узбекистана к советским рублям прилагались сум-купоны в соотношении 1:1. На аверсе купюр изображен герб Узбекистана и номинал купюры, на реверсе размещено изображение мечети в окружении цветов. Водяные знаки: повторяющийся цветочный орнамент на банкнотах от 1 до 25 сум и большой детализированный цветок хлопка на банкнотах от 50 до 1 000 сум. Банкноты этой серии отпечатаны в Англии на типографии «Harrison & Sons Ltd».

Сум введен в обращение в соотношении 1 сум — 1000 рублей СССР с 1 июля 1994 годаУказом Президента Узбекистана № УП-870 от 16 июня 1994 г. «О введении в обращение национальной валюты Республики Узбекистан», а также постановлением Верховного Совета Республики Узбекистан от 3 сентября 1993 года № 952-XII. Сум является единственным законным платёжным средством на территории Республики Узбекистан. В настоящий момент все банкноты (кроме купонов 1992 года) и монеты в обращении.

Монеты

Выпуск 1994 года

 

Изображение

Номинал

Металл (покрытие)

Диаметр, мм

Толщина, мм

Масса, г

Гурт

UZ-1994tiin01.jpg

1 тийин

бронза/сталь/бронза

16

1,2

1,74

гладкий

UZ-1994tiin03.jpg

3 тийина

19

1,3

2,7

рубчатый

UZ-1994tiin05.jpg

5 тийин

20,5

1,4

3,4

UZ-1994tiin10.jpg

10 тийин

никель/сталь/никель

18

1,5

2,87

UZ-1994tiin20.jpg

20 тийин

22

1,6

4

гладкий
с надписью
Йигирма тийин

UZ-1994tiin50.jpg

50 тийин

23

4,75

гладкий
с надписью
Эллик тийин

Выпуск 1997—2000 года

Монеты изготовлены из стали, покрытой никелем. Гурт у всех монет гладкий.

Изображение

Номинал

Года выпуска

Диаметр, мм

Толщина, мм

Масса, г

UZ-1998sum01.jpg

1 сум

1997
1998
1999

19

1,3

2,7

UZ-1999sum05.jpg

5 сум

1997
1998
1999

21,5

1,5

3,97

UZ-1998sum10.jpg

10 сум

1997
1998
1999
2000

23

4,72

Выпуск 2000—2001 года

Изображение

Номинал

Года выпуска

Металл (покрытие)

Диаметр, мм

Толщина, мм

Масса, г

Гурт

UZ-2000sum01.jpg

1 сум

2000

никель/сталь/никель

19

1,3

2,7

рубчатый

UZ-2001sum05.jpg

5 сум

2001

латунь/сталь/латунь

21

1,4

3,44

гладкий

UZ-2001sum10.jpg

10 сум

никель/сталь/никель

19

1,3

2,85

Памятные монеты из недрагоценных металлов

Монеты изготовлены из стали, покрытой никелем.

Изображение

Номинал

Название

Год выпуска

Диаметр, мм

Толщина, мм

Масса, г

Гурт

UZ-1999sum25.jpg

25 сум

800 лет Джалолиддину
Мангуберды

1999

26,5

1,6

6

гладкий

UZ-2001sum50.jpg

50 сум

10 лет независимости

2001

26

2,2

8

прерывисто-
рубчатый

UZ-2002sum50.jpg

2700 лет Шахрисабзу

2002

1,5

UZB-100s1.jpg

100 сум

10 лет национальной валюте

2004

27,15

2

гладкий
с надписью
O’zbekiston
markaziy banki

UZ-2009sum100-1.jpg

2200 лет Ташкенту
(Мустақиллик ва эзгулик)

2009

прерывисто-
рубчатый

UZ-2009sum100-2.jpg

2200 лет Ташкенту
(Эзгулик аркаси)

 

Банкноты

Выпуск 1992 года

На лицевой стороне всех купюр — изображение герба Республики Узбекистан, на оборотной — медресе Шердор с площадиРегистан.

Введены в обращение 15 ноября 1993 года, выведены — 1 июля 1994.

 

Серия 1992 года

 

Изображение

Номинал, сум

Размеры, мм

Основной цвет

Водяной знак

Лицевая сторона

Оборотная сторона

Описание: Uzb044 f.jpg

Описание: Uzb044 b.jpg

1

120×61

синий
серый

цветочный орнамент

Описание: Uzb045 f.jpg

Описание: Uzb045 b.jpg

3

зелёный

Описание: Uzb046 f.jpg

Описание: Uzb046 b.jpg

5

фиолетовый

Описание: Uzb047 f.jpg

Описание: Uzb047 b.jpg

10

красный

Описание: Uzb048 f.jpg

Описание: Uzb048 b.jpg

25

бирюзовый

Описание: UzbekistanP66-50Sum-1992-donatedoy f.jpg

Описание: UzbekistanP66-50Sum-1992-donatedoy b.jpg

50

143×70

розовый

цветок хлопка

Описание: UzbekistanP67-00Sum-1992-donatedoy f.jpg

Описание: UzbekistanP67-00Sum-1992-donayedoy b.jpg

100

чёрный
голубой

Описание: UzbekistanP68-200Sum-1992-donatedoy f.jpg

Описание: UzbekistanP68-200Sum-1992-donatedoy b.jpg

200

сиреневый

Описание: UzbekistanP69-500Sum-1992-donatedoy f.jpg

Описание: UzbekistanP69-500Sum-1992-donatedoy b.jpg

500

оранжевый

Описание: UzbekistanP70-1000Sum-1992-donatedoy f.jpg

Описание: UzbekistanP70-1000Sum-1992-donatedoy b.jpg

1 000

коричневый

Описание: UzbekistanP71-5000Sum-1992-donatedoy f.jpg

Описание: UzbekistanP71-5000Sum-1992-donatedoy b.jpg

5 000

синий

Описание: UzbekistanP72-10000Sum-1992-donatedoy f.jpg

Описание: UzbekistanP72-10000Sum-1992-donatedoy b.jpg

10 000

красно-
оранжевый

 

 

Выпуск 1994—2001 годов

На лицевой стороне всех купюр — номинал в орнаментальном обрамлении, на оборотной — различные архитектурные памятники Узбекистана. Водяной знак — герб Узбекистана.

 

Банкноты Центрального банка Узбекистана 19942001 годов

 

Изображение

                               

Номинал, сум

                               

Размеры, мм

 

 

Основные цвета

 

 

Изображение на оборотной стороне

                                                                                                                                         

Дата выпуска

Лицевая сторона

Оборотная сторона

Описание: UZS1 1994 front.jpg

Описание: UZS1 1994 back.jpg

1

119×62

зелёный
розовый

Большой Академический театр им. А. Навои в Ташкенте

 

 

 

1994

Описание: UZS3 1994 front.jpg

Описание: UZS3 1994 back.jpg

3

красный
зелёный

памятник архитектуры «Чашма-Аюб» в Бухаре

Описание: UZS5 1994 front.jpg

Описание: UZS5 1994 back.jpg

5

142×69

синий, голубой
красный

архитектурно-скульптурная композиция с монументом Алишера Навои,
установленная в Национальном парке Ташкента

Описание: UZS10 1994 front.jpg

Описание: UZS10 1994 back.jpg

10

фиолетовый
синий

историко-архитектурный памятник Мавзолея Темуридов «Гури Эмир» вСамарканде

Описание: UZS25 1994 front.jpg

Описание: UZS25 1994 back.jpg

25

синий, сиреневый
оранжевый

историко-архитектурный ансамбль «Шахи Зинда» в Самарканде

Описание: UZS50 1994 front.jpg

Описание: UZS50 1994 back.jpg

50

коричневый
оранжевый

историко-архитектурный ансамбль «Регистан» в Самарканде

Описание: UZS100 1994 front.jpg

Описание: UZS100 1994 back.jpg

100

142×70

фиолетовый

архитектурный ансамбль Дворца Дружбы Народов в Ташкенте

Описание: UZS200 1997 front.jpg

Описание: UzbekistanP80-200sum-1997-donatedoy b.jpg

200

144×79

зелёный

фрагмент с фасада медресе «Шердор» вСамарканде —
стилизованное изображение тигра, несущего на себе солнце

1997

Описание: UZS500 1999 front.jpg

Описание: UzbekistanP81-500sum-1999-donatedoy b.jpg

500

144×78

красный

памятник Эмиру Тимуру в Ташкенте

1999

Описание: UZS1000 2001 front.jpg

Описание: UZS1000 2001 back.jpg

1000

сиреневый
коричнеый

здание музея Тимуридов в Ташкенте

2001

 

 

 

2 июль- Узбекистон Республикаси Давлат герби тасдикланган кун (1992й.)

 

2 iyul – O‘zbekiston Respublikasi Davlat gerbi qabul qilingan kun

 

   Mamlakatimiz istiqlolga erishgach, o‘z davlat ramzlariga ega bo‘ldi. Ularda xalqimizning ma’naviy-madaniy merosi, tarixi, urf-odat hamda an’analari, orzu umidlari, ezgu maqsadlari mujassamdir. Davlatimizning Bayrog‘i, Madhiyasi, Konstitutsiyasi, milliy puli kabi Gerbi ham ana shunday muqaddas timsollardandir.

Prezidentimiz Islom Karimov 1992 yilning 2 iyulida “O‘zbekiston Respublikasining Davlat gerbi to‘g‘risida”gi qonunga imzo chekdi.

Mazkur hujjatga asosan, gerbimiz tasviri O‘zbekiston Respublikasi Prezidenti devoni, Oliy Majlis palatalari, Vazirlar Mahkamasi, vazirliklar, hokimliklar, davlat qo‘mitalari, davlat hokimiyati va boshqaruvi idoralari binolari, xorijiy mamlakatlardagi diplomatiya vakolatxonalari va konsullik muassasalari peshtoqiga o‘rnatilgan.

Gerbimiz tasviri davlat idoralarining muhr va blankalarida, rasmiy nashrlarda, milliy pul, qimmatli qog‘ozlar va obligatsiyalarda, pochta markalarida, fuqarolik pasportlarida aks ettiriladi. Mamlakatimiz davlat chegaralarida barpo etilgan salobatli darvozalardagi Davlat gerbi barchamizga g‘urur-iftixor bag‘ishlaydi.

O‘zbekiston Respublikasining Davlat gerbida xalqimizning tarixi, orzu-istaklari, qadriyatlari, turmush tarzi, yurtimizning go‘zal tabiati aks etgan. Undagi har bir rang, har bir belgida muayyan ramziy ma’no bor.

Gullagan vodiy uzra quyoshning zarrin nur sochib turgani serquyosh zaminimiz, nurafshon o‘lkamiz ifodasidir. Purviqor tog‘lar oralab oqayotgan daryolar elimiz ko‘zlagan marralarning sarbalandligi, xalqimizning rizq-ro‘zi butunligi dalolatidir. Gerbning yuqori qismida sakkizburchak ichida moviy osmondagi yarim oy va yulduz aks etgan. Bu milliy an’ana va qadriyatlarimizning boqiyligi, ma’naviyatimiz yuksakligi, iroda va e’tiqodimiz mustahkamligiga ishoradir.

Chambar ichida chanoqlari ochilgan g‘o‘za shoxlari hamda bug‘doy boshoqlari tasvirlangan. Paxta va g‘alla farovonlik, to‘kinlik, mo‘l-ko‘lchilik manbai hisoblanadi. Qolaversa, bu qadimdan ona zaminimizda dehqonchilik madaniyati taraqqiy etgani, mamlakatimizning bugungi salohiyatini o‘zida ifodalaydi.

Gerbimiz markazida saodat, erksevarlik, himmat, olijanoblik timsoli bo‘lgan afsonaviy Humo qushining qanotlarini yozib parvozga shaylanib turgani tasvirlangan. Davlatimiz gerbining pastki qismida, bayrog‘imizni ifodalovchi chambar bandiga barchamiz uchun aziz va muqaddas bo‘lgan “O‘zbekiston” so‘zi bitilgan.

Barcha davlat ramzlarimiz qatori gerb ham xalqimizning sha’nu shavkati, g‘ururi, or-nomusi, tarixiy xotirasi va orzu-umidlarini o‘zida mujassam etgan. U oliy saodat – istiqlolimiz ramzi, o‘zini shu yurt farzandi deb bilgan har bir inson uchun cheksiz faxru iftixor manbaidir.

“O‘zbekiston Respublikasining Davlat gerbi to‘g‘risida”gi qonunda mamlakatimiz fuqarolari, shuningdek, O‘zbekistonda turgan o‘zga shaxslar davlatimiz gerbini hurmat qilishlari shart ekani belgilab qo‘yilgan.

Zero, Vatan timsollari milliy g‘ururimizni yuksaltirishga, ona diyorimizga bo‘lgan muhabbat va sadoqatimizni kuchaytirishga, kelajagimizga ishonchimizni yanada mustahkamlashga xizmat qiladi.

  

 

“Таниқли ўзбек ёзувчиси Нормурод Нарзуллаев таваллуд кунинг 80 йиллигига” (1934)

 

  Нормурод Нарзуллаев ўзбек адабиёти тараққиётига ўзининг кўп қиррали ижоди билан баракали ҳисса  қўшиб келаётган шоирлардан биридир.

   У 1934 йилнинг 7 июлида Қашқадарё вилояти Касби туманидаги Хўжаҳайрон қишлоғида деҳқон оиласида дунёга келди. У етти йиллик маълумотни ўз қишлогидаги мактабда олди.   1948 йилда   Охунбобоев номли Қарши педагогика билим  юртига   кириб  ўқиди. 1956 йилда Самарқанд Давлат педагогика институтининг Тил ва адабиёт факултетини имтиёзли диплом билан битирди.

    Меҳнат фаолиятини 1956 йилдан бошлади: «Ленин йўли» (Самарқанд), «Қашқадарё ҳақиқати» (Қарши) рўзномаларида мусаҳҳиҳ, адабий ходим, бўлим мудири ва масъул котиб вазифаларида ишлади. 1968—1969 йилларда Алишер Навоий номли Самарқанд Давлат дорилфунунининг ўзбек адабиёти кафедраси аспирантурасида ўқиди.

    Нормурод Нарзуллаев 1969 йилда Ўзбекистон КП Самарқанд шаҳар комитети пропаганда ва агитатсия бўлимининг мудири бўлиб ишлади. 1970 йил январидан 1974 йил июлигача Ўзбекистон Компартияси Марказий Комитети маданият бўлимининг инструктори, сектор мудири лавозимларида хизмат қилди. 1974 йилда Ўзбекистон ССР Ёзувчилар уюшмаси раисининг биринчи ўринбосари ва Раёсат аъзоси этиб сайланди. 1976 йилдан 1981 йилгача Ўзбекистон Ёзувчилар уюшмасида котиб ва котибиятнинг аъзоси вазифаларида ишлади.

     Шоир 1981 йил декабрида Ўзбекистон ЛКСМ Марказий Комитети «Ёш гвардия» нашриёти бош редактори этиб тасдиқланди. 1991 йилдан эътиборан Ўзбекистон Ёшлар Иттифоқи «Камалак» нашриётматбаа бирлашмасининг бош муҳаррири вазифасини бажармоқда.

     Шоир ижодий фаолиятини 1954 йилдан бошлайди, вақтли матбуот саҳифаларида унинг илк шеърлари босилади. Ғафур Ғулом номидаги Адабиёт ва санъат нашриётида шоирнинг илк шеърий тўплами — «Суюнчи» (1965) босилиб чиқади. Бугунга қадар шоирнинг ўттизга яқин китоблари босилган. «Сизни Ватан эркалар» (1966), «Меҳр чашмаси» (1970), «Зарафшон зарлари» (1970), «Уфқларда кўзларим» (1973), «Ёғду» (1974), «Нигоҳлар» (1976), «Лаҳза ва ларза» (1978), «Севги сеҳри» (1981), «Оқ саманим» (1982), «Тонг элчиси», (1984), «Шамолни ушлаган бола» (1985), «Яхшилик деб яшайман» (1987), «Аниқ зақт» (1989) каби тўпламларнинг муаллифидир. Шоирнинг рус тилида «Високое солнсе» (1974), «Добрий свет» 1977), «Поёт дутар» (1977), «Мгновение» (1982), «Дихание трав» (1983), «Малчик поймавший ветер» (1990) китоблари чоп этилган. Бундан ташқари, шоирнинг «Муҳаббатдан туғилгай» китоби озарбайжон, «Қўшчинор» тўплами тожик тилида нашр этилган.

    Нормурод Нарзуллаев асарлари чет эллик шеърият мухлисларига ҳам яхши таниш: унинг шеърлари инглиз, ветнам, чех, немис, поляк, турк, ҳияд, испан, франтсуз каби тилларга таржима қилинган.

    Нормурод Нарзуллаев адабиётга оид бир қатор илмий, адабийтанқидий мақолалар муаллифидир. «Халқ булбули», «Дўстлик мушоираси» ҳужжатли филмлари ссенарийси,   «Виждон исёни»  драмаси  ҳам     унинг қаламига мансуб.

    Нормурод Нарзуллаев «Нарзий» тахаллуси билан қўшиқнавис шоир сифатида машҳур. Унинг шеърлари асосида яратилган кўплаб қўшиқлар Бутуниттифоқ ва республика конкурсларида махсус соврин ва дипломлар билан тақдирланган. Айни пайтда шоирнинг 200 дан ортиқ қўшиқлари муваффақият билан ижро этилмоқда.

     Нормурод Нарзуллаев бадиий таржима соҳасида ҳам самарали ижод этмоқда. Айниқса, Осиё ва Африка мамлакатлари шоирларининг ижодидан қилган таржималари ўзбек китобхонларига манзур бўлди.

     Ижодкор 1974 йилда «Меҳр чашмаси», «Зарафшон зарлари», «Уфқларда кўзларим» шеърий тўпламлари учун Ўзбекистон Ленин комсомоли мукофоти лауреати унвонига сазовор бўлган.

    1984 йилда Ўзбекистон республикасида хизмат кўрсатган маданият ходими  фахрий  унвони  берилди.

    Нормурод Нарзуллаев ўз овози ва ижод дастхатига зга серқирра ижодкор бўлиб, унинг асарларида юксак гражданлик, самимият, бурчга садоқат, Ватанга муҳаббат, жонажон ўлка табиатига, ўз она элига мафтункорлик туйғулари етакчи ўринни эгаллайди. Чиндан ҳам у ўзи айтганидек:

    Қанот бўлиб келдим дунёга,
Қўшиқ бўлиб қолайин, дейман!,— деганда ҳақ.

 

 

“ХХ аср педагогик фаолиятига юксак ҳисса кўшган олим Абдулла Авлони таваллуд куни” (1878-1934)

 

    Атокли маърифатпарвар, истеъдодли шоир, драматург ва таникли жамоат арбоби эканлиги. XX аср бошларидан то 30-йилларнинг урталаригача булган узбек матбуоти ва адабиётини, шунингдек, маърифат ва маорифни Абдулла Авлонийсиз тасаввур этиш мумкин эмас. Хамиша эл-юрт ичида булиш, унинг ташвиши билан яшаш унда 14-15 ёшидан бошлабок шеъриятга, матбуотга хавас уйготди.

А.Авлонийнинг “Хижрон”, “Кобил”, “Индамас”, “Шухрат”, “Тангри кули”, “Сирайё”, “Шапалок”, “Чоп”, “Абдулхак”, “Авлоний” тахаллуслари билан илмий, танкидий ва публицистик маколалар ёзиб, куплаб шеърлар, шеърий тупламлар ижод килганлиги мазкур шеърларида ватанпарварлик, миллий уйгониш, жахолат боткогидан чикиш, Оврупа фан-техника ютукларини эгаллаш гояларининг таргиб этилиши.

Махаллий халк вакиллари ичидан етишиб чиккан йирик журналистларидан бири сифатида “Шухрат”, “Осиё”, “Турон”, “Иштирокшон” каби газеталарни ташкил этиб, халкни илм олишга, айникса, рус тилини урганишга даъват этди.

А.Авлонийнинг халк онгини ошириш учун театр санъатидан самарали фойдаланиши. 1913 йилда “Турон” номидаги театр гурухини ташкил этишидаги фаолияти, 1910-1916 йиллар орасида бир канча сахна асарларини муваффакиятли таржима килиб, сахналаштириши.

“Адвокатлик осонми”, “Икки мухаббат”, “Туй”, “Съезд”, “Лайли ва Мажнун”, “Уликлар”, “Португалия инкилоби”, “Сиз” ва бошка драматик асарларини гоявий-бадиий хусусиятлари уларда жахолат, бидъат, билимсизликнинг фожиали окибатлари ва ярамас урф-одатларнинг фош этлиши. Мазкур асарларнинг Тошкент, Фаргона, Андижон, Кукон, Хужанд каби шахар ва районларда сахналаштириб, намойиш этилиши, уларнинг тарбиявий ахамияти.    

А.Авлонийнинг мактаб-маориф сохасидаги фаолияти. Янги усулдаги мактаблар очиб, улар учун дарсликлар, кулланмалар яратиб, укиш ва укитиш усулига ислох киритиб, дунёвий фанларни укитишга киришиши. “Биринчи муаллим”, “Иккинчи муаллим”, “Тарих”, “Туркий Гулистон ёхуд ахлок”, “Мактаб гулистони” каби замонаси учун ходиса булган дарслик ва кулланмаларини ёзиши.

А.Авлонийнинг “Туркий гулистон ёхуд ахлок” асари педагогикадан биринчи дарслик - ахлокий-таълимий китоб сифатида XX аср бошларидаги узбек педагогикаси тарихида катта вокеа эканлиги, асар уз даври мактаблари, ёшлари, хусусан юкори синф укувчилари учун кулланма тарзида яратилганлиги. Асарда XX аср бошларидаги Туркистон халки миллий уйгониш рухининг акс эттирилиши, хусусан, миллат келажаги хакида кайгуриш, ватан истикболи хакида уйлаш, эл ва юртга содик ватанпарвар ёшларни тарбиялашга биринчи даражали эътибор бериш зарурлигининг уктирилиши. Инсонни баркамол этиш ва миллатни равнак топтиришнинг асосий йули хар бир шахсни илмли ва маърифатли килишдан иборатдир деган гоянинг асардаги бутун накл ва хикояларнинг рухига сингдириб юборилганлиги.

Асарда Шарк адабиёти анъаналари, асарнинг бадиий хусусиятлари.

А.Авлоний ижоди буйича амалий машгулот.

                

Текшириш саволлари:

1.Авлоний фаолиятининг ва дунёкарашининг шаклланишига нималар таъсир курсатди?

2. Авлоний кандай дарсликлар, кулланмалар яратди?

3. Авлонийнинг матбуот ташкил этиши хакида нималарни биласиз?

4.Авлонийнинг маърифатпарварлик рухида ёзилган кайси шеърий асарларини биласиз?

5. Жадидчилик харакатида Авлоний кандай урин тутади?

6. “Туркий гулистон ....”нинг замонавий ахамияти нимадан иборат?

             

Таянч тушунчалар:

Маърифатпарварлик - Авлоний фаолиятининг асоси.

 

 

“20-21 июль Имом ал-Бухарий куни”

 

  Имом Исмоил ал-Бухорий

 

     Имом Исмоил ал-Бухорий - таниқли мухаддис олим, ҳадис илмининг султони. Ҳадис илмига ўзининг ақл-заковатини бахшида этиши, ислом дунёсининг энг буюк алломаларидан бири сифатида танилишида катта ҳисса қўшди. Ёш авлодни диний қадриятларимизга, анъаналаримизга, садоқат руҳида тарбиялашда Бухорийнинг бой маънавий мероси тарбиявий аҳамиятга молик.

 Таржимаи ҳол

 Отаси Исмоил ўз даврининг етук мухаддисларидан, Молик ибн Анаснинг шогирди ва яқинларидан бири бўлиб, тижорат ишлари биланшуғулланган. Онаси тақводор, диёнатли, оқила аёл эди. Отаси вафот этгач, унинг тарбияси волидаси зиммасига тушган. У 5-6 ёшдан исломий илмларни, Муҳаммад (с.а.в.)нинг ҳадисларини ўрганишга ва ёдлашга киришади. 

 Таниқли мухаддислар – ал – Дохилий Муҳаммад ибн Салом ал-Пайкандий, Муҳаммад ибн Юсуф ал – Пойкандий, Абдуллох ибн Муҳаммад ал-Маснадий ва бошқалардан сабоқ олган. Азалдан мухаддислар сафарга чиқишдан олдин ўз юртидаги ровийлардан бирорта ҳам ҳадис колдирмасдан ёзиб олган бўлиши ва шундан кейингина бошқа шаҳар ёки мамлакатга сафарга отланиши мумкин эди. 

Бухорий 16 ёшга етгунча, ўз юртидаги машойихлардар ҳадис эшитиб, ёзиб олиб, халифаликнинг турли вилоятлари томон йўл олади. 825 йил Бухорийнинг онаси ва акаси Аҳмад биланМаккага келиб, ҳаж ибодатини адо этади. Онаси ва акасини Бухорога қайтариб, ўзи Маккада қолади. Бу ерда фаолият кўрсатаётган машойихларнинг илмий йиғинида қатнашади. 827 йили Мадинага боради. 

Мадинадаги машҳур уламолардан Иброхим ибн ал-Мунзир, Мутриф ибн Абдуллох, Иброхим ибн Ҳамза ва бошқалар билан мулоқотда бўлиб, улардан ҳадислар бўйича сабоқ олади. Бу вақтда Расулуллоҳнинг саҳобалари, саҳобаларнинг издошлари турли мамлакатга тарқаб кетган эдилар. Шундай шароитда Муҳаммад (с.а.в.)нинг ҳадисларини тўплаш турли шаҳар ва мамлакатларга боришни тақозо қилар эди. Бир неча тарихчиларнинг таъкидлашича Бухорий Хижоз, Мака, Мадина, Тоиф, Жиддага қилган рихлати 6 йил давом этган. 

Сўнг, Басра, Қува ва Бағдодга сафар килади. Шом ва Мисрга ўтади. Бундан ташқари Хуросон, Марв, Балх, Хирот, Нишопур, Рай, Жибол каби шаҳарларда бўлиб, бу шаҳарлардаги олимлардан сабоқ олди ва ҳадислар тўплади. Хорижий юртлардаги сафардан кейин Бухорога қайтгач, ҳадис илмини тарғиб этишга киришади. Ул зотнинг саъйу ҳаракатлари бу вақтда Бухорода ҳукмдорлик қилган Холид ибн Аҳмад аз-Зухлийга хуш келмайди. 

Шу сабабли, Бухорий Бухорони тарк этиб, Пойкентга, кейин эса Самарқанд яқинидаги Хартанг қишлоғига келиб яшашга мажбур бўлади ва шу ерда вафот этади. 

Бухорий бутун фаолияти давомида илм кишиларини маънавий ва моддий жихатдан қўллаб-кувватлаган. Тижорат қилганда топган даромадидан ойига 500 дирҳамдан фақиру мискинларга илм толибларига сарфлаган. Шахсий ҳаётида ортиқча дабдаба, сарф-харажатларга йўл қўймаган. 

Бухорий умр бўйи ҳадисларни тўплаш ва тизимга солиш билан шуғулланган. Уларни саҳиҳ (тўғри, ишончли) ва ғайри саҳиҳ (ҳато, заиф)га ажратган. Бу ишни ҳадис ровийларининг маиший ҳаётлари, яшаш жойлари, туғилган ва вафот этган саналари, бир-бирлари билан қилган ўзаро муносабатларини ўрганиш билан боғлик ҳолда олиб борган. 

Бухорий жами 600 мингга яқин ҳадис тўплаган бўлиб, шундан 100 минг «саҳиҳ» ва 200 минг «ғайрисаҳиҳ» ҳадисни ёддан билган. Бухорий ўзининг ноёб қобилияти иқтидори, қувваи хофизасининг ўта кучлилиги билан илм аҳилларини лол қолдирган. Ҳадис илмига ўта фидоийлик, ақл-заковатини бахшида этиш, Бухорийга шон-шараф келтирди. Унинг ислом дунёсининг энг буюк алломаларидан бири сифатида танитди. 

Бухорий 20 дан ортиқ китоб тасниф этган. Улардан айримлари бизгача етиб келган. Бухорийнинг «Ал-жомий ас-саҳиҳ» «Ишончли тўплам») деб номланган 4 жилд (жус)дан иборат ҳадислар тўплами ислом оламидаги бошқа мухаддислар тузган ҳадис тўпламлари орасида энг ишонарли ва мукаммалидир. Асар бир қанча хорийжий тилларга таржима қилинган. Шу жумладан ўзбек тилига ҳам таржима қилиниб, 1991-1996 йилларда 4 жилдда нашр этилди. 

Бухорий яратган «Ал-адаб ал-Муфрад» («Адаб дурдоналари») асари катта тарбиявий аҳамиятга молик беназир тўпламдир. 1322 ҳадис ва хабар жамланган бу асар Туркия ва Мисрда бир неча марта Чоп этилган. Унинг ўзбекча таржимаси 1990 йилда Тошкентда нашр қилинган. Ровийларнинг куняларига бағишланган «Китоб ал-Куна» («Кунялар ҳакида китоб») 1940 йили Ҳиндистонда чоп этилган. Бухорийнинг «Ат-тарих ал-кабир» («Катта тарих») китоби эса Туркияда 9 жилдда нашр этилган. 

Асар қўлёзмасининг баъзи қисмлари Хайдаробод кутубхонасида сақланади. Шунингдек, «Ат-тарих ас-сағийр» («Кичик тарих») ҳам ҳадис тарихига оид қимматли асар ҳисобланади. Бу асар Ҳиндистон ва Қохирада чоп этилган. Бухорийнинг яратган «Китоб ал-Фавоид» («Фойдали ашёлар ҳақида китоб»), «Ал-Жомий ал-Кабир» («Катта таянч»), «Хал афъол ал-ибод», («Аллох бандалари ишларининг табиати»), ва бошқа асарларнинг баъзилари бизгача етиб келмаган. Баъзилари жаҳоннинг турли мамлакатлари кутубхоналарида сақланаётганлиги ҳакида маълумотлар бор. 

Бухорийнинг бошқа асарлари орасида «Тафсир ал-Куръон» («Куръон тафсири») китобини ҳам алоҳида таъкидлаш керак. Бухорий асарлари мусулмон дунёсининг барча мадраса ва дорилфунунларида пайғамбар (с.а.в.) суннатлари бўйича асосий дарслик, қўлланма ҳисобланади. Жамоат арбоблари, олиму уламолар ва дин пешволари Бухорий асарларига таяниб иш тутадилар. 

Истиқлол шарофати билан Бухорийнинг ўлмас мероси Эл-юрти бағрига қайтди. Ўзбекистон Республикаси Вазирлар Махкамасининг «Имом ал-Бухорий таваллудининг хижрий-қамарий тақвим бўйича 1225 йиллигини нишонлаш тўғрисида»ги қарори (1997 йил 29 апрел) асосида Бухорийнинг илмий меросини ўрганиш ва тарғиб килиш, хотирасини абадиийлаштириш борасида катта ишлар қилинди. 

1998 йил 23 октябрда Самарқанда юбилей туй-тантаналари бўлиб ўтди. Аллома абадий қўним топган Челак туманидаги Хартанг қишлоғида улкан ёдгорлик мажмуи очилди. Бухорийнинг бой маънавий меросини чуқур ўрганиш ва кенг тарғиб килиш мақсадида Ўзбекистон Республикаси Президенти И.А.Каримовнинг ташаббуси биланИмом ал-Бухорий халкаро жамғармаси тузилди. 

Жамғарманинг асосий вазифаси Куръони карим ва Бухорийнинг «ал-Жомиъ ас-саҳиҳ»и таржималарининг академик нашрларини тайёрлаш, буюк исломшунослар илмий меросини тадқиқ этиш, диний-фалсафий мавзуларда илмий анжуманлар ўтказиш ва улар ёрдамида ёш авлодни миллий анъаналаримизга садоқат руҳида тарбиялашдан иборат. 

2000 йилдан бошлаб мазкур жамғарма ўзининг маънавий-маърифий, илмий-адабий «Имом ал-Бухорий сабоқлари» журналини нашр эта бошлади. Журнал халкимизни миллий маънавий меросимиздан бахраманд этиш, миллий, диний қадриятларнинг соғлом идрок этилишига ёрдам беришни ўз олдига мақсад қилиб қўйган. Ўзбекистонда Бухорийнинг хотираси муносиб тарзда абадийлаштирилган. Тошкент Ислом институтига Бухорий номи берилган. Бухорийнинг ҳаёти ва ижодига бағишлаб бир неча тилларда китоб-альбом, 2 қисмли фильм, «Ҳадис илмининг султони» 4 қисмли киноқисса яратилган.

 

  

Август

 

1. “Менинг маҳаллам – менинг таянчим”

2. “Ўзбек маърифатпарвар Аваз Ўтар таваллудининг 130 йиллиги” (1884-1919)

3. Форс шоири Умар Хайём таваллуд куни (1048-1122)

 

 

“Менинг маҳаллам – менинг таянчим”

 

    Ma’lum bir hududga xos an’analar haqida so‘z yuritilganda, avvalo, mahalla nomi tilga olinishi bejiz emas. U yerdagi ma’naviy muhit, odamlarning kasb-kori ham mahalla nomida o‘z aksini topgan. Shuning uchun mamlakatimizda kuchli davlatdan kuchli fuqarolik jamiyati sari tamoyili asosida amalga oshirilayotgan islohotlar jarayonida fuqarolarning o‘zini o‘zi boshqarish organlari faoliyatini takomillashtirish, boshqaruvning bu noyob tizimidan samarali foydalanishga alohida e’tibor qaratilmoqda

Oila ko’z ochib ko’rgan dargoh bo’lsa, mahalla vatan ichidagi Vatandir. Zotan, mahalla oilalardan tashkil topadik. Farzandlar oila bag’rida kamol topganlari kabi oila ham mahalla ichida ravnaq topadi, nurli kelajak sari intiladi. Shunday mahalla oilaning eng yaqin maslahatchisi , tog’day tayanchidir...
Xursandchilik kunlari ham , boshqa ish tushgan onlarda ham bir-biriga hamdard va hamnafas bo’lish xalqimizning muhim xususiyati sanaladi . Mahalla esa insonlar orsidagi bunday birlik va hamjihat-
likning muhim vositasi bo’lib xizmat qiladi .
Mahalla shunday bir muqaddas dargohki , unda insonlar bir-biri bilan opa-singil , quda-anda , do’st-birodar , quvonchu g’amlariga sherik , farzand tarbiyasida ahli mas’ul , yutuqlar ham , kamchiliklar ham mahalla ahliga baravar bo’lib tushadi . Shuning uchun ham xalqimizda “ Otang – mahalla , onang – mahalla ” degan naql bejiz aytilmagan .
Yurtboshimiz Islom Karimovning mahalla haqidagi fikrlari , ayniqsa diqqatga sazovar :
“ Ma’lumki , asrlar mobaynida mahallalarda ko’pdan – ko’p hayotiy muammolar o’z echimini topib keladi . To’y – ma’ralar ham , hayiti hasharlar ham mahalla ahlisiz o’tmaydi . Mahallalarda siyosiy , iqtisodiy va boshqa masalalarga doir jamoatchilik fikri shakllanadi . Bu esa xalqimizning turmush tarsi , ota – bobolarimizdan bizga meros bo’lib kelayotgan tafakkur tarzidir . Binobarin , hayotning o’zi mahal-lalarni rivojlantirish va ularni qo’llab – quvvatlashni taqazo etmoqda . Mamlakatimizda ko’p qirrali islohotlar amalga oshayotgan bir paytda mahalla jamiyat uchun ishonchli tayanch va ta’sirchan kuch bo’lib xizmat qilishi lozim .”
Darhaqiqat , mahalla o’zbeklarning tarixan shakllangan , yagona maqsad bilan yashab , faoliyat ko’rsatuvchi , xalqning turmush tarsi , ruhiyati , ijtimoiy hayotining o’ziga xos xususiyatlarini aks ettiruvchi , milliy an’analri , urf –odatlari , axloqiy –ma’naviy qadriyatlarini avloddan –avlodga yetkazuvchi muqaddas maskan bo’lib kelgan.

    Davlat boshqaruv organlari zimmasidagi ko‘plab huquq va vakolatlar mahalla institutiga berilmoqda. Natijada bugungi kunda aholini moddiy va ma’naviy qo‘llab-quvvatlash, oilalar mustahkamligini ta’minlash, ijtimoiy-ma’naviy muhit barqarorligiga erishishda mahalla beqiyos o‘rin tutmoqda va u tom ma’noda xalq vijdoniga aylanib bormoqda.

    Mahallani katta bir oilaga qiyoslash mumkin, chunki mahallada yashayotgan har bir insonning hayoti, quvonch va tashvishlari barchaning e’tiborida bo‘ladi. Xalqimizga xos insoniylik fazilatlari, mehr-oqibat va saxovat mahalla hayotida o‘z ifodasini topadi. Bu yerdagi yaxshi gap, xayrli tashabbusdan boshimiz ko‘kka yetsa, biror-bir nojo‘ya harakat dilimizni xira qiladi

    Prezidentimiz Islom Karimov “Yuksak ma’naviyat – yengilmas kuch” asarida “Biz har qaysi xonadon, butun el-yurtimizdagi ma’naviy iqlim va vaziyatni anglamoqchi bo‘lsak, bu boradagi haqiqiy manzaraning yorqin ifodasini avvalo mahalla hayotida xuddi oynadek yaqqol ko‘rish imkoniga ega bo‘lamiz”, deb ta’kidlagan. Shu jihatdan qaraganda, Kattaqo‘rg‘on shahar Umar Norov nomidagi mahalla ahlining hayoti, ular o‘rtasidagi mehr-oqibat va ahillik xalqimiz turmush farovonligining oshib borayotgani, ezgu maqsad va niyatlari ro‘yobga chiqayotganidan dalolat beradi.

  

 

“Ўзбек маърифатпарвар Аваз Ўтар таваллудининг 130 йиллиги” (1884-1919)

 

    Аваз Отар-оглы, узбекский поэт, просветитель, родился 15 августа 1884 года в городе Хиве, в семье цирюльника. Интерес к знаниям, как и поэтическое дарование у Аваза Отар-оглыпроявилось очень рано. Изучая в школе арабский и персидский языки, он с большим интересом знакомился и изучал с произведения классиков восточной поэзии. В это же время начал писать стихи, где широко использовал фольклорные образы. Уже в 18 лет Аваз Отар-оглы стал признанным народным поэтом Хорезма. Хивинский хан Мухаммад-Рахим II, обратив внимание на талант юноши, приблизил его к своему двору сделав придворным поэтом. 
Основную часть времени Аваз Отар-оглы проводил в библиотеке, где изучал творчество классиков восточной литературы. В своих основных обязанностях придворного поэта, где должен был прославлять походы хана и увеселительные пиршества, всячески восхвалять его достоинства, он стал свидетелем бесконечных интриг придворных, несправедливости и порочности дворцовой жизни. Не смирившись с лицимерием и подлостью дворцовой жизни Аваз Отар-оглы покидает дворец и становится простым цирюльником, как и его отец. В заботах своей повседневной жизни он, как и все труженики, испытывает все тяготы выпавшие на долю простого народа. Не смотря на все трудности жизни Аваз Отар-оглы не оставляет поэтического творчества. Творческий период с 1910-1919 гг. у Аваза Отар-оглы был наиболее плодотворным. Его стихотворения, проникнутые остросоциальными мотивами, где он выражает мечты и чаяния народа получили большое признание. Стихи Аваза Отар-оглы, призывающие к свободе и просвещению, осуждающие несправедливось, продажность и лицимерие вызвали гнев хивинского хана. 
За свои обличительные стихи в 1912 году Аваз Отар-оглы был подвергнут жестокому наказанию, объявлен сумасшедшим и находился под строжайшим надзором на хивинском кладбище. Не смотря на бесконечные оскорбления и притеснения, которые подорвали здоровье поэта но он продолжает писать стихи. Творчесво Аваза Отар-оглы имело большое значение, как в развитии так и в сближении узбекской литературы и поэзии с жизнью народа в реальном отображении действительности.
Диван (сборник стихов) Аваз Отар-оглы «Счастье благодентсвия» («Саодат улиқбол») насчитывает 1700 газелей. При жизни поэта были изданы два сборника его стихов. В 1920 – 1921 годах стихи Аваза Отар-оглы печатались в газете «Инклаб куеши» («Солнце революции»). Умер Аваз Отар-оглы в 1919 г. в Хиве.

 

 

Форс шоири Умар Хайём таваллуд куни (1048-1122)

 

    Гиясаддин Абу-ль-Фатх Ома́р ибн Ибрахим аль-Хайя́м Нишапури (перс. غیاث ‌الدین ابوالفتح عمر بن ابراهیم خیام نیشابورﻯ‎; 18 мая 1048, Нишапур — 4 декабря1131, там же) — персидский поэт, философ, математик, астроном, астролог.

Внёс вклад в алгебру построением классификации кубических уравнений и их решением с помощью конических сечений. В Иране Омар Хайям известенсозданием более точного по сравнению с прежним календаря, который используется с XI века по сей день. Учениками Хайяма были такие учёные, как ал-Асфизари и ал-Хазини.

Через 60 лет после смерти Хайяма ему стали приписывать четверостишия (рубаи), которые в XIX веке принесли ему всемирную славу. Вопрос о принадлежности этих рубаи реальному Омару Хайяму остаётся открытым.

 

Имя

В имени отображены сведения о жизни поэта.

·         غیاث ‌الدین Гийяс ад-Дин — «Плечо веры», означает знание Корана.

·         ابوالفتح عمر بن ابراهیم Абу ль-Фатх Омар ибн Ибрагим — кунья. «Абу» — отец, «Фатх» — завоеватель, «Омар» — жизнь, Ибрагим — имя отца.

·         خیام Хайям — прозвище, лакаб — «палаточный мастер», ссылка на ремесло отца. От слова «хайма» — палатка, от этого же слова происходит старорусское «хамовник» — текстильщик.

·         نیشابورﻯ Нишапури — ссылка на родной город Хайяма — Нишапур.

 

Биография

Уроженец города Нишапура в Хорасане (ныне иранская провинция Хорасан-Резави). Омар был сыном палаточника, также у него была младшая сестра Аиша. В 8 лет глубоко занимался математикой,астрономией, философией. В 12 лет Омар стал учеником Нишапурского медресе. Он блестяще закончил курс по мусульманскому праву и медицине, получив квалификацию хакима, то есть врача. Но медицинская практика мало интересовала Омара. Он изучал сочинения известного математика и астронома Сабита ибн Курры, труды греческих математиков.

Детство Хайяма пришлось на жестокий период сельджукского завоевания Центральной Азии. Погибло множество людей, в том числе значительная часть учёных. Позже в предисловии к своей «Алгебре» Хайям напишет горькие слова:

Мы были свидетелями гибели учёных, от которых осталась небольшая многострадальная кучка людей. Суровость судьбы в эти времена препятствует им всецело отдаться совершенствованию и углублению своей науки. Большая часть тех, которые в настоящее время имеют вид учёных, одевают истину ложью, не выходя в науке за пределы подделки и лицемерия. И если они встречают человека, отличающегося тем, что он ищет истину и любит правду, старается отвергнуть ложь и лицемерие и отказаться от хвастовства и обмана, они делают его предметом своего презрения и насмешек.

   В возрасте шестнадцати лет Хайям пережил первую в своей жизни утрату: во время эпидемии умер его отец, а потом и мать. Омар продал отцовский дом и мастерскую и отправился в Самарканд. В то время это был признанный на Востоке научный и культурный центр. В Самарканде Хайям становится вначале учеником одного из медресе, но после нескольких выступлений на диспутах он настолько поразил всех своей учёностью, что его сразу же сделали наставником.

Как и другие крупные учёные того времени, Омар не задерживался подолгу в каком-то городе. Всего через четыре года он покинул Самарканд и переехал в Бухару, где начал работать в хранилищах книг. За десять лет, что учёный прожил в Бухаре, он написал четыре фундаментальных трактата по математике.

В 1074 году его пригласили в Исфахан, центр государства Санджаров, ко двору сельджукского султана Мелик-шаха I. По инициативе и при покровительстве главного шахского визиря Низам аль-Мулька Омар становится духовным наставником султана. Через два года Малик-шах назначил его руководителем дворцовой обсерватории, одной из крупнейших в мире[5]. Работая на этой должности, Омар Хайям не только продолжал занятия математикой, но и стал известным астрономом. С группой учёных он разработал солнечный календарь, более точный, чем григорианский. Составил «Маликшахские астрономические таблицы», включавшие небольшой звездный каталог. Здесь же написал «Комментарии к трудностям во введениях книги Евклида» (1077 г.) из трёх книг; во второй и третьей книгах исследовал теорию отношений и учение о числе. Однако в 1092 году, со смертью покровительствовавшего ему султана Мелик-шаха и визиря Низам ал-Мулька, исфаханский период его жизни заканчивается. Обвинённый в безбожном вольнодумстве, поэт вынужден покинуть сельджукскую столицу.

О последних часах жизни Хайяма известно со слов его младшего современника — Бехаки, ссылающегося на слова зятя поэта.

Однажды во время чтения «Книги об исцелении» Абу Али ибн Сины Хайям почувствовал приближение смерти (а было тогда ему уже за восемьдесят). Остановился он в чтении на разделе, посвященном труднейшему метафизическому вопросу и озаглавленному «Единое во множественном», заложил между листов золотую зубочистку, которую держал в руке, и закрыл фолиант. Затем он позвал своих близких и учеников, составил завещание и после этого уже не принимал ни пищи, ни питья. Исполнив молитву на сон грядущий, он положил земной поклон и, стоя на коленях, произнёс: «Боже! По мере своих сил я старался познать Тебя. Прости меня! Поскольку я познал Тебя, постольку я к Тебе приблизился». С этими словами на устах Хайям и умер.

 

Научная деятельность

Математика

 

   Хайяму принадлежит «Трактат о доказательствах задач алгебры и алмукабалы», в котором даётся классификация уравнений и излагается решение уравнений 1-й, 2-й и 3-й степени. В первых главах трактата Хайям излагает алгебраический метод решения квадратных уравнений, описанный ещё ал-Хорезми. В следующих главах он развивает геометрический метод решения кубических уравнений, восходящий к Архимеду: корни данных уравнений в этом методе определялись как общие точки пересечения двух подходящих конических сечений. Хайям привёл обоснование этого метода, классификацию типов уравнений, алгоритм выбора типа конического сечения, оценку числа (положительных) корней и их величины. К сожалению, Хайям не заметил, что кубическое уравнение может иметь три положительных действительных корня. До явных алгебраических формул Кардано Хайяму дойти не удалось, но он высказал надежду, что явное решение будет найдено в будущем.

Во введении к данному трактату Омар Хайям даёт первое дошедшее до нас определение алгебры как науки, утверждая: алгебра — это наука об определении неизвестных величин, состоящих в некоторых отношениях с величинами известными, причём такое определение осуществляется с помощью составления и решения уравнений.

В 1077 г. Хайям закончил работу над важным математическим трудом — «Комментарии к трудностям во введениях книги Евклида». Трактат состоял из трёх книг; первая содержала оригинальную теорию параллельных прямых, вторая и третья посвящены усовершенствованию теории отношений и пропорций[5]. В первой книге Хайям пытается доказать V постулат Евклида и заменяет его более простым и очевидным эквивалентом: Две сходящиеся прямые должны пересечься; по сути, в ходе этих попыток Омар Хайям доказал первые теоремы геометрий Лобачевского и Римана.

Далее Хайям рассматривает в своём трактате иррациональные числа как вполне законные, определяя равенство двух отношений как последовательное равенство всех подходящих частных в алгоритме Евклида. Евклидову теорию пропорций он заменил численной теорией[8].

При этом в третьей книге «Комментариев», посвящённой составлению (то есть умножению) отношений, Хайям по-новому трактует связь понятий отношения и числа. Рассматривая отношение двух непрерывных геометрических величин A и B, он рассуждает так: «Выберем единицу и сделаем её отношение к величине G равным отношению A к B, и будем смотреть на величину G как на линию, поверхность, тело или время; но будем смотреть на неё как на величину, отвлечённую разумом от всего этого и принадлежащую к числам, но не к числам абсолютным и настоящим, так как отношение A к B часто может не быть числовым. Следует, что бы ты знал, что эта единица является делимой и величина G, являющаяся произвольной величиной, рассматривается как число в указанном выше смысле». Высказавшись за введение в математику делимой единицы и нового рода чисел, Хайям теоретически обосновал расширение понятия числа до положительногодействительного числа .

Ещё одна математическая работа Хайяма — «Об искусстве определения количества золота и серебра в состоящем из них теле» — посвящена классической задаче на смешение, впервые решённой ещё Архимедом.

 

Астрономия

Хайям возглавлял группу астрономов Исфахана, которая в правление сельджукского султана Джалал ад-Дина Малик-шаха разработала принципиально новый солнечный календарь. Он был принят официально в 1079 г. Основным предназначением этого календаря была как можно более строгая привязка Новруза (то есть начала года) к весеннему равноденствию, понимаемому как вхождение солнца в зодиакальное созвездие Овна. Так, 1 фарвардина (Новруз) 468 солнечного года хиджры, в которое был принят календарь, соответствовало пятнице, 9 рамазана 417 лунного года хиджры, и 19 фарвардина 448 года эры Йездигерда (15 марта 1079 г.). Для отличия от зороастрийского солнечного года, называвшегося «древним» или «персидским»[15] , новый календарь стали называть по имени султана — «Джалали»[16] или «Малеки»[17]. Количество дней в месяцах календаря «Джалали» варьировало в зависимости от сроков вступления солнца в тот или иной зодиакальный знак и могло колебаться от 29 до 32 дней. Были предложены и новые названия месяцев, а также дней каждого месяца по образцу зороастрийского календаря. Однако они не прижились, и месяцы стали именоваться в общем случае именем соответствующего знака зодиака.

С чисто астрономической точки зрения календарь «Джалали» был точнее, чем древнеримский юлианский календарь, применявшийся в современной Хайяму Европе, и точнее, чем позднейший европейский григорианский календарь. Вместо цикла «1 високосный на 4 года» (юлианский календарь) или «97 високосных на 400 лет» (григорианский календарь) Хайямом принято было соотношение «8 високосных на 33 года». Другими словами, из каждых 33-х лет 8 были високосными и 25 обычными. Этот календарь точнее всех других известных соответствует году весенних равноденствий. Проект Омара Хайяма был утверждён и лёг в основу иранского календаря, который вплоть до настоящего времени действует в Иране в качестве официального с 1079 года.

 

Рубаи

При жизни Хайям был известен исключительно как выдающийся учёный. Во второй половине XII века ему стали приписывать четверостишия — мудрые, полные юмора, лукавства и дерзости рубаи. С годами количество приписываемых Хайяму четверостиший росло в геометрической прогрессии и к XX веку превысило 5000. Очевидно, свои сочинения приписывали Хайяму все те, кто опасался преследований за вольнодумство и богохульство. Точно установить, какие из них действительно принадлежат Хайяму (если он вообще сочинял стихи), практически невозможно. Некоторые исследователи считают возможным авторство Хайяма в отношении 300—500 рубаи.

Долгое время Омар Хайям был забыт. По счастливой случайности тетрадь с его стихами попала в викторианскую эпоху в руки английского поэта Эдварда Фицджеральда, который перевёл многие рубаи сначала на латынь, а потом на английский. В начале XX века рубаи в весьма вольном и оригинальном переложении Фицджеральда стали едва ли не самым популярным произведением викторианской поэзии. Всемирная известность Омара Хайяма как глашатая гедонизма, отрицающего посмертное воздаяние, пробудила интерес и к его научным достижениям, которые были открыты заново и переосознаны.

 

Память о Хайяме

Хотя прижизненных изображений Омара Хайяма не сохранилось и его облик неизвестен, памятники поэту были установлены во многих персоязычных странах и за их пределами (например, в Душанбе,Ашхабаде, Бухаресте).

Бюст Омара Хайяма установленный у входа в Национальную библиотеку Таджикистана (Душанбе)

   

 

Сентябрь

 

1. “Сен азизсан, муқаддассан менинг Ватаним -  мустақил Ўзбекистон”

2. Буюк ўзбек олими, мутафаккири Беруний таваллуд куни ( 973-1048 йй.)

3. Рус ёзувчиси Лев Николаевич Толстой таваллудининг 186 йиллигига (1828-1910 йй.)

4. Ўзбекистон халқ ёзувчиси  Раҳмат Файзий таваллудининг 96 йиллигига (1918-1988йй.)

5. 16-сентябрь - Баҳоуддин Нақшбанд куни

 

 

“Сен азизсан, муқаддассан менинг Ватаним -  мустақил Ўзбекистон”

 

Mustaqillik va uni jamiyat ijtimoiy hayotida namoyon bo’lishi

 

   “Mustaqillik” tushunchasi odatda “istiqlol”, “erkinlik”, “ozodlik”, “suvereniteti” so’zlari bilan yaqin ma`noda qo’llanilib uzluksizlikni anglatuvchi: birovga tobe, qaram bo’lmagan, o’zgalarning ta`siridan xoli, boshqalarning nazoratisiz yoki rahnamo-rahbarligisiz faoliyat ko’rsata oladigan, o’zining barcha masala-muammolarni o’zi hal qila oladigan qisqa qilib aytganda, jamiyat hayotining deyarli barcha sohalariga daxldor ijtimoiy-siyosiy, iqtisodiy-ma`naviy jarayonni ifoda etadi.

Siyosiy hayotda mustaqillik quyidagicha mazmun-mohiyatga ega:

-xalqning o’z taqdirini, kelajagini, o’z taraqqiyot yo’lini o’zi belgilashi;

-jamiyat qurilishini xalq manfaatlaridan kelib chiqib tanlash, davlatchilikni mustaxkamlash, boshqa millat va davlatlarning huquq va manfaatlarini hurmat qilgan holda mustaqil ichki va tashqi siyosat yuritish;

-davlat boshlig’i va qonun chiqaruvchi hokimiyatning xalq tomonidan erkin saylanishi;

-jahon hamjamiyatining teng huquqli a`zosi sifatida tan olinishi;

-Respublika o’zining milliy davlat va xududiy tuzilishini, davlat hokimiyati boshqaruvi organlarining tizimini belgilash, ichki va tashqi siyosatni amalga oshirish;

-mamlakatning qonun bilan tasdiqlangan o’z davlat va ramzlari-bayrog’i, gerbi va madhiyasiga ega bo’lishi;

-mamlakat fuqarolarini jamiyat va davlat ishlarini boshqarishda bevosita hamda o’z vakillari orqali ishtirok etishlari;

Mustaqillikning iqtisodiy sohadako’rinishlari bu:

-mamlakat xududidagi er, er osti boyliklari, suv, o’simlik va hayvonot dunyosi, tabiiy zahiralariga to’la egalik qilish, ulardan har bir inson, oila manfaati yo’lida, munosib hayot qurish uchun samarali foydalanish;

-mulk shakllari va munosabatlarini qonuniy yo’l bilan o’zi mustaqil belgilay olishi;

-xalq kuch-qudrati, salohiyati, aqlu-zakovatiga tayanib o’z iqtisodiy taraqqiyot yo’lini yuritish;

-o’z iqtisodiy kuchlari bilan turli qatlamlarning turmush farovonligini oshirib borish;

-iqtisodiy faoliyat, tadbirkorlik va mehnat qilish erkinligini, barcha mulk shakllarining teng huquqligi va huquqiy jihatdan bab-barobar muxofaza etilishi;

-mulkdorlarni o’z mulkiga o’z xohishicha egalik qilish va uni tasarruf etishi.

Mustaqillikning ma`naviy-ma`rifiy asoslarini tashkil etuvchi omillarga quyidagilarni ko’rsatib o’tish darkor:

-avlod-ajdodlarimiz qoldirgan bebaho ma`naviy-madaniy merosni asrab-avaylash, ularni kelajak avlodlarga yanadaboyitgan holda etkazish;

-xalqimiz uchun muqaddas bo’lgan milliy ma`anviy qadriyatlar va an`analarga sodiqlik, ularni takomillashtirish va davom ettirish;

-davlat tili-o’zbek tilini har tomonlama rivojlantirish, jahon miqyosidagi obru-e`tiborini ortirib borish;

-xalqni ezgu maqsadlar yo’lida birlashtiruvchi milliy  iftixor, milliy g’urur va o’zlikni anglashga xizmat qiluvchi milliy g’oyaga ega bo’lish;

-har bir fuqaro uchun, millati, irqi, diniy e`tiqodi, ijtimoiy kelib chiqishidan qat`iy nazar tenglik, erkinlik muhitini tarkib toptirish;

-har jihatdan barkamol sog’lom avlodni tarbiyalash va voyaga etkazish;

-diniy qadriyatlar, diniy e`tiqod va bag’rikenglikni e`tirof etish, hurmat qilish.

Mustaqillikning xalqaro maydonda ham o’ziga xos maqomi, mas`uliyati bor. Bular:

-jahon hamjamiyatida mustaqil davlat sifatida e`tirof etilishi va tan olinishi;

-xalqaro munosabatlarda o’z so’zi, pozitsiyasiga ega bo’lish;

-jahon hamjamiyati-xalqaro tashkilotlar, chet el davlatlari bilan o’zaro manfaatli shartnoma va bitimlar asosida siyosiy diplomatik, iqtisodiy, madaniy munosabat aloqalarni rivojlantirish;

-amaldagi xalqaro shartnoma, majburiyatlarga qat`iy rioya qilish;

-Birlashgan Millatlar Tashkiloti Nizomi talablari, inson huquqlari umumjahon Deklaratsiyasi va xalqaro huquqning umume`tirof etilgan meyorlariga qat`iy amal qilish.

Zikr etilgan fikr-mulohazalardan ko’rinib turibdiki, mustiqillik xalqimizning asriy  orzusi, bugungi shon-sharafi va xalqaro hamjamiyat oldida qaddini baland ko’tarib yurish imkoniyati, g’ururi, faxridir.

Ayni bir paytda mustaqillik-bu juda yuksak mas`uliyat hamdir. Uni asrab-avaylash, mustaxkamlash har bir O’zbekiston fuqarosi uchun sharafli burch-vazifaga aylanmog’i lozim. Tarix saboqlari shuni ko’rsatadiki ba`zi hollarda xalqlar, mamlakatlar mustaqillikni qo’lga kiritgandan keyin uning shartlari, talab-tamoyillarini izchillik bilan amalga oshira olmaganliklari sababli qaytadan qudratli davlatlarga qaram bo’lib qolganlar.

Xulosa qilib aytiladigan bo’lsa mustaqillik tushunchasi bu har bir fuqaro, millat, davlatning o’z taqdiri bilan bog’liq muammolarni o’z tafakkuri, kuch-qudrati, moddiy-ma`naviy imkoniyatlari vositasida hal etish zarurati va iqtidori uyg’unligi demakdir.

  

Буюк ўзбек олими, мутафаккири Беруний таваллуд куни ( 973-1048 йй.)

 

ABU RAYHON BERUNIY
(973-1048)

   Abu Rayhon Muhammad ibn Ahmad al-Beruniy o‘rta asrlarning buyuk qomusiy olimlaridan edi. Uning buyukligi o‘sha davrning deyarli barcha fanlariga qo‘shgan betakror ilmiy merosida namoyon bo‘ladi. Beruniyning olimlik salohiyatiga mashhur sharqshunos olimlardan biri "uning qiziqqan ilm sohalaridan ko‘ra qiziqmagan sohalarini sanab o‘tish osondir", deb baho bergan edi. G‘arb tadqiqotchilaridan ba’zilari esa "Beruniy musulmon fanining namoyish etuvchi qomusiy olimlarning eng mashhuri bo‘lishi kerak" degan fikrni bildiradi.
Olim 973 yili Xorazmning qadimgi poytaxti Kot shahrida tavallud topdi. U yoshlik va o‘spirinlik yillarini o‘z vatanida o‘tkazib, o‘sha yerda turli ilmlarni o‘rgandi va olim sifatida shakllandi. Zamonasining mashhur olimi Abu Nasr Mansur ibn Iroq qo‘lida ta’lim oladi, o‘sha paytlar Buxoroda yashayotgan bo‘lajak olim Abu Ali Ibn Sino bilan yozishmalar orqali ilmiy muloqotda bo‘ladi. U ona tilidan tashqari arab, sug‘diy, fors, suryoniy, yunon tillarini, keyinchalik Hindistonda sanskrit tilini o‘rganadi. Bu esa o‘z navbatida, Beruniyga mazkur tillardagi asarlar bilan chuqur tanishishga imkoniyat yaratadi.
Xorazmdagi siyosiy vaziyatning o‘zgarishi natijasida Beruniy 998 yili Jurjon shahriga ketishga majbur bo‘ladi. U bu davrga qadar Kot va Ray shaharlarida o‘zining dastlabki ilmiy izlanishlarini boshlab yuborgan edi.
Jurjonda kechgan yillar (998-1004) Beruniy uchun yirik izlanishlar va ijodiy kamolat davri bo‘ldi. O‘zining birinchi astronomik tajribalarini 16 yoshida Kot shahrida boshlagan alloma, Jurjonda nafaqat astronomiya va boshqa tabiiy fanlar bilan, balki tarix va din tarixi bilan ham shug‘ullanadi. Olimning muhim asarlaridan biri - "Qadimgi xalqlardan qolgan yodgorliklar" uning Jurjon saroyida xizmat qilgan davrida yaratiladi. 1000 yili tugallangan bu asar muallifning ko‘p qirrali olim ekanligini namoyish etdi va unga katta shuhrat keltirdi. Umuman, Beruniy Jurjonda o‘ndan ortiq asarlar bitishga muyassar bo‘ldi.
Beruniy 1004-1017 yillarda Xorazmga qaytadi. Xorazmning yangi hukmdori Abu Abbos Ma’mun ibn Ma’mun Beruniyni o‘z saroyida katga izzat-hurmat bilan qabul qiladi. Olim Xorazmshoh Ma’mun rahnamoligida vujudga kelgan ilmiy markazda faoliyat ko‘rsatish bilan birga siyosiy jarayonlarda ham Xorazmshohning yaqin maslahatchisiga aylandi. Xorazmning Mahmud G‘aznaviy tomonidan bosib olinishi Beruniy hayotini xavf ostiga qo‘ydi. U Xorazmshoh saroyidagi aksariyat olimlar, jumladan, ustozi Abu Nasr ibn Iroq, Abu al-Xayr Xammar va boshqalar bilan birga G‘azna shahriga asir qilib olib ketiladi.
Ma’lumki, Xorazm ilmiy markazi olimlardan faqat Ibn Sino va Abu Sahya Masihiylar Mahmud G‘aznaviy zulmidan xavotirlanib, G‘aznaga emas Jurjonga qarab yo‘l olgan edilar. Beruniyning 1014-1048 yillarda G‘aznada kechirgan hayoti moddiy va siyosiy jihatdan mashaqqatli bo‘lishiga qaramasdan, UNING ilmiy faoliyati uchun eng mahsuldor davr bo‘ldi. U Mahmud G‘aznaviy saroyida kechgan dastlabki yillarda astronomiya va geodeziya masalalariga katga e’tibor berdi.
Muallifning ilmiy adabiyotlarda qisqacha "Geodeziya" deb yuritiladigan "Turar joylar orasidagi masofani tekshirish uchun joylarning oxirgi chegaralarini aniqlash" nomli astronomiya va geografiyaga bag‘ishlangan asari 1025 yilda yozib tugatildi.
Beruniyning "Munajjimlik san’atidan boshlang‘ich tushunchalar" asari ham 1029 yili G‘aznada yoziladi. Oradan bir yil o‘tib, u o‘zining "Hindiston" nomi bilan tanilgan "Hindlarning aqlga sig‘adigan va sig‘maydigan ta’limotlarini aniqlash" kitobini yakunlaydi.
Bu shoh asarning vujudga kelishiga Mahmud G‘aznaviyning Hindistonga qilgan yurishlari sabab bo‘ldi. Saroyning eng nufuzli astrologlaridan sanalgan Beruniy Mahmud G‘aznaviy bilan Hindistonda bir muddat istiqomat qiladi va u yerda sanskrit tilini mukammal egallashga muvaffaq bo‘ladi. U bu til yordamida hindlarning tarixi, urf-odatlari, madaniyati va fani bilan yaqindan tanishadi va natijada "Hindiston" asarini yaratadi. 1030 yil Mahmud G‘aznaviy vafot etadi. Taxtga uning o‘g‘li Ma’sudning o‘tirishi Beruniy ahvolini ancha yaxshilaydi. Olim o‘zining astronomiyaga oid eng yirik asarini mazkur hukmdorga bag‘ishlab "Masud qonuni" deb ataydi. O‘rta asr olimlarining yozishiga ko‘ra, sulton Ma’sud bu asar uchun Beruniyga bir filga ortilgan katga mikdordagi kumush tangalar hadya etadi.
Mutaxassislar fikricha, "Ma’sud qonuni" kitobi matematika va astronomiya bo‘yicha ungacha yozilgan barcha kitoblarning izini o‘chirib yuborgan.
Olim sulton Ma’sudning o‘g‘li Mavdudning hukmronlik yillarida (1041-1049) o‘zining yana ikki asari - "Mineralogiya" va "Farmakognoziya" deb atalgan ikki asarini yozadi. Ularning har biri mazkur sohalardagi betakror asarlardan bo‘lib, jahon madaniyatining noyob durdonalaridan hisoblandi. Abu Rayhon Beruniy 1048 yili G‘azna shahrida vafot etadi.
Olim yozib qoldirgan 160 dan ortiq asarlari bilan astronomiya, astrologiya, matematika, geodeziya, geologiya, mineralogiya, geografiya, arifmetika, tabobat, farmakognoziya, tarix, filologiya va boshqa fanlarning rivojiga noyob hissa qo‘sha oldi.
Beruniyning betakror ijodi uning vatani O‘zbekistonda alohida e’tibor qozongan. Uning qator yirik asarlari o‘zbek va rus tillariga tarjima qilinib Toshkentda nashr etilgan.

 

 

Рус ёзувчиси Лев Николаевич Толстой таваллудининг 186 йиллигига (1828-1910 йй.)

 

Лев Николаевич Толстой

 

    Родился (28 августа (9 сентября) 1828, Ясная Поляна, Тульская губерния, Российская империя — 7 (20) ноября 1910, станция Астапово, Рязанская губерния, Российская империя) — один из наиболее широко известных русских писателей и мыслителей, почитаемый как один из величайших писателей мира. Участник обороны Севастополя. Просветитель, публицист, религиозный мыслитель, чьё авторитетное мнение послужило причиной возникновения нового религиозно-нравственного течения — толстовства . Член-орреспондент Императорской Академии наук (1873), почётный академик по разряду изящной словесности (1900).

      Писатель, признанный ещё при жизни главой русской литературы, творчество Льва Толстого ознаменовало новый этап в развитии русского и мирового реализма, став своеобразным мостом между традициями классического романа XIX века и литературой XX века. Лев Толстой оказал огромное влияние на эволюцию европейского гуманизма, а также на развитие реалистических традиций в мировой литературе. Произведения Льва Толстого многократно экранизировались и инсценировались в СССР и за рубежом; его пьесы ставились на сценах всего мир.

    Наиболее известны такие произведения Толстого, как романы «Война и мир», «Анна Каренина», «Воскресение», автобиографическая трилогия «Детство», «Отрочество», «Юность», повести «Казаки», «Смерть Ивана Ильича», «Крейцерова соната», «Хаджи-Мурат», цикл очерков «Севастопольские рассказы», драмы «Живой труп» и «Власть тьмы», автобиографические религиозно-философские произведения «Исповедь» и «В чём моя вера?» и др.

 

Биография

Происхождение

Генеалогическое древо Л. Н. Толстого

 

       Происходил из дворянского рода Толстых, известного с 1351 года. Черты деда Ильи Андреевича даны в «Войне и мире» добродушному, непрактичному старому графу Ростову. Сын Ильи Андреевича, Николай Ильич Толстой (1794—1837), был отцом Льва Николаевича. Некоторыми свойствами характера и фактами биографии он был похож на отца Николеньки в «Детстве» и «Отрочестве» и отчасти на Николая Ростова в «Войне и мире». Однако в реальной жизни Николай Ильич отличался от Николая Ростова не только хорошим образованием, но и убеждениями, которые не позволяли служить приНиколае I. Участник заграничного похода русской армии против Наполеона, в том числе участвовал в «битве народов» у Лейпцига и побывал в плену у французов, но смог сбежать, после заключения мира вышел в отставку в чине подполковника Павлоградского гусарского полка. Вскоре после отставки вынужден был пойти на чиновничью службу, чтобы не оказаться в долговой тюрьме из-за долгов отца, казанского губернатора, умершего под следствием за служебные злоупотребления. Отрицательный пример отца помог выработать Николаю Ильичу свой жизненный идеал — частная независимая жизнь с семейными радостями. Чтобы привести свои расстроенные дела в порядок, Николай Ильич (как и Николай Ростов), женился на уже не очень молодой княжне Марии Николаевне из рода Волконских в 1822 г., брак был счастливый. У них было пятеро детей: Николай (1823—1860), Сергей (1826—1904), Дмитрий (1827—1856), Лев, Мария (1830—1912).

      Дед Толстого по матери, екатерининский генерал, Николай Сергеевич Волконский, имел некоторое сходство с суровым ригористом — старым князем Болконским в «Войне и мире». Мать Льва Николаевича, похожая в некоторых отношениях на изображённую в «Войне и мире» княжну Марью, владела замечательным даром рассказчицы.

     Кроме Волконских, Л. Н. Толстой состоял в близком родстве с некоторыми другими аристократическими родами: князьями Горчаковыми, Трубецкими и другими.

 

Детство

 

Силуэт М. Н. Волконской — единственное изображение матери писателя. 1810-е гг.

 

Николай Ильич Толстой, отец писателя. Неизвестный художник. Бумага, акварель. 1820-е гг.

 

       Лев Толстой родился 28 августа 1828 года в Крапивенском уезде Тульской губернии, в наследственном имении матери — Ясной Поляне. Был четвёртым ребёнком в семье. Мать умерла в 1830 г. через полгода после рождения дочери от «родовой горячки», как тогда говорили, когда Льву не было ещё 2-х лет.

      Воспитанием осиротевших детей занялась дальняя родственница Т. А. Ергольская. В 1837 году семья переехала в Москву, поселившись на Плющихе, так как старшему сыну надо было готовиться к поступлению в университет. Вскоре внезапно умер отец, Николай Ильич, оставив дела (в том числе некоторые связанные с имуществом семьи тяжбы) в незаконченном состоянии, и трое младших детей снова поселились в Ясной Поляне под наблюдением Ергольской и тётки по отцу, графини А. М. Остен-Сакен, назначенной опекуншей детей. Здесь Лев Николаевич оставался до 1840 года, когда умерла графиня Остен-Сакен, и дети переселились в Казань, к новому опекуну — сестре отца П. И. Юшковой.

      Дом Юшковых считался одним из самых весёлых в Казани; все члены семьи высоко ценили внешний блеск. «Добрая тётушка моя, — рассказывает Толстой, — чистейшее существо, всегда говорила, что она ничего не желала бы так для меня, как того, чтобы я имел связь с замужнею женщиною».

      Льву Николаевичу хотелось блистать в обществе, но ему мешали природная застенчивость и отсутствие внешней привлекательности. Разнообразнейшие, как их определяет сам Толстой, «умствования» о главнейших вопросах нашего бытия — счастье, смерти, Боге, любви, вечности — откладывали отпечаток на его характере в ту эпоху жизни. Рассказанное им в «Отрочестве» и «Юности», в романе "Воскресение" о стремлениях Иртеньева и Нехлюдова к самоусовершенствованию взято Толстым из истории собственных его аскетических попыток этого времени. Всё это, писал критик С. А. Венгеров, привело к тому, что у Толстого создалась, по выражению из его повести «Отрочество», «привычка к постоянному моральному анализу, уничтожившая свежесть чувства и ясность рассудка».

 

Образование

Дом, где родился Л. Н. Толстой, 1898 г. В 1854 году дом продан по распоряжению писателя на вывоз в село Долгое. Сломан в 1913 г.

 

     Его образованием первоначально занимался гувернёр-француз Сен-Тома́ (прототип St.-Jérôme в повести «Отрочество»), заменивший собою добродушногонемца Ресельмана, которого Толстой изобразил в повести «Детство» под именем Карла Ивановича.

      В 1843 году П. И. Юшкова, взяв на себя роль опекунши своих несовершеннолетних племянников (совершеннолетним был только старший — Николай) и племянницы, привезла их в Казань. Вслед за братьями Николаем, Дмитрием и Сергеем Лев решил поступить в Императорский Казанский университет, где работали на математическом факультете Лобачевский, а на Восточном — Ковалевский. 3 октября 1844 года Лев Толстой был зачислен студентом разряда восточной (арабско-турецкой) словесности в качестве своекоштного — оплачивающего своё обучение. На вступительных экзаменах он, в частности, показал отличные результаты по обязательному для поступления «турецко-татарскому языку». По результатам года имел неуспеваемость по соответствующим предметам, не выдержал переходного экзамена и должен был заново пройти программу первого курса.

Во избежание полного повторения курса он перешёл на юридический факультет, где его проблемы с оценками по некоторым предметам продолжились. Переходные майские экзамены 1846 года были сданы удовлетворительно (получил одну пятёрку, три четвёрки и четыре тройки; средний вывод получился три), и Лев Николаевич был переведён на второй курс. На юридическом факультете Лев Толстой пробыл менее двух лет: «Всегда ему было трудно всякое навязанное другими образование, и всему, чему он в жизни выучился, — он выучился сам, вдруг, быстро, усиленным трудом», — пишет С. А. Толстая в своих «Материалах к биографии Л. Н. Толстого». В 1904 году он вспоминал: «…я первый год … ничего не делал. На второй год я стал заниматься … там был профессор Мейер, который … дал мне работу — сравнение „Наказа“Екатерины с Esprit des lois <«Духом законов» (фр.)русск.> Монтескьё. … меня эта работа увлекла, я уехал в деревню, стал читать Монтескьё, это чтение открыло мне бесконечные горизонты; я стал читатьРуссо и бросил университет, именно потому, что захотел заниматься».

 

Начало литературной деятельности

Свой дневник Л. Н. Толстой вёл с юных лет до конца жизни. Записи из тетради 1891—1895 гг.

 

    С 11 марта 1847 г. Толстой находился в казанском госпитале, 17 марта он начал вести дневник, где, подражая Бенджамину Франклину, ставил перед собой цели и задачи по самосовершенствованию, отмечал успехи и неудачи в выполнении этих заданий, анализировал свои недостатки и ход мыслей, мотивы своих поступков Этот дневник с небольшими перерывами он вёл на протяжении всей своей жизни.

    Окончив лечение, весной 1847 года Толстой оставил учёбу в университете и уехал в доставшуюся ему по разделу Ясную Поляну; его деятельность там отчасти описана в произведении «Утро помещика»: Толстой пытался наладить по-новому отношения с крестьянами. Его попытка чем-нибудь сгладить чувство вины молодого помещика перед народом относится к тому же году, когда появились «Антон-Горемыка» Д. В. Григоровича и начало «Записок охотника» И. С. Тургенева.

     В своём дневнике Толстой сформулировал себе большое количество жизненных правил и целей, но удавалось следовать лишь их незначительной части. Среди удавшихся — серьёзные занятия английским языком, музыкой, юриспруденцией. Кроме того, ни в дневнике, ни в письмах не отразилось начало занятия Толстым педагогикой и благотворительностью, хотя в 1849 году он впервые открыл школу для крестьянских детей. Основным преподавателем был Фока Демидович,крепостной, но и сам Лев Николаевич часто проводил занятия.

    В середине октября 1848 года Толстой уехал в Москву, поселившись там, где проживали многие его родственники и знакомые, — в районе Арбата. Он остановился в доме Ивановой в Николопесковском переулке. В Москве он собирался начать подготовку к сдаче кандидатских экзаменов, однако занятия так и не были начаты. Вместо этого его привлекла совсем другая сторона жизни — светская жизнь. Кроме увлечения светской жизнью, в Москве у Льва Николаевича в зиму 1848—1849 годов впервые появилось увлечение карточной игрой. Но так как он играл весьма азартно и не всегда обдумывая свои ходы — часто проигрывал.

     Уехав в Петербург в феврале 1849 года, проводил время в кутежах с К. А. Иславиным — дядей своей будущей жены («Любовь моя к Иславину испортила для меня целых 8 месяцев жизни в Петербурге»). Весной Толстой начал сдавать экзамен на кандидата прав; два экзамена, из уголовного права и уголовного судопроизводства, сдал благополучно, однако третий экзамен он сдавать не стал и уехал в деревню.

     Позднее приезжал в Москву, где часто проводил время в азартных играх, что нередко отрицательно сказывалось на его финансовом положении. В этот период жизни Толстой особенно страстно интересовался музыкой (он сам неплохо играл на рояле и очень ценил любимые произведения в исполнении других). Увлечение музыкой побудило его позднее к написанию «Крейцеровой сонаты».

     Любимыми композиторами Толстого были Бах, Гендель и Шопен. Развитию любви Толстого к музыке содействовало и то, что во время поездки в Петербург в 1848 году он встретился в весьма мало подходящей обстановке танцкласса с даровитым, но сбившимся с пути немцем-музыкантом, которого впоследствии описал в повести «Альберт». В 1849 году Лев Николаевич поселил у себя в Ясной Поляне музыканта Рудольфа, с которым играл в четыре руки на рояле. Увлёкшись в то время музыкой, он по нескольку часов в день играл произведения Шумана, Шопена, Моцарта, Мендельсона. В конце 1840-х годов Толстой в соавторстве со своим знакомым Зыбиным сочинил вальс, который в начале 1900-х годов исполнил при композиторе С. И. Танееве, сделавшем нотную запись этого музыкального произведения (единственного сочинённого Толстым). Много времени уходило также на кутежи, игру и охоту.

      Зимой 1850—1851 гг. начал писать «Детство». В марте 1851 года написал «Историю вчерашнего дня». Через 4 года после того, как он оставил университет, в Ясную Поляну приехал служивший наКавказе брат Льва Николаевича Николай, который пригласил младшего брата присоединиться к военной службе на Кавказе. Лев согласился не сразу, пока крупный проигрыш в Москве не ускорил окончательное решение. Биографы писателя отмечают значительное и положительное влияние брата Николая на юного и неопытного в житейских делах Льва. Старший брат в отсутствие родителей был ему другом и наставником.

     Чтобы расплатиться по долгам, надо было сократить свои расходы до минимума — и весной 1851 года Толстой торопливо уехал из Москвы на Кавказ без определённой цели. Вскоре он решил поступить на военную службу, но для этого ему недоставало необходимых документов, оставленных в Москве, в ожидании которых Толстой прожил около пяти месяцев в Пятигорске, в простой избе. Значительную часть времени он проводил на охоте, в обществе казака Епишки, прототипа одного из героев повести «Казаки», фигурирующего там под именем Ерошки.

 

Толстой и его брат Николай перед отправлением на Кавказ, 1851

 

      Осенью 1851 года Толстой, сдав в Тифлисе экзамен, поступил юнкером в 4-ю батарею 20-й артиллерийской бригады, стоявшей в казачьей станице Старогладовскойна берегу Терека, под Кизляром. С некоторыми изменениями подробностей она изображена в повести «Казаки». Повесть воспроизводит картину внутренней жизни бежавшего от московской жизни молодого барина. В казачьей станице Толстой вновь стал писать и в июле 1852 года отослал в редакцию наиболее популярного в то время журнала «Современник» первую часть будущей автобиографической трилогии — «Детство», подписанную лишь инициалами «Л. Н. Т.». При отправлении рукописи в журнал Лев Толстой приложил письмо, в котором говорилось: «…я с нетерпением ожидаю вашего приговора. Он или поощрит меня к продолжению любимых занятий, или заставит сжечь всё начатое».

      Получив рукопись «Детства», редактор «Современника» Н. А. Некрасов сразу признал её литературную ценность и написал автору любезное письмо, подействовавшее на него весьма ободряющим образом. В письме И. С. Тургеневу Некрасов отметил: «Это талант новый и, кажется, надёжный». Рукопись пока ещё неизвестного автора была опубликована уже в сентябре того же года. Между тем начинающий и вдохновлённый автор принялся за продолжение тетралогии «Четыре эпохи развития», последняя часть которой — «Молодость» — так и не состоялась. Он обдумывал фабулу «Утра помещика» (законченный рассказ представлял собой лишь фрагмент «Романа русского помещика»), «Набега», «Казаков». Напечатанное в «Современнике» 18 сентября 1852 года «Детство» имело чрезвычайный успех; после публикации автора сразу стали причислять к корифеям молодой литературной школы наряду с пользовавшимися уже тогда громкой литературною известностью И. С. Тургеневым, Гончаровым, Д. В. Григоровичем, Островским. Критики Аполлон Григорьев, Анненков, Дружинин, Чернышевский оценили глубину психологического анализа, серьёзность авторских намерений и яркую выпуклость реализма.

      Сравнительно по́зднее начало поприща очень характерно для Толстого: он никогда не считал себя профессиональным литератором, понимая профессиональность не в смысле профессии, дающей средства к жизни, а в смысле преобладания литературных интересов. Он не принимал близко к сердцу интересы литературных партий, неохотно беседовал о литературе, предпочитая разговоры о вопросах веры, морали, общественных отношений.

 

Военная служба

 

Стела в память участника обороны Севастополя 1854—1855 гг. Л. Н. Толстого у четвёртого бастиона

 

      Будучи юнкером, Лев Николаевич оставался два года на Кавказе, где участвовал во многих стычках с горцами, возглавляемыми Шамилем, и подвергался опасностям военной кавказской жизни. Он имел право на Георгиевский крест, однако в соответствии со своими убеждениями «уступил» его сослуживцу-солдату, посчитав, что существенное облегчение условий службы сослуживца стоит выше личного тщеславия. С началом Крымской войны Толстой перевёлся в Дунайскую армию, участвовал в сражении при Ольтенице и в осаде Силистрии, а с ноября 1854-го по конец августа 1855 года был в Севастополе.

      Долгое время жил на 4-м бастионе, часто подвергавшемся нападениям, командовал батареей в сражении при Чёрной, был при бомбардировке во время штурма Малахова Кургана. Толстой, несмотря на все житейские тяготы и ужасы осады, в это время написал рассказ «Рубка леса», в котором отразились кавказские впечатления, и первый из трёх «Севастопольских рассказов» — «Севастополь в декабре 1854 г.». Этот рассказ он отправил в «Современник». Он был быстро издан и с интересом прочитан всей Россией, произведя потрясающее впечатление картиной ужасов, выпавших на долю защитников Севастополя. Рассказ был замечен российским императором Александром II он велел беречь даровитого офицера.

      Ещё при жизни императора Николая I Толстой предполагал издавать вместе с офицерами-артиллеристами «дешёвый и популярный» журнал «Военный листок», однако проект журнала Толстому осуществить не удалось: «На проект мой Государь император всемилостивейше изволил разрешить печатать статьи наши в „Инвалиде“», — горько иронизировал Толстой по этому повод.

За нахождение во время бомбардирования на Язоновском редуте четвёртого бастиона, хладнокровие и распорядительность.

 

— Из представления к ордену Святой Анны 4-й ст.

Проект обложки неосуществлённого издания Льва Толстого, 1854

 

       За оборону Севастополя Толстой был награждён орденом Святой Анны 4-й степени с надписью «За храбрость», медалями «За защиту Севастополя 1854—1855» и «В память войны 1853—1856 гг.». Впоследствии его наградили двумя медалями «В память 50-летия защиты Севастополя»: серебряной как участникаобороны Севастополя и бронзовой как автора «Севастопольских рассказов».

       Толстой, пользуясь репутацией храброго офицера и окружённый блеском известности, имел все шансы на карьеру. Тем не менее, его карьера оказалась испорченной написанием нескольких сатирических песен, стилизованных под солдатские. Одна из этих песен была посвящена неудаче военной операции4 (16) августа 1855 года, когда генерал Реад, неправильно поняв приказание главнокомандующего, атаковал Федюхины высоты. Песня под названием «Как четвёртого числа, нас нелёгкая несла горы отбирать», задевавшая целый ряд важных генералов, имела огромный успех. За неё Льву Николаевичу пришлось держать ответ перед помощником начальника штаба А. А. Якимахом. Сразу после штурма 27 августа (8 сентября) Толстой был послан курьером в Петербург, где он закончил «Севастополь в мае 1855 г.» и написал «Севастополь в августе 1855 г.», опубликованный в первом номере «Современника» за 1856 год уже с полной подписью автора. «Севастопольские рассказы» окончательно укрепили его репутацию как представителя нового литературного поколения, и в ноябре 1856 года писатель навсегда оставляет военную службу.

 

Путешествия по Европе

      В Петербурге молодого писателя радушно встретили в великосветских салонах и в литературных кружках. Наиболее близко он сдружился с И. С. Тургеневым, с которым они какое-то время жили на одной квартире. Тургенев представил его в кружке «Современника», после чего у Толстого установились дружеские отношения с такими известными литераторами, как Н. А. Некрасов, И. С. Гончаров,И. И. Панаев, Д. В. Григорович, А. В. Дружинин, В. А. Соллогуб

В это время были написаны «Метель», «Два гусара», закончены «Севастополь в августе» и «Юность», продолжено написание будущих «Казаков».

Однако весёлая и насыщенная жизнь оставила горький осадок в душе Толстого, в это же время у него начался сильный разлад с близким ему кружком писателей. В результате «люди ему опротивели, и сам он себе опротивел» — и в начале 1857 года Толстой без всякого сожаления оставил Петербург и отправился за границу

В первой заграничной поездке он посетил Париж, где его ужаснул культ Наполеона I («Обоготворение злодея, ужасно»), в то же время он посещал балы, музеи, восхищался «чувством социальной свободы». Однако присутствие на гильотинировании произвело столь тяжкое впечатление, что Толстой покинул Париж и отправился в места, связанные с французским писателем и мыслителем Ж.-Ж. Руссо — на Женевское озеро. Весной 1857 года И. С. Тургенев следующим образом описывал свои встречи со Львом Толстым в Париже после внезапного отъезда того из Петербурга:

      «Действительно, Париж вовсе не приходится в лад его духовному строю; странный он человек, я таких не встречал и не совсем понимаю. Смесь поэта, кальвиниста, фанатика, барича — что-то напоминающее Руссо, но честнее Руссо — высоконравственное и в то же время несимпатическое существо».

— И. С. Тургенев, Полн. собр. соч. и писем. Письма, т. III, с. 52.

Поездки по Западной Европе — Германии, Франции, Англии, Швейцарии, Италии (в 1857 и 1860—1861 годах) произвели на него скорее отрицательное впечатление. Своё разочарование в европейском образе жизни он высказал в рассказе «Люцерн». Разочарование Толстого вызвал глубокий контраст между богатством и бедностью, который он сумел рассмотреть сквозь великолепный внешний покров европейской культуры.

     Лев Николаевич пишет повесть «Альберт». Одновременно друзья не перестают удивляться его чудачествам: в своём письме И. С. Тургеневу осенью 1857 года П. В. Анненков рассказывал проект Толстого по засадке всей России лесами, а в своём письме В. П. Боткину Лев Толстой сообщал, как остался очень рад тому, что не сделался только литератором вопреки совету Тургенева. Однако в промежутке между первой и второй поездками писатель продолжил работу над «Казаками», написал рассказ «Три смерти» и роман «Семейное счастие».

В день фотосъёмки литераторов «Современника» Левицкий сделал в своём ателье отдельные портреты каждого писателя. На Толстом мундир участника Крымской войны

 

Русские писатели круга журнала «Современник». И. А. Гончаров, И. С. Тургенев, Л. Н. Толстой, Д. В. Григорович, А. В. Дружинин и А. Н. Островский. 15 февраля 1856 г.

Фотография С. Л. Левицкого

       Последний роман был им опубликован в «Русском вестнике» Михаила Каткова. Сотрудничество Толстого с журналом «Современник», продолжавшееся с 1852 года, завершилось в 1859 году. В этом же году Толстой принял участие в организацииЛитературного фонда. Но жизнь его не исчерпывалась литературными интересами: 22 декабря 1858 года он едва не погиб на медвежьей охоте. Приблизительно в это же время у него завязался роман с крестьянкой Аксиньей Базыкиной, зреют планы женитьбы.

       В следующей поездке его интересовали, в основном, народное образование и учреждения, имеющие целью поднятие образовательного уровня рабочего населения. Вопросы народного образования он пристально изучал в Германии и Франции и теоретически, и практически — в беседах со специалистами. Из выдающихся людей Германии его больше всех заинтересовалБертольд Ауэрбах как автор посвящённых народному быту «Шварцвальдских рассказов» и как издатель народных календарей. Толстой нанёс ему визит и постарался с ним сблизиться. Кроме того, он встретился также с немецким педагогом Дистервегом. Во время пребывания в Брюсселе Толстой познакомился с Прудоном и Лелевелем. В Лондоне посетил А. И. Герцена, был на лекции Чарльза Диккенса.

        Серьёзному настроению Толстого во время второго путешествия по югу Франции содействовало ещё то, что почти на его руках умер от туберкулёза его любимый брат Николай. Смерть брата произвела на Толстого огромное впечатление.

      Постепенно критика лет на 10—12 охладевает к Льву Толстому, до самого появления «Войны и мира», и сам он не стремился к сближению с литераторами, делая исключение лишь для Афанасия Фета. Одна из причин этого отчуждения состояла в размолвке Льва Толстого с Тургеневым, которая произошла в то время, когда оба прозаика находились в гостях у Фета в имении Степановка в мае 1861 года. Ссора едва не закончилась дуэлью и испортила отношения между писателями на долгие 17 лет.

 

Лечение в башкирском кочевье Каралык

     В мае 1862 года Лев Николаевич, страдающий депрессией, по рекомендации врачей отправился в башкирский хутор Каралык, Самарская губерния, чтобы лечиться новым и модным в то время методом кумысолечения. Изначально он собирался находиться в кумысолечебнице Постникова недалеко от Самары, но, узнав, что в то же время должно было приехать множество высокопоставленных чиновников (светское общество, которое молодой граф терпеть не мог), отправился в башкирское кочевье Каралык, на реке Каралык, в 130 верстах от Самары. Там Толстой жил в башкирской кибитке (юрте), питался бараниной, принимал солнечные ванны, пил кумыс, чай, а также развлекался с башкирами игрой в шашки. В первый раз он пробыл там полтора месяца. В 1871 году, когда он уже написал «Войну и мир», он вновь приехал туда из-за ухудшения здоровья. О своих впечатлениях он писал так: «Тоска и равнодушие прошли, чувствую себя приходящим в скифское состояние, и все интересно и ново… Ново и интересно многое: и башкиры, от которых Геродотом пахнет, и русские мужики, и деревни, особенно прелестные по простоте и доброте народа».

Очарованный Каралыком, Толстой купил в этих местах имение, и уже лето следующего, 1872 года провёл вместе со всей семьёй в нём.

 

Педагогическая деятельность

Основная статья: Педагогическое учение Л.Н. Толстого

Второй журнал Толстого был удачливее «Военного листка», но выходил только один год.

 

Л. Н. Толстой, 1862. Фотография М. Б. Тулинова. Москва.

 

     В 1859 г. ещё до освобождения крестьян Толстой деятельно занялся устройством школ в своей Ясной Поляне и во всём Крапивенском уезде.

     Яснополянская школа принадлежала к числу оригинальных педагогических экспериментов: в эпоху преклонения перед немецкой педагогической школой Толстой решительно восстал против всякой регламентации и дисциплины в школе. По его мысли всё в преподавании должно быть индивидуально — и учитель, и ученик, и их взаимные отношения. В яснополянской школе дети сидели, кто где хотел, кто сколько хотел и кто как хотел. Определённой программы преподавания не было. Единственная задача учителя заключалась в том, чтобы заинтересовать класс. Занятия шли успешно. Их вёл сам Толстой при помощи нескольких постоянных учителей и нескольких случайных, из ближайших знакомых и приезжих.

     С 1862 года Толстой стал издавать педагогический журнал «Ясная Поляна», где главным сотрудником являлся он сам. Не испытывая призвания издателя, Толстой сумел выпустить только 12 номеров журнала, последние из которых появились с отставанием в 1863 году. Помимо статей теоретических, он написал также ряд рассказов, басен и переложений, адаптированных для начальной школы. Соединённые вместе, педагогические статьи Толстого составили целый том собрания его сочинений. В своё время они остались незамеченными. На социологическую основу идей Толстого об образовании, на то, что Толстой в образованности, науке, искусстве и успехах техники видел только облегчённые и усовершенствованные способы эксплуатации народа высшими классами, никто не обратил внимания. Мало того: из нападок Толстого на европейскую образованность и «прогресс» многие вывели заключение, что Толстой — «консерватор».

     Вскоре Толстой оставил занятия педагогикой. Женитьба, рождение собственных детей, планы, связанные с написанием романа «Война и мир», на десять лет отодвинули его педагогические мероприятия. Лишь в начале 1870-х он приступил к созданию собственной «Азбуки» и опубликовал её в 1872 году, а затем выпустил «Новую азбуку» и серию из четырёх «Русских книг для чтения», одобренных в результате долгих мытарств Министерством народного просвещения в качестве пособий для начальных учебных заведений. В начале 1870-х годов учебные занятия в яснополянской школе вновь восстановились на непродолжительное время.

    Опыт яснополянской школы впоследствии пригодился некоторым отечественным педагогам. Так С. Т. Шацкий, создавая в 1911 году собственную школу-колонию «Бодрая жизнь», отталкивался от экспериментов Льва Толстого в области педагогики сотрудничества.

 

Общественная деятельность Льва Толстого в 1860-е годы

    По возвращении из Европы в мае 1861 года Л. Н. Толстому предложили стать мировым посредником по 4-му участку Крапивенского уезда Тульской губернии. В отличие от тех, кто смотрел на народ как на младшего брата, которого надо поднять до себя, Толстой думал наоборот, что народ бесконечно выше культурных классов и что господам надо заимствовать высоты духа у мужиков, поэтому он, приняв должность посредника, активно защищал земельные интересы крестьян, часто нарушая царские указы. «Посредничество интересно и увлекательно, но нехорошо то, что всё дворянство возненавидело меня всеми силами души и суют мне des bâtons dans les roues (фр. палки в колёса) со всех сторон. Работа посредником расширила круг наблюдений писателя над жизнью крестьян, дав ему материал для художественного творчества.

    В июле 1866 года Толстой выступил на военно-полевом суде в качестве защитника Василя Шабунина, ротного писаря стоявшего недалеко от Ясной Поляны Московского пехотного полка. Шабунин ударил офицера, который приказал наказать его розгами за нахождение в нетрезвом виде. Толстой доказывал невменяемость Шабунина, но суд признал его виновным и приговорил к смертной казни. Шабунин был расстрелян. Этот эпизод произвёл большое впечатление на Толстого, так как он в этом страшном явлении видел беспощадную силу, которую представляло собою государство, основанное на насилии. По этому поводу он писал своему другу публицисту П. И. Бирюкову:

«Случай этот имел на всю мою жизнь гораздо более влияния, чем все кажущиеся более важными события жизни: потеря или поправление состояния, успехи или неуспехи в литературе, даже потеря близких людей».

 

Расцвет творчества

Л. Н. Толстой (1876)

 

     В течение первых 12 лет после женитьбы он создал «Войну и мир» и «Анну Каренину». На рубеже этой второй эпохи литературной жизни Толстого стоят задуманные ещё в 1852 году и законченные в 1861—1862 годах «Казаки», первое из произведений, в которых наиболее реализовался талант зрелого Толстого.

Главный интерес творчества для Толстого проявился «в „истории“ характеров, в их непрерывном и сложном движении, развитии». Его целью было показать способность личности к нравственному росту, совершенствованию, противостоянию среде в опоре на силу собственной души.

 

«Война и мир»

Обложка издания 1873 года

      Выходу «Войны и мира» предшествовала работа над романом «Декабристы» (1860—1861), к которому автор неоднократно возвращался, но который остался незаконченным. А на долю «Войны и мира» выпал небывалый успех. Отрывок из романа под названием «1805 год» появился в «Русском вестнике» 1865 года; в 1868 году вышли три его части, за которыми вскоре последовали остальные две. Первые четыре тома «Войны и мира» быстро разошлись, и понадобилось второе издание, которое и было выпущено в октябре 1868 года. Пятый и шестой томы романа вышли в одном издании, отпечатанном уже увеличенным тиражом.

     «Война и мир» стала уникальным явлением как в русской, так и зарубежной литературе. Это произведение вобрало в себя всю глубину и сокровенность психологического романа с размахом и многофигурностью эпической фрески. Писатель, по словам В. Я. Лакшина, обратился «к особому состоянию народного сознания в героическую пору 1812 года, когда люди из разных слоев населения объединились в сопротивлении иноземному нашествию», что, в свою очередь, «создало почву для эпопеи».

     Национальные русские черты автор показал в «скрытой теплоте патриотизма», в отвращении к показной героике, в спокойной вере в справедливость, в скромном достоинстве и мужестве простых солдат. Он изобразил войну России с наполеоновскими войсками как всенародную войну. Эпический стиль произведения передаётся через полноту и пластичность изображения, разветвлённость и перекрещение судеб, несравненные картины русской природы.

     В романе Толстого широко представлены самые разные слои общества, от императоров и королей до солдат, все возрасты и все темпераменты на пространстве царствования Александра I.

Толстой был доволен собственным произведением, однако уже в январе 1871 года он отправил А. А. Фету письмо: «Как я счастлив… что писать дребедени многословной вроде „Войны“ я больше никогда не стану». Однако, едва ли Толстой перечёркивал важность своих предшествующих творений. На вопрос Токутоми Рока (англ.)русск. в 1906 году, какое своё произведение Толстой любит больше всего, писатель ответил: «Роман "Война и мир"».

 

«Анна Каренина»

      Не менее драматичным и серьёзным произведением явился роман о трагической любви «Анна Каренина» (1873—1876 годы). В отличие от предыдущей работы, в нём нет места бесконечно счастливому упоению блаженством бытия. В почти автобиографическом романе Левина и Кити ещё присутствуют радостные переживания, но в изображении семейной жизни Долли уже больше горечи, а в несчастном завершении любви Анны Карениной и Вронского столько тревоги душевной жизни, что этот роман является по существу переходом к третьему периоду литературной деятельности Толстого, драматическому.

      В нём меньше простоты и ясности душевных движений, свойственных героям «Войны и мира», больше обострённой чуткости, внутренней насторожённости и тревоги. Характеры главных героев более сложны и утончённы. Автор стремился показать тончайшие нюансы любви, разочарования, ревности, отчаяния, духовного просветления.

      Проблематика данного произведения непосредственно подводила Толстого к идейному перелому конца 1870-х годов.

 

Другие произведения

Вальс, сочинённый Толстым и записанный С. И. Танеевым 10 февраля 1906 г.

 

      В марте 1879 года, в Москве, Лев Толстой познакомился с Василием Петровичем Щеголёнком, и в том же году по его приглашению тот приехал в Ясную Поляну, где пробыл около месяца-полутора. Щеголёнок поведал Толстому множество народных сказаний, былин и легенд, из которых более двадцати были записаны Толстым (эти записи печатались в т. XLVIII Юбилейного издания сочинений Толстого), а сюжеты некоторых Толстой, если и не записал на бумагу, то запомнил: шесть написанных Толстым произведений имеют источником рассказы Щеголёнка (1881 — «Чем люди живы», 1885 — «Два старика» и «Три старца», 1905 — «Корней Васильев» и «Молитва», 1907 — «Старик в церкви»). Помимо этого, Толстой усердно записал много поговорок, пословиц, отдельных выражений и слов, рассказанных Щеголёнком.

      Новое миросозерцание Толстого наиболее полно выразилось в его произведениях «Исповедь» (1879—1880, опубликована в 1884) и «В чём моя вера?» (1882—1884). Теме христианского начала любви, лишённой всякого своекорыстия и возвышающейся над любовью чувственной в борьбе с плотью, Толстой посвятил повесть «Крейцерова соната» (1887—1889, опубликована в 1891) и «Дьявол» (1889—1890, опубликована в 1911). В 1890-е годы, пытаясь теоретически обосновать свои взгляды на искусство, он пишет трактат «Что такое искусство?» (1897—1898). Но главной художественной работой тех лет стал его роман «Воскресение» (1889—1899), сюжет которого был основан на подлинном судебном деле. Резкая критика церковных обрядов в данном произведении стала одной из причин отлучения Толстого Святейшим синодом от православной церкви в 1901-м году. Наивысшими достижениями начала 1900-х годов стала повесть «Хаджи-Мурат» и драма «Живой труп». В «Хаджи-Мурате» в равной мере обличён деспотизм Шамиля и Николая I. В повести Толстой прославил мужество борьбы, силу сопротивления и любви к жизни. Пьеса «Живой труп» стала свидетельством новых художественных исканий Толстого, объективно близких чеховской драме.

 

Литературная критика произведений Шекспира

В своём критическом очерке «О Шекспире и о драме» на основании детального разбора некоторых наиболее популярных произведений Шекспира, в частности, «Короля Лира», «Отелло», «Фальстафа», «Гамлета» и др., Толстой подверг резкой критике способности Шекспира как драматурга. На представлении «Гамлета» он испытывал «особенное страдание» за это «фальшивое подобие произведений искусства».

 

Участие в московской переписи

Л. Н. Толстой в юности, зрелости, старости

 

      Л. Н. Толстой принял участие в московской переписи 1882 года. Он писал об этом так: «Я предлагал воспользоваться переписью для того, чтобы узнать нищету в Москве и помочь ей делом и деньгами, и сделать так, чтобы бедных не было в Москве».

       Толстой считал, что для общества интерес и значение переписи в том, что она даёт ему зеркало, в которое хочешь, не хочешь, посмотрится всё общество и каждый из нас. Он выбрал себе один из самых сложных участков, Проточный переулок, где находилась ночлежка, среди московской голытьбы это мрачное двухэтажное здание носило название «Ржанова крепость». Получив распоряжение Думы, Толстой за несколько дней до переписи начал обходить участок по плану, который ему был выдан. Действительно, грязная ночлежка, заполненная опустившимися на самое дно нищими, отчаявшимися людьми, послужила для Толстого зеркалом, отразившим страшную бедность народа. Под свежим впечатлением от увиденного, Л. Н. Толстой написал свою знаменитую статью «О переписи в Москве». В этой статье он указывал, что цель переписи была научной, и являлась социологическим исследованием.

      Несмотря на декларированные Толстым благие цели переписи, население с подозрением относилось к этому мероприятию. По этому поводу Толстой писал: «Когда нам объяснили, что народ уже узнал об обходе квартир и уходит, мы попросили хозяина запереть ворота, а сами ходили на двор уговаривать уходивших людей». Лев Николаевич надеялся вызвать в богатых сочувствие к городской нищете, собрать деньги, набрать людей, желающих содействовать этому делу и вместе с переписью пройти все притоны бедности. Кроме выполнения обязанностей переписчика, писатель хотел войти в общение с несчастными, узнать подробности их нужды и помочь им деньгами и работой, высылкой из Москвы, помещением детей в школы, стариков и старух в приюты и богадельни.

 

Лев Толстой в Москве

«Дом Болконских» в Москве (ул.Воздвиженка, 9)

 

      Как пишет москвовед Александр Васькин, Лев Толстой приезжал в Москву более ста пятидесяти раз. Сохранились многие здания, связанные с жизнью и творчеством писателя, на улицах Плющиха, Сивцев Вражек, Воздвиженка, Тверская, Нижний Кисловский переулок, Смоленский бульвар, Земледельческий переулок, Вознесенский переулок и, наконец, Долгохамовнический переулок (совр. улица Льва Толстого) и другие. Часто бывал писатель и в Кремле, где жила семья его жены — Берсы. Толстой любил ходить по Москве пешком, причем даже зимой. Последний раз писатель приезжал в Москву в 1909 году.

      Кроме того, по улице Воздвиженка, 9, находился дом деда Льва Николаевича — князя Николая Сергеевича Волконского, купленный им в 1816 году у Прасковьи Васильевны Муравьёвой-Апостол (дочь генерал-поручика В. В. Грушецкого, который и построил этот дом, жена писателя сенатора И. М. Муравьёв-Апостола, мать троих братьев декабристов Муравьёвых-Апостолов). Князь Волконский владел домом на протяжении пяти лет, отчего дом также известен в Москве как главный дом усадьбы князей Волконских или как «дом Болконских». Дом описан Л. Н. Толстым как дом Пьера Безухова. Льву Николаевичу этот дом был хорошо знаком — он частенько бывал здесь молодым на балах, где ухаживал за прелестной княжной Прасковьей Щербатовой: «Со скукой и сонливостью поехал к Рюминым, и вдруг окатило меня. П[расковья] Щ[ербатова] прелесть. Свежее этого не было давно». Чертами красавицы Прасковьи он наделил в «Анне Карениной» Кити Щербацкую.

       В 1886, 1888 и 1889 годы Л. Н. Толстой трижды пешком ходил из Москвы в Ясную Поляну. В первом таком путешествии его спутниками были политический деятель Михаил Стахович и Николай Ге (сын художника Н. Н. Ге). Во втором — также Николай Ге, а со второй половины пути (от Серпухова) присоединились А. Н. Дунаев и С. Д. Сытин (брат издателя). Во время третьего путешествии Льва Николаевича сопровождал новый друг и единомышленник 25-летний педагог Евгений Попов.

 

Духовный кризис и проповедничество

      В своей работе «Исповедь» Толстой писал, что с конца 1870-х годов он стал нередко мучиться неразрешимыми вопросами: «Ну, хорошо, у тебя будет 6000 десятин в Самарской губернии — 300 голов лошадей, а потом?»; в сфере литературной: «Ну, хорошо, ты будешь славнее Гоголя, Пушкина, Шекспира, Мольера, всех писателей в мире, — ну и что ж!». Начиная думать о воспитании детей, он спрашивал себя: «зачем?»; рассуждая «о том, как народ может достигнуть благосостояния», он «вдруг говорил себе: а мне что за дело?» В общем, он «почувствовал, что то, на чём он стоял, подломилось, что того, чем он жил, уже нет». Естественным результатом была мысль о самоубийстве:

«Я, счастливый человек, прятал от себя шнурок, чтобы не повеситься на перекладине между шкапами в своей комнате, где я каждый день бывал один, раздеваясь, и перестал ходить с ружьём на охоту, чтобы не соблазниться слишком лёгким способом избавления себя от жизни. Я сам не знал, чего я хочу: я боялся жизни, стремился прочь от неё и, между тем, чего-то ещё надеялся от неё».

     Чтобы найти ответ на постоянно волнующие его вопросы и сомнения, Толстой прежде всего взялся за исследование богословия и написал и издал в 1891 году в Женеве своё «Исследование догматического богословия», в котором подверг критике «Православно-догматическое богословие» митрополита Макария (Булгакова). Вёл беседы со священниками и монахами, ходил к старцам вОптину Пустынь (в 1877, 1881 и 1890 годах), читал богословские трактаты, беседовал со старцем Амвросием, К. Н. Леонтьевым, горячим противником учения Толстого. В письме к Т. И. Филиппову от 14 марта 1890 г. Леонтьев сообщал, что во время этого разговора он сказал Толстому: «Жаль, Лев Николаевич, что у меня мало фанатизма. А надо бы написать в Петербург, где у меня есть связи, чтобы вас сослали в Томск и чтобы не позволили ни графине, ни дочерям вашим даже и посещать вас, и чтобы денег вам высылали мало. А то вы положительно вредны». На это Лев Николаевич с жаром воскликнул: «Голубчик, Константин Николаевич! Напишите, ради Бога, чтоб меня сослали. Это моя мечта. Я делаю все возможное, чтобы компрометировать себя в глазах правительства, и все сходит мне с рук. Прошу вас, напишите». Чтобы в подлиннике изучить первоисточники христианского учения, изучал древнегреческий и древнееврейский языки (в изучении последнего ему помогал московский раввин Шломо Минор). Вместе с тем он присматривался к раскольникам, сблизился с крестьянином проповедником Василием Сютаевым, беседовал с молоканами, штундистами. Лев Николаевич искал смысл жизни в изучении философии, в знакомстве с результатами точных наук. Он старался как можно больше всего упростить, жить жизнью, близкой к природе и земледельческому быту.

     Постепенно Толстой отказывается от прихотей и удобств богатой жизни (опрощение), много занимается физическим трудом, одевается в простейшую одежду, становится вегетарианцем, отдаёт семье всё своё крупное состояние, отказывается от прав литературной собственности. На почве искреннего стремления к нравственному усовершенствованию создаётся третий период литературной деятельности Толстого, отличительною чертой которого является отрицание всех установившихся форм государственной, общественной и религиозной жизни.

В начале царствования Александра III Толстой письменно обратился к императору с просьбой о помиловании цареубийц в духе евангельского всепрощения. С сентября 1882 за ним устанавливается негласный надзор для выяснения отношений с сектантами; в сентябре 1883 он отказывается от исполнения обязанностей присяжного заседателя, мотивируя отказ несовместимостью со своим религиозным мировоззрением. Тогда же он получил запрет на публичное выступление в связи со смертью Тургенева. Постепенно идеи толстовства начинают проникать в общество. В начале 1885 года в России происходит прецедент отказа от военной службы со ссылкой на религиозные убеждения Толстого. Значительная часть взглядов Толстого не могла получить открытого выражения в России и в полном виде была изложена только в заграничных изданиях его религиозно-социальных трактатов

В отношении к художественным произведениям Толстого, написанным в этот период, не было единодушия. Так, в длинном ряде небольших повестей и легенд, предназначенных преимущественно для народного чтения («Чем люди живы» и др.), Толстой, по мнению своих безусловных поклонников, достиг вершины художественной силы. В то же время, по мнению людей, упрекающих Толстого в том, что он из художника превратился в проповедника, эти написанные с определённою целью художественные поучения были грубо-тенденциозны. Высокая и страшная правда «Смерти Ивана Ильича», по мнению поклонников, ставящая это произведение в один ряд с главными произведениями гения Толстого, по мнению других, преднамеренно жёстка, в ней резко подчёркивалось бездушие высших слоёв общества, чтобы показать нравственное превосходство простого «кухонного мужика» Герасима. Противоположные отзывы вызвала и «Крейцерова соната» (написана в 1887—1889, издана в 1890 году) — анализ супружеских отношений заставил забыть об удивительной яркости и страстности, с которою написана эта повесть. Произведение было запрещено цензурой, его удалось напечатать благодаря усилиям С. А. Толстой, которая добилась свидания с Александром III. В результате повесть была опубликована в урезанном цензурой виде в Собрании сочинений Толстого по личному разрешению царя. Александр III остался доволен повестью, но царица была шокирована. Зато народная драма «Власть тьмы», по мнению поклонников Толстого, стала великим проявлением его художественной силы: в тесные рамки этнографического воспроизведения русского крестьянского быта Толстой сумел вместить столько общечеловеческих черт, что драма с колоссальным успехом обошла все сцены мира.

  Л. Н. Толстой и его помощники составляют списки крестьян, нуждающихся в помощи. Слева направо: П. И. Бирюков, Г. И. Раевский, П. И. Раевский, Л. Н. Толстой, И. И. Раевский, А. М. Новиков, А. В. Цингер, Т. Л. Толстая. Деревня Бегичевка Рязанской губернии. Фотография П. Ф. Самарина, 1892 г.

Во время голода 1891—1892 гг. Толстой организовывал в Рязанской губернии учреждения помощи голодающим и нуждающимся. Им было открыто 187 столовых, в которых кормилось 10 тысяч человек, а также несколько столовых для детей, осуществлялась раздача дров, выдача семян и картофеля для посева, покупались и раздавались земледельцам лошади (почти все хозяйства обезлошадели в голодный год), в виде пожертвований было собрано почти 150 000 рублей.

В последнем крупном произведении, романе «Воскресение», Толстой осуждал судебную практику и великосветский быт, карикатурно изображал духовенство и богослужение.

Трактат «Царство Божие внутри вас…» писался Толстым с небольшими перерывами почти 3 года: с июля 1890 г. по май 1893 г. Трактат, вызвавший восхищение критика В. В. Стасова («первая книга XIX века») и И. Е. Репина («эта вещь ужасающей силы») невозможно было издать в России из-за цензуры, и он был издан за рубежом. Книга стала нелегально распространяться в огромном количестве экземпляров в России. В самой же России первое легальное издание появилось в июле 1906 г., но и после этого оно изымалось из продажи. Трактат был включен в собрание сочинений Толстого, изданное в 1911 г., уже после его смерти.

6 декабря 1908 года Толстой записал в дневнике: «Люди любят меня за те пустяки — „Война и мир“ и т. п., которые им кажутся очень важными».

    Летом 1909 года один из посетителей Ясной Поляны выражал свой восторг и благодарность за создание «Войны и мира» и «Анны Карениной». Толстой ответил: «Это всё равно, что к Эдисону кто-нибудь пришёл и сказал бы: „Я очень уважаю вас за то, что вы хорошо танцуете мазурку“. Я приписываю значение совсем другим своим книгам (религиозным!)». В том же году Толстой так охарактеризовал роль своих художественных произведений: «Они привлекают внимание к моим серьёзным вещам».

    Некоторые критики последнего этапа литературной деятельности Толстого заявили, что художественная сила его пострадала от преобладания теоретических интересов и что творчество теперь для того только и нужно Толстому, чтобы в общедоступной форме вести пропаганду его общественно-религиозных взглядов. С другой стороны, Владимир Набоков, например, отрицает наличие у Толстого проповеднической конкретики и отмечает, что сила и общечеловеческий смысл его творчества не имеют ничего общего с политикой и попросту вытесняют его учение: «В сущности, Толстого-мыслителя всегда занимали лишь две темы: Жизнь и Смерть. А этих тем не избежит ни один художник». Высказывалось мнение, что в его произведении «Что такое искусство?» Толстой частью совершенно отрицает и отчасти значительно умаляет художественное значение Данте, Рафаэля, Гёте, Шекспира, Бетховена и др., он прямо приходит к тому выводу, что «чем больше мы отдаёмся красоте, тем больше мы отдаляемся от добра», утверждая приоритет нравственной составляющей творчества над эстетикой.

 

Отлучение от церкви

Основная статья: Определение Святейшего Синода о графе Льве Толстом

Определение Синода было провозглашено 24 февраля 1901 года и опубликовано в «Церковных ведомостях»

 

     После рождения Лев Толстой был окрещен в православие. Тем не менее, несмотря на своё отношение к Православной церкви, он, как и большинство представителей образованного общества своего времени, в юности и молодости был равнодушен к религиозным вопросам. Но в середине 1870-х он проявляет повышенный интерес к учению и богослужению Православной церкви: «перечитал всё, что мог, об учении церкви, … строго следовал, в продолжение более года, всем предписаниям церкви, соблюдая все посты и посещая все церковные службы», следствием чего было полное разочарование в церковной вере.  Поворотным в сторону от учения Православной Церкви временем для него стала вторая половина 1879 года. В 1880-е он стал на позиции однозначно критического отношения к церковному вероучению, духовенству, официальной церковности. Публикация некоторых произведений Толстого была запрещена как духовной, так и светской цензурой. В 1899 году вышел роман Толстого «Воскресение», в котором автор показывал жизнь различных социальных слоёв современной ему России; духовенство было изображено механически и наскоро исполняющим обряды, а холодного и циничного Топорова некоторые приняли за карикатуру на К. П. Победоносцева, обер-прокурора Святейшего Синода.

Своё учение Лев Толстой применял в первую очередь по отношению к собственному образу жизни. Он отрицал церковные трактовки бессмертия и отвергал церковный авторитет; он не признавал в правах государство, так как оно строится (по его мнению) на насилии и принуждении. Он критиковал церковное учение, согласно которому «жизнь, какая есть здесь, на земле, со всеми её радостями, красотами, со всею борьбой разума против тьмы, — жизнь всех людей, живших до меня, вся моя жизнь с моей внутренней борьбой и победами разума есть жизнь не истинная, а жизнь павшая, безнадежно испорченная; жизнь же истинная, безгрешная — в вере, то есть в воображении, то есть в сумасшествии». Лев Толстой был не согласен с учением церкви о том, что человек от своего рождения, по своей сущности является порочным и грешным, так как, по его мнению, такое учение «под корень подсекает все, что есть лучшего в природе человека». Видя, как церковь быстро утрачивала своё влияние на народ, писатель, по мнению К. Н. Ломунова пришёл к выводу: «Всё живое — независимо от церкви».

     В феврале 1901 года Синод окончательно склонился к мысли о публичном осуждении Толстого и об объявлении его находящимся вне церкви. Активную роль в этом сыграл митрополит Антоний (Вадковский). Как значится в камер-фурьерских журналах, 22 февраля Победоносцев был у Николая II в Зимнем дворце и беседовал с ним около часа. Некоторые историки считают, что Победоносцев прибыл к царю прямо из Синода с готовым определением.

     24 февраля (ст. ст.) 1901 года в официальном органе синода «Церковные ведомости, издаваемыя при святейшем правительствующем синоде» было опубликовано «Определение святейшего синода от 20—22 февраля 1901 г. № 557, с посланием верным чадам православныя грекороссийския Церкви о графе Льве Толстом».

 

Текст «Определения святейшего синода»

«Лев Толстой в аду». Собрание Музея истории религии и атеизма. 1883 г. На фрагменте стенной росписи из церкви с. Тазова Курской губернии Толстой в объятиях Сатаны.

 

     По мнению доктора церковной истории священника Георгия Ореханова, решение Синода относительно Толстого — это не проклятие писателя, а констатация того факта, что он по собственному желанию больше не является членом Церкви. Кроме того, в синодальном акте 20—22 февраля говорилось, что Толстой может вернуться в Церковь, если он принесёт покаяние. Тем не менее, писатель, его окружение и русская общественность посчитали, что это определение — неоправданно жестокий акт. Например, когда Толстой приехал в Оптину пустынь, на вопрос о том, почему он не пошел к старцам, он ответил, что не мог пойти, так как отлучён.

     В «Ответе синоду» Лев Толстой подтвердил свой разрыв с церковью: «То, что я отрёкся от церкви, называющей себя православной, это совершенно справедливо. Но отрёкся я от неё не потому, что я восстал на Господа, а напротив, только потому, что всеми силами души желал служить ему». Толстой возражал против предъявленных ему в определении синода обвинений: «Постановление Синода вообще имеет много недостатков. Оно незаконно или умышленно двусмысленно; оно произвольно, неосновательно, неправдиво и, кроме того, содержит в себе клевету и подстрекательство к дурным чувствам и поступкам». В тексте «Ответа синоду» Толстой подробно раскрывает эти тезисы, признавая ряд существенных расхождений между догматами Православной Церкви и его собственным пониманием учения Христа.

Синодальное определение вызвало возмущение определённой части общества; в адрес Толстого шли многочисленные письма и телеграммы с выражением сочувствия и поддержки. В то же время это определение спровоцировало поток писем и от другой части общества — с угрозами и бранью.

В ноябре 1909 года он записал мысль, которая указывала на его широкое понимание религии:

«Я не хочу быть христианином, как не советовал и не хотел бы, чтобы были браманисты, буддисты, конфуционисты, таосисты, магометане и другие. Мы все должны найти, каждый в своей вере, то, что общее всем, и, отказавшись от исключительного, своего, держаться того, что обще».

В конце февраля 2001 года правнук графа Владимир Толстой, управляющий музеем-усадьбой писателя в Ясной Поляне, направил письмо к Патриарху Московскому и всея Руси Алексию II с просьбой пересмотреть синодальное определение. В ответ на письмо в Московском Патриархате заявили, что решение об отлучении Льва Толстого от Церкви, вынесенное ровно 105 лет назад, пересмотреть невозможно, так как (по словам секретаря по взаимоотношениям Церкви Михаила Дудко), это было бы неправильным в отсутствие человека, на которого распространяется действие церковного суда. В марте 2009 года Владимир Толстой выразил своё мнение о значении синодального акта: «Я изучал документы, читал газеты того времени, знакомился с материалами общественных дискуссий вокруг отлучения. И у меня возникло ощущение, что этот акт дал сигнал к тотальному расколу российского общества. Раскололись и царствующая семья, и высшая аристократия, и поместное дворянство, и интеллигенция, и разночинские слои, и простой люд. Трещина прошла по телу всего русского, российского народа».

 

Уход из Ясной Поляны, смерть и похороны

Письмо Л.Н. Толстого жене, оставленное перед отъездом из Ясной Поляны

1910 г. Октября 28. Ясная Поляна.

     Отъезд мой огорчит тебя. Сожалею об этом, но пойми и поверь, что я не мог поступить иначе. Положение мое в доме становится, стало невыносимым. Кроме всего другого, я не могу более жить в тех условиях роскоши, в которых жил, и делаю то, что обыкновенно делают старики моего возраста: уходят из мирской жизни, чтобы жить в уединении и тиши последние дни своей жизни.

    Пожалуйста, пойми это и не езди за мной, если и узнаешь, где я. Такой твой приезд только ухудшит твое и мое положение, но не изменит моего решения. Благодарю тебя за твою честную 48-летнюю жизнь со мной и прошу простить меня во всем, чем я был виноват перед тобой, так же, как и я от всей души прощаю тебя во всем том, чем ты могла быть виновата передо мной. Советую тебе помириться с тем новым положением, в которое ставит тебя мой отъезд, и не иметь против меня недоброго чувства. Если захочешь что сообщить мне, передай Саше, она будет знать, где я, и перешлет мне, что нужно; сказать же о том, где я, она не может, потому что я взял с нее обещание не говорить этого никому.

Лев Толстой.

28 октября.

Собрать вещи и рукописи мои и переслать мне я поручил Саше.

 

Ясная Поляна, где писатель прожил большую часть своей жизни

    В ночь на 28 октября (10 ноября) 1910 года Л. Н. Толстой, выполняя своё решение прожить последние годы соответственно своим взглядам, тайно покинул навсегда Ясную Поляну в сопровождении лишь своего врача Д. П. Маковицкого. При этом у Толстого не было даже определённого плана действий. Своё последнее путешествие он начал на станции Щёкино. В тот же день, пересев на станции Горбачёво в другой поезд, доехал до станции Козельск, нанял ямщика и направился в Оптину Пустынь, а оттуда на следующий день — в Шамординский монастырь, где Толстой встретился со своей сестрой, Марией Николаевной Толстой. Позднее в Шамордино тайно приехала дочь Толстого Александра Львовна.

      Утром 31 октября (13 ноября) Л. Н. Толстой и сопровождающие отправились из Шамордино в Козельск, где сели в уже подошедший к вокзалу поезд № 12, следующий в южном направлении. Билетов при посадке купить не успели; доехав до Белёва, приобрели билеты до станции Волово. Сопровождавшие Толстого позже также свидетельствовали, что определённой цели у путешествия не было. После совещания решили ехать к его племяннице Е. С. Денисенко, в Новочеркасск, где хотели попытаться получить заграничные паспорта и затем ехать в Болгарию; если же это не удастся — ехать на Кавказ. Однако по дороге Л. Н. Толстой простудился и заболел крупозным воспалением лёгких и вынужден был в тот же день выйти из поезда на первой большой станции рядом с населённым пунктом. Этой станцией была Астапово (ныне Лев Толстой, Липецкая область).

     Известие о болезни Льва Тол­стого вызвало сильный переполох как в высших кругах, так и среди членов святейшего Синода. О состоянии его здоровья и положении дел систематически направлялись шифрованные телеграммы министерству внутренних дел и Московскому жандармскому управлению железных дорог. Было созвано экстренное тайное заседание Синода, на котором, по инициативе обер-прокурора Лукьянова, был поставлен вопрос об отношении церкви на случай печального исхода болезни Льва Николаевича. Но вопрос положительно так и не был решён.

     Льва Николаевича пытались спасти шестеро врачей, но на их предложения помочь он лишь ответил: «Бог всё устроит». Когда же его спросили, чего ему самому хочется, он сказал: «Мне хочется, чтобы мне никто не надоедал». Последними осмысленными его словами, которые он произнёс за несколько часов до смерти старшему сыну, которые тому от волнения не удалось разобрать, но которые слышал врач Маковицкий: «Серёжа… истину… я люблю много, я люблю всех…».

7 (20) ноября в 6 часов 5 минут после недели тяжёлой  и мучительной болезни (задыхался) Лев Николаевич Толстой умер, в доме начальника станции И. И. Озолина.

Когда Л. Н. Толстой приезжал в Оптину пустынь перед смертью, игуменом монастыря и скитоначальником был старец Варсонофий. Толстой не решился зайти в скит, и старец поехал за ним на станцию Астапово, чтоб дать ему возможность примириться с Церковью. Но его не пустили к писателю, как не пустили к нему и некоторых из его ближайших родственников из числа православных верующих.

    9 ноября 1910 года в Ясной Поляне собралось несколько тысяч человек на похороны Льва Толстого. Среди собравшихся были друзья писателя и поклонники его творчества, местные крестьяне и московские студенты, а также представители государственных органов и местные полицейские, направленные в Ясную Поляну властями, которые опасались, что церемония прощания с Толстым может сопровождаться противоправительственными заявлениями, а, возможно, что даже выльется в демонстрацию. Кроме того — в России это были первые публичные похороны знаменитого человека, которые должны были пройти не по православному обряду (без священников и молитв, без свечей и икон), как пожелал сам Толстой. Церемония прошла мирно, что было отмечено в полицейских рапортах. Провожающие, соблюдая полный порядок, с тихим пением проводили от станции до усадьбы гроб Толстого. Люди выстроились в очередь, молча входили в комнату для прощания c телом.

       В этот же день в газетах была опубликована резолюция Николая II на докладе министра внутренних дел о кончине Льва Николаевича Толстого: «Душевно сожалею о кончине великого писателя, воплотившего во время расцвета своего дарования в творениях своих образы одной из славных годин русской жизни. Господь Бог да будет ему милосердный судья».

 

Могила Льва Толстого

 

      10 (23) ноября 1910 года Л. Н. Толстой был похоронен в Ясной Поляне, на краю оврага в лесу, где в детстве он вместе с братом искал «зелёную палочку», хранившую «секрет», как сделать всех людей счастливыми. Когда гроб с покойным опускали в могилу, все присутствующие благоговейно преклонили колени.

     В январе 1913 года было опубликовано письмо графини С. А. Толстой от 22 декабря 1912 года, в котором она подтверждала известия в печати о том, что на могиле её супруга было совершено его отпевание неким священником в её присутствии, при этом она опровергала слухи о том, что священник был ненастоящим. В частности, графиня писала: «Заявляю ещё, что Лев Николаевич ни разу перед смертью не выразил желания не быть отпетым, а раньше писал в своём дневнике 1895 г., как бы завещание: „Если можно, то (хоронить) без священников и отпевания. Но если это будет неприятно тем, кто будет хоронить, то пускай хоронят, как обыкновенно, но как можно подешевле и попроще“». Священником, добровольно пожелавшим нарушить волю Святейшего синода и тайно отпеть отлучённого графа, оказался Григорий Леонтьевич Калиновский, — священник села Иванькова Переяславского уезда Полтавской губернии. Вскоре он был отрешён от должности, но не за противозаконное отпевание Толстого, а «ввиду того, что он находится под следствием за убийство в нетрезвом виде крестьянина <…>, причём означенный священник Калиновский поведения и нравственных качеств довольно неодобрительных, то есть горький пьяница и способный на всякие грязные дела», — как сообщалось в агентурных жандармских сводках.

 

Доклад начальника Петербургского охранного отделения полковника фон Коттена министру внутренних дел Российской империи:

      «В дополнение к донесениям от 8 сего ноября докладываю Вашему Высокопревосходительству сведения о происходивших 9 сего ноября волнениях учащейся молодёжи… по случаю дня погребения умершего Л. Н. Толстого. В 12 часов дня была отслужена в Армянской церкви панихида по покойном Л. Н. Толстом, на которой присутствовало около 200 человек молящихся, преимущественно армян, и незначительная часть учащейся молодёжи. По окончании панихиды молящиеся разошлись, но чрез несколько минут в церковь начали прибывать студенты и курсистки. Оказалось, что на входных дверях университета и Высших женских курсов были вывешены объявления, что панихида по Л. Н. Толстом состоится 9 ноября в час пополудни в вышеозначенной церкви.
     Армянское духовенство вторично совершило панихиду, к концу которой церковь уже не могла вместить всех молящихся, значительная часть которых стояла на паперти и во дворе при Армянской церкви. По окончании панихиды все находившиеся на паперти и на церковном дворе пропели „Вечная память“…»

Толстой за два года до смерти, 22 января 1909, записал в своём дневнике:

«Вчера был архиерей<…> Особенно неприятно, что он просил дать ему знать, когда я буду умирать. Как бы не придумали они чего-нибудь такого, чтобы уверить людей, что я „покаялся“ перед смертью. И потому заявляю, кажется, повторяю, что возвратиться к церкви, причаститься перед смертью, я так же не могу, как не могу перед смертью говорить похабные слова или смотреть похабные картинки, и потому все, что будут говорить о моем предсмертном покаянии и причащении, — ложь».

     На смерть Льва Толстого отреагировали не только в России, но и во всем мире. В России прошли студенческие и рабочие демонстрации с портретами умершего, ставшие откликом на кончину великого писателя. Чтобы почтить память Толстого, рабочие Москвы и Санкт-Петербурга остановили работу нескольких заводов и фабрик. Происходили легальные и нелегальные сходки, собрания, выпускались листовки, отменялись концерты и вечера, на момент траура были закрыты театры и кинематографы, приостановили торговлю книжные лавки и магазины. Многие люди хотели принять участие в похоронах писателя, однако правительство, опасавшееся стихийных волнений, всячески препятствовало этому. Люди не могли осуществить своего намерения, поэтому Ясная Поляна была буквально засыпана соболезнующими телеграммами. Демократическая часть российского общества была возмущена поведением правительства, долгие годы третировавшего Толстого, запрещавшего его произведения, и, наконец, препятствовавшая чествованию его памяти.

 

Семья

 

Сёстры С. А. Толстая (слева) и Т. А. Берс (справа), 1860-е гг.

 

      Лев Николаевич с юношеских лет был знаком с Любовью Александровной Иславиной, в замужестве Берс (1826—1886), любил играть с её детьми Лизой, Соней и Таней. Когда дочери Берсов подросли, Лев Николаевич задумался над женитьбой на старшей дочери Лизе, долго колебался, пока не сделал выбор в пользу средней дочери Софьи. Софья Андреевна ответила согласием, когда ей было 18 лет, а графу 34 года, и 23 сентября 1862 года Лев Николаевич женился на ней, предварительно признавшись в своих добрачных связях.

     На некоторое время в его жизни наступает самый светлый период — он по-настоящему счастлив, во многом благодаря практичности жены, материальному благосостоянию, выдающемуся литературному творчеству и в связи с ним всероссийской и всемирной славе. В лице своей жены он нашёл помощницу во всех делах, практических и литературных — в отсутствие секретаря она по нескольку раз переписывала набело его черновики. Однако очень скоро счастье омрачается неизбежными мелкими размолвками, мимолётными ссорами, взаимным непониманием, которое с годами лишь усугублялось.

     Для своей семьи Лев Толстой предложил некоторый «план жизни», согласно которому он предполагал часть дохода отдавать на бедных и школы, а образ жизни своей семьи (жизнь, пища, одежда) значительно упростить, при этом также продать и раздать «всё лишнее»: фортепьяно, мебель, экипажи. Его супругу, Софью Андреевну, такой план явно не устраивал, на почве чего у них вспыхнул первый серьёзный конфликт и начало её «необъявленной войны» за обеспеченное будущее своих детей. А в 1892 году Толстой подписал раздельный акт и передал своей жене и детям всю недвижимость, не желая быть собственником. Тем не менее, вместе они прожили в большой любви почти пятьдесят лет.

      Кроме того, его старший брат Сергей Николаевич Толстой собирался обвенчаться с младшей сестрой Софьи Андреевны — Татьяной Берс. Но неофициальный брак Сергея с цыганской певицей Марией Михайловной Шишкиной (у которой от него было четверо детей) сделал невозможным супружество Сергея и Татьяны.

      Помимо этого, отец Софьи Андреевны лейб-медик Андрей Густав (Евстафиевич) Берс ещё до брака с Иславиной имел дочь Варвару от Варвары Петровны Тургеневой — матери Ивана Сергеевича Тургенева. По матери Варя была родной сестрой Ивана Тургенева, а по отцу — С. А. Толстой, таким образом, вместе с браком Лев Толстой приобрёл родство с И. С. Тургеневым.

 

Л. Н. Толстой с женой и детьми. 1887 год

 

     От брака Льва Николаевича с Софьей Андреевной родилось 13 детей, пять из которых умерли в детстве.

 

Дети:

1.   Сергей (1863—1947), композитор, музыковед.

2.   Татьяна (1864—1950). С 1899 замужем за Михаилом Сергеевичем Сухотиным. В 1917—1923 была хранителем музея-усадьбы Ясная Поляна. В 1925 с дочерью эмигрировала. Дочь Татьяна Михайловна Сухотина-Альбертини (1905—1996).

3.   Илья (1866—1933), писатель, мемуарист. В 1916 году покинул Россию и уехал в США.

4.   Лев (1869—1945), писатель, скульптор. В эмиграции во Франции, Италии, затем в Швеции.

5.   Мария (1871—1906). С 1897 замужем за Николаем Леонидовичем Оболенским (1872—1934). Умерла от воспаления легких. Похоронена в с. Кочаки Крапивенского уезда (совр. Тул. обл., Щекинский р-н, дер. Кочаки).

6.   Пётр (1872—1873)

7.   Николай (1874—1875)

8.   Варвара (1875—1875)

9.   Андрей (1877—1916), чиновник особых поручений при тульском губернаторе. Участник русско-японской войны. Скончался в Петрограде от общего заражения крови.

10. Михаил (1879—1944). В 1920 году эмигрировал, жил в Турции, Югославии, Франции и Марокко. Скончался 19 октября 1944 года в Марокко.

11.  Алексей (1881—1886)

12.  Александра (1884—1979). С 16 лет стала помощницей отца. По завещанию получила авторские права на его литературное наследие. За участие в Первой мировой войне награждена тремя Георгиевскими крестами и удостоена чина полковника. В 1929 году эмигрировала из СССР, в 1941 получила гражданство США. Скончалась 26 сентября 1979 года в Валлей Коттедж, штат Нью-Йорк.

13.  Иван (1888—1895).

     По состоянию на 2010 год в общей сложности насчитывалось более 350 потомков Л. Н. Толстого (включая как ныне живущих, так и уже умерших), живших в 25 странах мира. Большинство из них — потомки имевшего 10 детей Льва Львовича Толстого, третьего сына Льва Николаевича. Начиная с 2000 года, раз в два года в Ясной Поляне проходят встречи потомков писателя[99].

 

Взгляды Толстого на семью и семья в творчестве Толстого

 

Л. Н. Толстой рассказывает сказку об огурце внукам Ильюше и Соне, 1909 год, Крёкшино, фотоВ. Г. Черткова.

 

Софья Андреевна Толстая в будущем — последняя жена Сергея Есенина

      Лев Толстой как в своей личной жизни, так и в творчестве, центральную роль отводил семье. По мнению писателя, главным институтом человеческой жизни является не государство или церковь, а именно семья. Толстой с самого начала творческой деятельности был поглощён мыслями о семье и этому посвятил своё первое произведение — «Детство». Тремя годами позднее, в 1855 году, он пишет рассказ «Записки маркёра», где уже прослеживается тяга литератора к азартным играм и женщинам. Это же отражается и в его романе «Семейное счастие», в котором взаимоотношения мужчины и женщины поразительно похожи на супружеские отношения самого Толстого и Софьи Андреевны. В период счастливой семейной жизни (1860-е годы), создавшей стабильную атмосферу, духовно-физический баланс и ставшей источником поэтического вдохновения, были написаны два величайших произведения писателя: «Война и мир» и «Анна Каренина». Но если в «Войне и мире» Толстой твёрдо отстаивает ценность семейной жизни, будучи убеждённым в верности идеала, то в «Анне Карениной» он уже выражает сомнения по поводу его достижимости. Когда отношения в его личной семейной жизни стали более тяжёлыми, эти обострения выразились и в таких произведениях, как «Смерть Ивана Ильича», «Крейцерова соната», «Дьявол» и «Отец Сергий».

     Лев Николаевич Толстой уделял семье большое внимание. Его размышления не ограничиваются деталями супружеских отношений. В трилогии «Детство», «Отрочество» и «Юность» автор дал яркое художественное описание мира ребёнка, в жизни которого важную роль играют любовь ребёнка к своим родителям, и наоборот — любовь, которую он получает от них. В «Войне и мире» Толстой уже наиболее полно раскрыл разные типы семейных отношений и любви. А в «Семейном счастии» и «Анне Карениной» различные аспекты любви в семье просто теряются за силой «eros». Критик и философ Н. Н. Страхов после выхода романа «Война и мир» отмечал, что все предыдущие произведения Толстого можно отнести к категории предварительных исследований, завершившихся созданием «семейной хроники».

 

Философия

Основная статья: Толстовство

     Религиозные и нравственные императивы Льва Толстого явились источником движения толстовства, построенном на двух основополагающих тезисах: «опрощения» и «непротивления злу насилием»[К 8]. Последний, согласно Толстому, зафиксирован в ряде мест Евангелия и есть стержень учения Христа, как, впрочем, и буддизма. Сущность христианства, согласно Толстому, можно выразить в простом правиле: «Будь добрым и не противодействуй злу насилием» — «Закон насилия и закон любви» (1908).

     Важнейшей основой учения Толстого стали слова Евангелия «Возлюбите врагов ваших» и Нагорная проповедь. Последователи его учения — толстовцы — чтили провозглашённые Львом Николаевичем пять заповедей: не гневайся, не прелюбодействуй, не клянись, не противься злу насилием, возлюби врагов своих, как ближнего своего.

     Среди приверженцев учения, и не только, пользовались большой популярностью книги Толстого «В чём моя вера», «Исповедь» и др. На жизнеучение Толстого оказали влияние разнообразные идейные течения: брахманизм, буддизм, даосизм, конфуцианство, ислам, также учения философов-моралистов (Сократа, поздних стоиков, Канта, Шопенгауэра).

    Толстой разработал особую идеологию ненасильственного анархизма (её можно охарактеризовать как христианский анархизм), которая основывалась на рационалистическом осмыслении христианства. Считая принуждение злом, он делал вывод о необходимости упразднения государства, но не путём революции, основанной на насилии, а путём добровольного отказа каждого члена общества от исполнения любых государственных обязанностей, будь то воинская повинность, уплата налогов и т. п.[104] Л. Н. Толстой полагал: «Анархисты правы во всем: и в отрицании существующего, и в утверждении того, что при существующих нравах ничего не может быть хуже насилия власти; но они грубо ошибаются, думая, что анархию можно установить революцией».

     Идеи ненасильственного сопротивления, изложенные Л. Н. Толстым в работе «Царство Божие внутри вас», оказали влияние на Махатму Ганди, состоявшего с русским писателем в переписке.

     По мнению историка русской философии В. В. Зеньковского, огромное философское значение Льва Толстого, и не только для России, в его стремлении построения культуры на религиозной основе и в его личном примере освобождения от секуляризма.

 

Библиография

Основная статья: Библиография Льва Толстого

 

Прижизненные и посмертные издания собраний сочинений

«Крейцерова соната». Женевское издание Михаила Элпидина без цензурных купюр. 1901.

 

     Из написанного Львом Толстым сохранилось 174 его художественных произведения, в том числе незавершённые сочинения и черновые наброски. Сам же Толстой считал вполне законченными произведениями 78 из своих работ; только они печатались при его жизни и входили в собрания сочинений. Остальные 96 его работ оставались в архиве самого писателя, и только после его смерти они увидели свет.

      Первая из его опубликованных работ — повесть «Детство», 1852 год. Первая прижизненная изданная книга писателя — «Военные рассказы графа Л. Н. Толстого» 1856 год, Санкт-Петербург; в том же году вышла и его вторая книга «Детство и отрочество». Последнее художественное произведение, напечатанное при жизни Толстого — художественный очерк «Благодарная почва», посвящённый встрече Толстого с молодым крестьянином в Мещерском 21 июня 1910 года; очерк впервые был опубликован в 1910 году в газете «Речь». За месяц до своей смерти Лев Толстой работал над третьим вариантом повести «Нет в мире виноватых».

     В 1886 году супруга Льва Николаевича впервые осуществила издание собрания сочинений писателя. Для литературной науки этапным стало издание Полного (юбилейного) собрания сочинений Толстого в 90 томах (1928—58), которое включило в себя много новых художественных текстов, писем и дневников писателя.

      Кроме этого, и позже собрания его сочинений неоднократно издавались: в 1951—1953 годах «Собрание сочинений в 14 томах» (Москва, Гослитиздат), в 1958—1959 годах «Собрание сочинений в 12 томах» (Москва, Гослитиздат), в 1960—1965 годах «Собрание сочинений в 20 томах» (Москва, изд. «Художественная литература»), в 1972 году «Собрание сочинений в 12 томах» (Москва, изд. «Художественная литература»), в 1978—1985 годах «Собрание сочинений в 22 томах (в 20-ти книгах)» (Москва, изд. «Художественная литература»), в 1980 году «Собрание сочинений в 12 томах» (Москва, изд. «Современник»), в 1987 году «Собрание сочинений в 12 томах» (Москва, изд. «Правда»).

 

Переводы Толстого

    Во времена Российской империи на протяжении 30 лет до Октябрьской революции было издано в России 10 миллионов экземпляров книг Толстого на 10 языках. За годы существования СССР произведения Толстого были изданы в Советском Союзе в количестве свыше 60 миллионов экземпляров на 75 языках[113].

 

Мировое признание. Память

Основная статья: Память о Льве Толстом

     На территории России создано четыре музея, посвященных жизни и творчеству Л. Н. Толстого. Усадьба Толстого Ясная Поляна вместе со всеми окружающими её лесами, полями, садами и угодьями превращена в музей-заповедник, её филиал музей-усадьба Л. Н. Толстого в селе Никольское-Вяземское. Под охраной государства находится дом-усадьба Толстого в Москве (Ул. Льва Толстого, 21), превращённый по личному указанию В. И. Ленина в мемориальный музей. Также превращён в музей дом на станции Астапово, Московско-Курско-Донбасской ж. д.(ныне станция Лев Толстой, Московской ж. д.), где скончался писатель. Крупнейшим из музеев Толстого, а также центром научно-исследовательской работы по изучению жизни и творчества писателя является Государственный музей Л. Н. Толстого в Москве (ул. Пречистенка, дом 11/8). Именем писателя в России названы многие школы, клубы, библиотеки и другие культурные учреждения. Его имя носят районный центр и железнодорожная станция (бывшая Астапово) Липецкой области; район и районный центр Калужской области; поселок (бывший Старый Юрт) Грозненской области, где Толстой бывал в юности. Во многих городах России есть площади и улицы, носящие имя Льва Толстого[113]. В разных городах России и мира установлены памятники писателю. В России памятники Льву Николаевичу Толстому установлены в ряде городов: в Москве, в Туле (как уроженцу Тульской губернии), в Пятигорске, Оренбурге.

 

Значение и влияние творчества Толстого

      Характер восприятия и истолкования творчества Льва Толстого, как и характер его воздействия на отдельных художников и на литературный процесс, во многом определялся особенностями каждой страны, её исторического и художественного развития. Так, французские литераторы восприняли его, прежде всего, как художника, который противостоял натурализму и умел совмещать правдивое изображение жизни с одухотворенностью и высокой нравственной чистотой. Английские писатели опирались на его творчество в борьбе против традиционного «викторианского» ханжества, они видели в нём пример высокой художнической смелости. В США Лев Толстой стал опорой для писателей, которые утверждали острую социальную тематику в искусстве. В Германии наибольшее значение приобрели его антимилитаристские выступления, немецкие литераторы изучали его опыт реалистического изображения войны. Писателям славянских народов импонировало его сочувствие «малым» угнетённым нациям, а также национально-героическая тематика его произведений.

     Огромное влияние Лев Толстой оказал на эволюцию европейского гуманизма, на развитие реалистических традиций в мировой литературе. Его влияние сказалось на творчестве Ромена Роллана,Франсуа Мориака и Роже Мартен дю Гара во Франции, Эрнеста Хемингуэя и Томаса Вулфа в США, Джона Голсуорси и Бернарда Шоу в Англии, Томаса Манна и Анны Зегерс в Германии, Августа Стриндберга и Артура Лундквиста в Швеции, Райнера Рильке в Австрии, Элизы Ожешко, Болеслава Пруса, Ярослава Ивашкевича в Польше, Марии Пуймановой в Чехословакии, Лао Шэ в Китае, Токутоми Рока (англ.)русск. в Японии, причём каждый из них испытал на себе это влияние по-своему.

     Западные писатели-гуманисты, такие, как Ромен Роллан, Анатоль Франс, Бернард Шоу, братья Генрих и Томас Манны, внимательно прислушивались к обличающему голосу автора в его произведениях «Воскресение», «Плоды просвещения», «Крейцерова соната», «Смерть Ивана Ильича». Критическое мировоззрение Толстого проникало в их сознание не только через его публицистику и философские труды, но и через его художественные произведения. Генрих Манн говорил, что произведения Толстого были для немецкой интеллигенции противоядием против ницшеанства. Для Генриха Манна, Жан-Ришара Блока, Хэмлина Гарленда (англ.)русск. Лев Толстой являлся образцом большой моральной чистоты и непримиримости к общественному злу и привлекал их как враг угнетателей и защитник угнетённых. Эстетические идеи мировоззрения Толстого так или иначе отразились в книге Ромена Роллана «Народный театр», в статьях Бернарда Шоу и Болеслава Пруса (трактат «Что такое искусство?») и в книге Фрэнка Норриса «Ответственность романиста», в которой автор неоднократно ссылается на Толстого .

Для западноевропейских писателей поколения Ромена Роллана Лев Толстой являлся старшим собратом, учителем. Он был центром притяжения демократических и реалистических сил в идейно-литературной борьбе начала столетия, но также и предметом повседневных острых споров. В то же время для более поздних писателей, поколения Луи Арагона или Эрнеста Хемингуэя, творчество Толстого стало частью культурных богатств, которые усваивались ими ещё в юные годы. В наши дни многие зарубежные прозаики, даже не считающие себя учениками Толстого и не определяющие своего отношения к нему, в то же время усваивают элементы его творческого опыта, который стал всеобщим достоянием мировой литературы.

Лев Николаевич Толстой 16 раз был номинирован на Нобелевскую премию по литературе.

 

Писатели, мыслители и религиозные деятели о Толстом

·         Французский писатель и член Французской академии Андре Моруа утверждал, что Лев Толстой — один из трёх величайших писателей за всю историю культуры (наряду с Шекспиром иБальзаком).

·         Немецкий писатель, лауреат Нобелевской премии по литературе Томас Манн говорил, что мир не знал другого художника, в котором эпическое, гомеровское начало было бы так же сильно, как у Толстого, и что в его творениях живёт стихия эпоса и несокрушимый реализм.

·         Индийский философ и политический деятель Махатма Ганди говорил о Толстом как о самом честном человеке своего времени, который никогда не пытался скрыть правду, приукрасить её, не страшась ни духовной, ни светской власти, подкрепляя свою проповедь делами и идя на любые жертвы ради истины.

·         Русский писатель и мыслитель Фёдор Достоевский говорил в 1876 году, что только Толстой блистает тем, что, кроме поэмы, «знает до мельчайшей точности (исторической и текущей) изображаемую действительность».

·         Русский писатель и критик Дмитрий Мережковский писал о Толстом: «Лицо его — лицо человечества. Если бы обитатели иных миров спросили наш мир: кто ты? — человечество могло бы ответить, указав на Толстого: вот я»"

·         Русский поэт Александр Блок отзывался о Толстом: «Толстой — величайший и единственный гений современной Европы, высочайшая гордость России, человек, одно имя которого — благоухание, писатель великой чистоты и святыни».

·         Русский писатель В. В. Набоков в английских «Лекциях по русской литературе» писал: «Толстой — непревзойденный русский прозаик. Оставляя в стороне его предшественников Пушкина и Лермонтова, всех великих русских писателей можно выстроить в такой последовательности: первый — Толстой, второй — Гоголь, третий — Чехов, четвёртый — Тургенев».

·         Русский религиозный философ и писатель В. В. Розанов о Толстом: «Толстой — только литератор, но не пророк, не святой и потому его учение никого не окрыляет».

·         Известный богослов Александр Мень говорил, что Толстой до сих пор является голосом совести и живым упрёком для людей, уверенных, что они живут в соответствии с моральными принципами.

 

Критика

«Великан и пигмеи. Лев Толстой и современные писатели». Карикатура.

 

   О Толстом ещё при жизни писали многие газеты и журналы всех политических направлений. О нём написаны тысячи критических статей и рецензий. Его ранние произведения нашли оценку в революционно-демократической критике. Однако «Война и мир», «Анна Каренина» и «Воскресение» не получили в современной им критике настоящего раскрытия и освещения. Его роман «Анна Каренина» не получил достойной оценки в критике 1870-х годов; идейнообразная система романа осталась не раскрытой, так же, как и его удивительная художественная сила. В то же время сам Толстой не без иронии писал: «Если близорукие критики думают, что я хотел описывать только то, что мне нравится, как обедает Облонский и какие плечи у Карениной, то они ошибаются».

 

Литературная критика

   Первым в печати благосклонно отозвался на литературный дебют Толстого критик «Отечественных записок» С. С. Дудышкинв 1854 году в статье, посвящённой повестям «Детство» и «Отрочество». Однако два года спустя, в 1856 году, тот же критик написал отрицательную рецензию на книжное издание «Детства» и «Отрочества», «Военных рассказов». В том же году появляется рецензия Н. Г. Чернышевского на эти книги Толстого, в которой критик обращает внимание на способность писателя изображать психологию человека в её противоречивом развитии. Там же Чернышевский пишет о нелепости упрёков Толстому со стороны С. С. Дудышкина. В частности, возражая на замечание критика, что Толстой в своих произведениях не изображает женских характеров, Чернышевский обращает внимание на образ Лизы из «Двух гусаров». Высокую оценку творчеству Толстого дал в 1855—1856 годах и один из теоретиков «чистого искусства» П. В. Анненков, отметив глубину мысли в произведениях Толстого и Тургеневаи то, что мысль и её выражение средствами искусства у Толстого слиты воедино. В это же время другой представитель «эстетической» критики, А. В. Дружинин, в рецензиях на «Метель», «Двух гусаров» и «Военные рассказы» охарактеризовал Толстого как глубокого знатока общественной жизни и тонкого исследователя человеческой души. Между тем, славянофил К. С. Аксаков в 1857 году в статье «Обозрение современной литературы» нашёл в творчестве Толстого и Тургенева наряду с «истинно прекрасными» произведениями наличие лишних подробностей, из-за которых «теряется общая линия, связующая их в одно целое».

В 1870-е годы П. Н. Ткачёв, считавший, что задача писателя состоит в том, чтобы в своём творчестве выражать освободительные устремления «прогрессивной» части общества, в статье «Салонное художество», посвящённой роману «Анна Каренина», резко отрицательно отзывался о творчестве Толстого.

Н. Н. Страхов сопоставил роман «Война и мир» по своему масштабу с творчеством Пушкина. Гениальность и новаторство Толстого, по мнению критика, проявились в способности «простыми» средствами создать гармоничную и всеобъемлющую картину русской жизни. Свойственная писателю объективность позволила ему «глубоко и правдиво» изобразить динамику внутренней жизни героев, которая не подчинена у Толстого каким-либо изначально заданным схемам и стереотипам. Критик отметил также стремление автора найти в человеке его лучшие черты. Особенно ценит Страхов в романе то, что писателя интересуют не только душевные качества личности, но и проблема надындивидуального — семейного и общинного — сознания.

Философ К. Н. Леонтьев в изданной в 1882 году брошюре «Наши новые христиане» выразил сомнение в общественно-религиозной состоятельности учений Достоевского и Толстого. По мнению Леонтьева, пушкинская речь Достоевского и рассказ Толстого «Чем люди живы» показывают незрелость их религиозного мышления и недостаточное знакомство этих писателей с содержанием трудов отцов церкви. Леонтьев считал, что толстовская «религия любви», принятая большинством «неославянофилов», искажает истинную сущность христианства. Иным было отношение Леонтьева к художественным произведениям Толстого. Романы «Война и мир» и «Анна Каренина» критик объявил величайшими произведениями мировой литературы «за последние 40—50 лет». Считая главным недостатком русской литературы восходящее к Гоголю «унижение» русской действительности, критик полагал, что лишь Толстой сумел преодолеть эту традицию, изобразив «высшее русское общество… наконец-то по-человечески, то есть беспристрастно, а местами и с явной любовью». Н. С. Лесков в 1883 году в статье «Граф Л. Н. Толстой и Ф. М. Достоевский как ересиархи (Религия страха и религия любви)» подверг критике брошюру Леонтьева, уличив его в «удобопревратности», незнании святоотеческих источников и непонимании единственного выбранного из них аргумента (в чём Леонтьев и сам признавался).

Н. С. Лесков разделял восторженное отношение Н. Н. Страхова к произведениям Толстого. Противопоставляя «религию любви» Толстого «религии страха» К. Н. Леонтьева, Лесков считал, что именно первая ближе к сущности христианской морали..

По́зднее творчество Толстого высоко оценивал, в отличие от большинства критиков-демократов, Андреевич (Е. А. Соловьёв), публиковавший свои статьи в журнале «легальных марксистов»«Жизнь». У позднего Толстого он особенно ценил «недосягаемую правду изображения», реализм писателя, срывающего покровы «с условностей нашей культурной, общественной жизни», выявляя «её ложь, прикрытую высокими словами» («Жизнь», 1899, № 12).

Критик И. И. Иванов в литературе конца XIX века находил «натурализм», восходящий к Мопассану, Золя и Толстому и являющийся выражением общего морального упадка.

По выражению К. И. Чуковского, «чтобы написать „Войну и мир“ — подумайте только, с какою страшной жадностью нужно было набрасываться на жизнь, хватать всё окружающее глазами и ушами, и накоплять все это безмерное богатство…» (статья «Толстой как художественный гений», 1908).

Представитель получившей развитие на рубеже XIX—XX веков марксистской литературной критики В. И. Ленин полагал, что Толстой в своих произведениях явился выразителем интересов русского крестьянства[123]:216.

Русский поэт и писатель лауреат Нобелевской премии по литературе Иван Бунин в исследовании «Освобождение Толстого» (Париж, 1937) характеризовал художническую натуру Толстого напряженным взаимодействием «звериной первобытности» и утонченного вкуса к сложнейшим интеллектуально-эстетическим исканиям.

 

Религиозная критика

Основная статья: Определение Святейшего Синода о графе Льве Толстом

Противниками и критиками религиозных взглядов Толстого были историк Церкви Константин Победоносцев, христианский философ Николай Бердяев, историк-богослов Георгий Флоровский, кандидат богословия Иоанн Кронштадтский.

 

Критика социальных взглядов писателя

  В России возможность открыто обсуждать в печати социальные и философские взгляды позднего Толстого появилась в 1886 году в связи с публикацией в 12-ом томе его собрания сочинений сокращённой версии статьи «Так что же нам делать?».

Полемику вокруг 12-го тома открыл А. М. Скабичевский, осуждая Толстого за его взгляды на искусство и науку. H. К. Михайловский, напротив, выразил поддержку взглядов Толстого на искусство: «В XII томе Сочинений гр. Толстого много говорится о нелепости и незаконности так называемых „науки для науки“ и „искусства для искусства“… Гр. Толстой говорит в этом смысле много верного, и по отношению искусства это в высшей степени значительно в устах первоклассного художника».

За рубежом на статью Толстого откликнулись Ромен Роллан, Уильям Хоуэлс, Эмиль Золя. Позднее Стефан Цвейг, высоко оценив первую, описательную часть статьи («…едва ли когда-нибудь социальная критика гениальнее продемонстрирована на земном явлении, чем в изображении этих комнат нищих и опустившихся людей»), в то же время заметил: «но едва, во второй части, утопист Толстой переходит от диагноза к терапии и пытается проповедовать объективные методы исправления, каждое понятие становится туманным, контуры блекнут, мысли, подгоняющие одна другую, спотыкаются. И эта растерянность растёт от проблемы к проблеме».

  

 

Ўзбекистон халқ ёзувчиси  Раҳмат Файзий таваллудининг 96 йиллигига (1918-1988йй.)

 

    Таниқли адиб Раҳмат Файзий 1918 йили Тошкентнинг Бешёғоч даҳасида, косиб оиласида дунёга келди. У ўрта мактабни тугатиб, электр-механика техникумида ўқиди. Сўнг республика газеталари, таҳририятларида ишлади.
   Унинг дастлабки шеърий машқлари, лавҳа, очерклари ҳам газеталар саҳифаларида эълон қилинди ва унинг қалами йилдан-йилга чархланиб борди.
    Раҳмат Файзий 1969 йили «Ҳазрати Инсон» романида темирчи Маҳкам ота ва Меҳринисо опа ҳаёти орқали оддий кишилар қаҳрамонлигини кўрсатди.
    Раҳмат Файзий 1962-1965 йилларда «Ўзбекфилм» киностудиясида ишлади. Унинг «Сен етим эмассан» (1962), «Ёр-ёр» киноссенарийлари асосида ишланган филмлар ўзбек миллий киноси ривожига салмоқли ҳисса бўлиб қўшилди. Айниқса, ёзувчининг «Сен етим эмассан» киностсенарийси бўйича суратга олинган филм қатор хорижий мамлакатлар экранларида намойиш этилиб, томошабинларга манзур бўлди.
Иккинчи жаҳон урушидан кейинги тинч қурилиш йилларида ёзувчи «Тўй тўёнаси» (1951), Мирзачўлни ўзлаштираётган ёшларга бағишланган «Чўлга баҳор келди» (1951), «Повест ва ҳикоялар» (1954), «Шоҳи дарпарда» (1958) каби қисса, очерк ва ҳикоялар тўпламлари билан элга танилди. Ижодкорнинг «Текин музқаймоқ», «Менинг бобом», «Чўнтак», «Нафиса» каби ҳикоялари болаларни миллий руҳда тарбиялашга хизмат қилади.
Раҳмат Файзий 1969 йили шу стсенарий асосида яратган «Ҳазрати Инсон» романида темирчи Маҳкам ота ва Меҳринисо опа ҳаёти орқали оддий кишилар қаҳрамонлигини кўрсатди.
Раҳмат Файзий «Ўзбекистонда хизмат кўрсатган санъат арбоби», «Ўзбекистон халқ ёзувчиси», Полша Халқ Республикасида хизмат кўрсатган маданият арбоби фахрий унвонлари билан тақдирланган. Ёзувчининг қатор асарлари рус ва бошқа қардош тилларга ўгирилган.
Раҳмат Файзий 1988 йилнинг куз кунларида вафот этган.

 

 

16-сентябрь - Баҳоуддин Нақшбанд куни

 

 Баҳоуддин Нақшбанд  (1318-1389) 

 

   Марказий Осиёда XIV асрда пайдо бўлган яна бир йирик тасаввуфий тариқат — «Нақшбандия» тариқатидир. Бу тариқат Хожа Муҳаммад Баҳоуддин Нақшбанд номи билан боғлиқдир. Нақшбанд 1318 йилда Бухоро ёнидаги қасри Ҳиндуён қишлоғида туғилади (сўнгра Ҳазрати Нақшбанд шарофати билан бу қишлоқ «қасри Орифон» деб атала бошланган). 1354 йилда вафот этган мутасаввуф олим Хожа Муҳаммад Бобои Самоси Баҳоуддин Нақшбанднинг Бухоро ёнида¬ги қасри Ҳиндуён қишлоғида пайдо бўлишини олдиндан башорат қилган экан. Мазкур мутасаввуф донишманд ёш Баҳоуддинни ўзига ўғил қилиб олади ва ҳар томонлама уни тарбия қилади. Вафотидан олдин уни ўз шогирди Саййид Мир Кулолга топширади. Шу зайлда ёш Баҳоуддин ўша даврдаги атоқли мутасаввуф Саййид Мир Кулол қарамоғида таълим олган.
Тасаввуфнинг машҳур билимдони, атоқли шарқшунос Е. Э. Бертельснинг ёзишича, Нақшбанд таълимотининг асосида ихтиёрий равишдаги фақирлик ётади... Шунга биноан, Баҳоуддин Нақшбанд умри бўйи деҳқончилик билан кун кечирган, ўз қишлоғида унчалик катта бўлмаган ерига буғдой ва мош экар экан. У уйида ҳеч қандай мол-дунё ва бойлик сақламаган. қишда қамишлар устида, езда эса бўйра устида ётиб кун кечирган. Унинг уйида ҳеч қачон хизматкор ҳам бўлмаган. Ҳазрати Нақшбанд бутун умрини ўз хоҳиши билан фақирлик ва йўқсиллиқда ўтказган. Зеро, бу тариқатнинг асл ақидаси — «Дил ба ёр-у, даст-ба кор» — яъни «доимо кўнглинг Аллоҳда бўлсин, қўлинг эса ишда», деган ғояни илгари суради. У ўз қўл кучи билан кун кўришни ёқтирган, топган-тутганларини — етим-есирларга, бева-бечораларга инъом этган, ҳукмдорлардан доимо ўзини йироқ тутган, улар олдида ҳеч қачон таъмагирлик қилиб яшамаган.
XIV асрда Марказий Осиёда пайдо бўлган «Нақшбандия» таълимоти Афғонистон орқали Ҳиндистонга ва бошқа ислом юртларига шиддат билан тарқала бошлайди. Нақшбандия таълимоти Темурнинг мўғуллар истеълосига қарши кураш, мустақил давлат барпо этиб, унда маданий-маънавий ривожланишни таъминлашга интилишида, темурий даври маданий юксалишида катта ижобий аҳамият касб этади.
XV асрнинг кўп олим-фозиллари, давлат арбоблари, санъаткор-лари Нақшбандия таълимотидан кенг фойдаландилар, унга ўта ижо¬бий муносабатда бўддилар. Заҳириддин Муҳаммад Бобур (1483-1530) даврида, ундан кейинги ХУ1-ХУИ асрларда бу жараён анча тезлашади. Нақшбандия тариқати XVI асрда Хожа Муҳаммад ал-Боқий Кобулий (вафоти 1605) Ҳиндистонга боргандан сўнг Ҳинд тупроғида ҳам авж олади. Бу машҳур мутасаввуф олим Афғон ва Ҳинд юртларида Хожа Боқибилло номи билан машхурдир. Унинг шогирди Хожа Аҳмад Форуқ Сирҳиндий (1563-1624) эса Нақшбандия таълимотининг XVII асрда Ҳиндистонда ёйилишида катта роль ўйнаган.
Шундай қилиб, бизнинг табаррук юртдошимиз Ҳазрати Баҳоуддин Нақшбанд томонидан асосланган Нақшбандия таълимоти Мар¬казий Осиё, Ўрта ва Яқин Шарқ халқларининг ижтимоий-сиёсий, маънавий-маданий ҳаётида жуда катта ўрин эгаллади. Бу таълимот бошқалар меҳнати билан кун кечиришни, текинхўрликни, ижтимо-ий зулм-истибдодни қатьиян қоралайди. Бу таълимот тарафдорлари аскетизмга (таркидунёчиликка) қарши, бой-зодагонларнинг зулм ва истибдодига қарши бўлганлар, фақат ўз қўл кучи, пешона тери билан ҳалол меҳнат қилиб кун кечиришга чақирганлар. Нақшбандийлар савдо-сотиқ, деҳқончилик, ҳунармандчилик, бадиий адабиёт, мусиқа, илм-маърифат, хаттотлик, наққошлик, миниатюрасозлик, қурувчилик каби барча фойдали ва хайрли юмушлар билан шуғулла-нишга даъват этганлар. Шунинг учун ҳам ўз давридаги илм-маърифатнинг, адабиётнинг йирик намояндалари бўлмиш Абдураҳмон Жомий, Алишер Навоий, Хушҳолхон Хатак, Аҳмад Шоҳ Дурроний, Маҳдумқули Фироғий сингари юзлаб улкан тараққийпарвар, инсонпарвар шоирлар ва мутафаккирлар Нақшбандия йўлини танлаганлар, ҳаётни ва инсонни авжи баланд пардаларда куйлаб, тинмай баракали ижод қилганлар.
Хожа Баҳоуддин Нақшбандни Марказий Осиё халқлари жуда юксак қадрлайдилар. Халқимиз ул Ҳазратга баланд эътиқод қўйиб, «Ба¬ҳоуддин — балогардон!» дея беҳад эъзозлайди. Ҳозирги мустақиллик замонида «Яссавия», «Кубравия», «Нақшбандия» каби ўлкамизда (Туркистонда) вужудга келган тариқатлар энди бизда ҳам ҳар томонлама чуқур ўрганила бошланди. Хожа Аҳмад Яссавий, Шайх Нажмиддин Кубро ва Хожа Баҳоуддин Нақшбанд сингари мутасаввуф донишмандларнинг поклик, тўғрилик, меҳр-шафқат, адлу инсоф, имон-дорлик, меҳнатсеварлик, ватанпарварлик каби илғор умумбашарий фикрлари давримизга ҳамоҳанг бўлиб, келажак учун хизмат қилади. 1993 йилда Ўзбекистонда Баҳоуддин Нақшбанднинг 675 йиллиги зўр гантаналар билан ўтказилди, унга бағишлаб қатор асарлар нашр этилди, Халқаро илмий конференциялар бўлиб ўтди. Бухородаги Нақшбанд номи билан боғлиқ бўлган ёдгорликлар қайтадан тикланди.

 

 

Октябрь

 

1.“1 октябрь – Ўқитувчи ва мураббийлар куни”

2.“Ўзбекистон Республикасининг “Давлат тили хақида”ги қонуни қабул қилинган кун”

3.Ўзбекистон халқ ёзувчиси  Пиримқул Қодиров 86 ёшда (1928 й.)

 

 

“1 октябрь – Ўқитувчи ва мураббийлар куни”

 

   Istiqlol egalari bo'lmish yosh avlodni bilimli, savodxon, ma'naviy barkamol va jismonan sog'lom qilib voyaga yetkazishda o'qituvchi-murabbiylarning hissasi benihoya kattadir. Ular berayotgan puxta bilim va ibratli tarbiya katta hayot ostonasida turgan o'g'il-qizlarning vatanparvar hamda hayotda chin inson bo'lishlari, Vatanimizga, xalqimizga fidoyi va halol xizmat qiladigan insonlar bo'lib yetishishiga zamin bo'lib xizmat qiladi. Muhtaram ustozlarimizga o'z hurmatimiz va e'tiborimizni 1997 yildan beri respublikamizda keng nishonlanib kelayotgan 1 oktyabr – Ustozlar va murabbiylar kuni yana bir bor izhor qilishimiz mumkin.

O'qituvchi – mas'uliyatli va mashaqqatli kasb, og'ir va davomli mehnatni, sabr-toqatni talab qiladigan savobli ish. Insoniyat kamoloti uchun bugun bilimi, iqtidori va hayotini baxsh etgan ustozlarning xizmatlarini hamma zamonlarda ham kishilar hurmatlab, o'zlarini esa e'zozlab kelishgan.

Ustoz o'zidan keyin har bir insonning hayotida sezilmas, ammo juda muhim iz qoldiradi. shu birgina so'z zamirida olam-olam ma'no va hurmat mujassam. Mashhur insonlarning aynan yuqori cho'qqilarga erishishlari ham ustozlarning beqiyos zahmatidir. Mazkur kasb azal-azaldan jamiyat uchun eng muhim hamda kerakli qadimiy kasb hisoblanadi.Vladimir Dal o'zining izohli lug'atida yozadi: “Bilim xohish istakni talab etadi”. Avvalambor, o'qituvchi o'z kasbini sevishi, o'quvchilarning har biriga mehr qo'yishi, bor bilimu korlarini hech qizg'anmay bolalarga o'rgatishi kerak.Kasbga muhabbat birinchi o'rinda turishi lozim.Shundagina o'qituvchi degan oliy maqomga ega bo'ladi.

Hozirgizamonaviytexnologiyalarasridakompyuterlarinsonaqliymehnatiniyengillashtirishgayordamberadigantexnikqurilmasifatidaxizmatqilmoqda.Ma'lumotlarni avtomatlashtirilgan tarzda qayta ishlash bo'yicha kompyuterlarni samarali qo'llash doirasi kundan-kunga kengayib bormoqda.Masalan, zamonaviy madaniyat, iqtisodiyot, fan-texnika, bozor iqtisodiyoti kabi sohalar singari pedagogika sohasida ham kompyuter texnologiyalari izchil jadal suratda rivojlanib bormoqda. Mazkur texnologiyalardan talabalar darslik bilan ishlash, uy vazifalari, tarqatma materiallar, ijodiy va yozma ishlarni bajarish jarayonida foydalanmoqdalar. Zamonaviy texnologiyalar ayni vaqtda pedagog vazifasini bajarayotganini ko'rsatmoqda.  Bu esa o'z o'zidan savol tug'dirishi mumkin. Agar texnologiyalar o'quvchi va talabalarga uy vazifasini tayyorlashga, biron bir chet tillarini o'rgatishga, ular qiziqqan barcha ma'lumotni taqdim etsa, o'qituvchining mavqeiga zarar yetmaydimi. Shunda bir nechta 7 yashar bolalar bilan ushbu savol javol topish uchun tadqiqot o'tkazildi.Bola ota-onasi yordamisiz ham kompyuter orqali uy vazifalarini bajarsa, unga qiziqarli savollarga javobni kompyuter bersa, demak, maktabga bormasdan ham uyda bilim olsa bo'lar ekanda.Hayratlanarlisi, ularning 3 % texnologiyalar o'qituvchining vazifasini to'laqonlikcha bajarishiga ovoz berishdi.Qolgan 97% esa zamonaviy texnologiyalar faqatgina o'qituvchi hamda o'quvchining vazifasini yengillashtiruvchi muloqot vositasi deb hisoblashishligini aytishdi.

O'qituvchi zimmasiga hayot talablariga to'la javob beradigan va o'z zamoniga munosib kishilarni tarbiyalashdek mas'uliyatli vazifa yuklatilgan. Quyosh o'z nuri bilan butun tabiat, borliqni jonlantirgani kabi, o'qituvchi, murabbiy ham bor mahorati, ilmi bilan o'quvchi-yoshlar qalbini ilm ziyosi bilan to'ldirishga axd qilgan buyuk kasb egasidir.

Hayotning go'zalligi, farovonligi, odobligi, qolaversa, istiqlolimizning ravnaqi muallim mehnati bilandir.O'z davrining mashhur pedagogi Abdulla Avloniy "har bir millatning saodati, davlatlarning tinchi va rohati yoshlarning yaxshi tarbiyasiga bog'liqdir", deb yozgan edi."Ustoz otangdek ulug", degan hikmatda olam-olam ma'no bor. Hatto otani quyoshga qiyos etamiz, ko'klarga ko'tarib maqtaymiz. Ammo otaday ulug' deb nisbat beriluvchi inson bor, bu – ustozdir! Haqiqatan, ota-ona seni voyaga yetkazadi, ustoz esa unib-o'sishing, kamolatga erishishing, ilm-ma'rifat cho'qqilarini zabt etishinga ko'maklashadi. O'z umrini, qalb qo'rini, aql-idrokini, tajribasi va bilimini sening yo'lingga sarf etadi. Yutug'ingni ko'rib quvonadi, muvaffaqiyatsizligingdan g'am-anduh chekadi.

O'qituvchi bog'bonga o'xshaydi.U tarbiyalab o'stirgan nihollarning hosili qanchadan-qancha avlodlarni bahramand qiladi. O'qituvchi va murabbiylarning ma'suliyatli, ammo sharafli kasblarini bir mash'alaga qiyos etish mumkin.

 

 

“Ўзбекистон Республикасининг “Давлат тили хақида”ги қонуни қабул қилинган кун”

 

   Тил миллатнинг улкан бойлиги ва бебаҳо мулкидир. Мустақилликни, истиқлолни ва ниҳоят давлатни такомиллаштириш, халқларнинг миллий ва байналминал ўзлигини англашнинг ўсиши миллий тилларни ҳар томонлама ривожлантиришни тақозо этади. 1989 ва 1995 йилларда (янги таҳрирдагиси) кабул қилинган қонун ўзбек тилининг Ўзбекистон Республикасининг бутун ҳудудида давлат тили сифатида амал қилишнинг ҳуқуқий асосларини белгилаб беради. Қорақалпоғистон Республикаси ўз заминида тилга оид барча масалаларни ҳал қилиш ҳуқуқига эгадир. Ўзбекистон Республикаси ҳудудида яшовчи барча фуқаролар, қайси тил уларнинг она тили эканлигидан катъи назар, тенгдирлар. Ўзбек тилига давлат тили мақомининг берилиши республикада яшовчи бошқа миллат ва элатларнинг ўз она тилларини қўллашдан иборат констицион ҳуқуқларига монелик қилмайди. Ўзбекистон Республикаси фуқароларининг республика давлат тилини, рус тилини ҳамда чет тилларини ўрганишга бўлган интилишларини ҳар томонлама қўллаб қувватлайди. Ушбу қонун норасмий муомалада, диний маросимларда қўлланиладиган тилларга тадбиқ этилмайди. Тарихдан маълумки, бундан олдин ҳам туркий (ўзбек) тили икки маротаба давлат тили сифатида фаолият кўрсатган эди. Биринчиси, Х асрда Қорахонийлар давлати асосчиси Қорахон Абдулкарим Сотуқ (Бўғрохон) ҳокимият тепасига келгандан сўнг Туркистондаги кабилалар унинг ҳукмронлигида бирлашадилар ва давлат тили 1213 йилгача туркий (ўзбек) тили бўлиб ҳисобланади. Ўзбек (туркий) тилга иккинчи маротаба давлат тили макоми берилиши Алишер Навоий ва Ҳ.Бойқаро замонасига тўғри келади. Ўзбек (туркий) тилини форс-тожик тили соясидан қутқариш муаммоси буюк мутафаккир бобомиз Алишер Навоий зиммасига тушади. У Ҳ.Бойқаронинг қўллаб қувватлаши ва бевосита ёрдами билан (туркий) ўзбек тилини форсий тил даражасига кўтаришдек мушкул ишнинг уддасидан чиқа олди ва уларнинг замонида ўзбек тили давлат аҳамиятига молик бўлди. Бу ҳакда Ҳ.Бойҳаро шундай ёзади: «… Мир Алишер… турк тилнинг улғган жасадига Масиҳ анфоси била руҳ кюрди ...». Алишер Навоийдан сўнг ўзбек тилининг шуҳрати сўнмади. Айтиш лозимки, 1989 йилнинг 21 октябрида кабул қилинган қонун айни долзарб масалалардан бири эди. Эсласак, ўша вақтда биз собиқ иттифоқ таркибида эдик. Шу 30 моддадан иборат қонун қанчалик қийинчилик билан вужудга келганлигини яхши эслаймиз. Лекин, ўша қонуннинг поёнига етмаган жумлалари, кераксиз моддалари, ортиқча такрорлари ҳам бор эди. Масалан, 16-модда араб алифбосига асосланган қадимий ўзбек ёзувини ўзбек умумтаълим мактабларида, ўрта махсус ва олий ўқув юртларининг дарслар ўзбек тилида олиб бориладиган ўқув режаларига киритилган фанлардан бири сифатида ўқитилиши таъминланиш айтилган. Шу билан бирга ушбу фанни ўрганишни истовчиларга барча имкониятлар яратилиши ҳам уқтирилган. Хўш, тиббиёт институтларига эски ўзбек ёзуви керакми? Агрономгачи, ветврачгачи? Матбуотда, ҳаттоки, умумитаълим мактабларида ҳам мажбурий фан сифатида эмас, балки ҳозиргидек факультатив сифатида ўқитилиши ҳақида фикр-мулоҳаза билдирилган эди. Афсуски, бундай фикрларга эътибор берилмади. Орадан 6 йил ўтгач, ҳатомиз аниқ бўлиб қолди, яъни, янги таҳрирдаги қонунда бу модда олиб ташланди. Ҳозирги пайтда Тошкентдаги университетнинг бир факультети бўлган  шарқшунослик факультети алоҳида фаолият кўрсатувчи институтга айлантирилди. 1989 йилдаги қонуннинг 4,7 ва 8-моддалари 8 йил давомида 5 ва 24 моддалари 3 йил давомида, 16-моддаси 1991-92 ўқув йилидан кучга киради, дейилган эди. 4-моддасида «Ўзбекистон Республикасида яшовчи давлат ҳокимияти ва бошқарув органлари раҳбарлари ўз хизмат вазифасини бажариш учун давлат тилини зурур бўлган даражада билишлари лозим. Ўзбек тилини билмайдиган фуқароларга республика давлат тилини бепул ўргатиш ва ўқитишни таъминлайди». Биринчидан, ушбу 4-модданинг бажарилишига 8 йил вақт бериб ҳатога йўл қўйилди, чунки биз бошқа тилда гаплашувчиларга, ҳусусан рус тилида гаплашувчиларга давлат тилини ўргатишда нотўғри йўл тутдик, яъни, уларни қуруқ грамматик материални бериб, уларни чўчитиб қўйдик. Иккинчидан, тилни билган киши дарс бера бошлади. Бунда «билим» жамияти ҳодимлари «жонбозлик» кўрсатдилар. 1989 йилдаги қонуннинг 17-моддасида республика давлат тилида, шунингдек миллатлараро муомала тилида дарсликлар, ўқув методик ва илмий техник адабиётлар нашр этилиши, «Таълим тожик тилида олиб бориладиган мактабларда «Ўзбек тили»ни ўқитиш учун программалар, дарсликлар тайёрланиши» айтилган. Афсуски, 1998-1999 ўқув йилида ҳали тожик мактаблари учун дарслик чиқмади. Бизнинг ходимларимиз Б.Ўринбоев ва ф.ф.н. Р.Жўрақуловнинг 2-синф учун дарслигидан бошқа ҳеч бир қўлланма йўқ. 1995 йилда қабул қилинган янги таҳрирдаги қонунда эса, юқорида кўрсатилган ҳато ва камчиликларга йўл қўйилмаган. Олдин 8 йил вақт берилган моддаларга яна 7 йил қўшимча вақт берилган, яъни батамом лотин ёзувига ўтилгач 2005 йилда, деб аниқ ойдин ёзиб қўйилган, янги таҳрирдаги қонун ҳаммаси бўлиб, 24 та моддадан иборат, ҳолос. Ўзбекистон Республикасининг «Давлат тили ҳақида»ги қонунининг 1-моддасида «Ўзбекистон Республикасининг давлат тили ўзбек тилидир» дейилган. Мазкур моддада ўзбек тилига давлат тили мақомининг берилиши ҳуқуқий жиҳатдан мустаҳкамланган бўлиб, унда республикамизнинг ижтимоий, сиёсий, иқтисодий ва маданий ҳаётининг барча соҳаларида тўлиқ ҳолда амал қилишни таъминлаш вазифаси қўйилган. Бу вазифани изчиллик билан бажариш республика ҳудудида жойлашган давлат органлари, жамоат ташкилотлари, мансабдор шахслар ва республикада истиқомат қилувчи ҳар бир фуқаронинг бурчидир. Ўзбек тилига давлат мақомининг берилиши ва унинг қўлланишига оид асосий талаблар Ўзбекистон Републикаси Конституциясининг ...-моддасида ўз ифодасини топган. «Давлат тили», «тилнинг давлат мақоми» каби атамалар турлича изоҳланмаслиги, Республикамизнинг ўзбек тилини билмайдиган аҳолиси учун бирор тарзда қийинчиликлар туғдирмаслиги учун ушбу моддада Ўзбекистон Республикаси ҳудудида яшовчи бошқа миллат ва элат тилларининг ҳам эркин амал қилиши масалалари, рус тилининг миллатлараро муомала тили сифатидаги мавқеи ёритилган. Айни вақтда ўзбек тилига давлат мақомининг берилиши республикада яшовчи миллат ва элатларнинг сиёсий, ижтимоий, иктисодий ва маданий ҳаётида ўз она тилларини қўллашга монелик қилмайди. Ўзбек тилининг давлат тили эканлиги бошқа тилларнинг қўлланишида бирон бир чеклаш ёки камситишларга олиб келмаслиги керак. Барча тилларнинг мулоқотда бўлиши ва улардан эркин фойдаланишни тўла таъминлаш учун давлат зарур иқтисодий ва ҳуқуқий чора-тадбирларни кўради. Ўзбекистон Республикасида яшовчи барча фуқаролар қайси тил уларнинг она тили эканлигидан қатъи назар, тенг ҳуқуқлидирлар. Фуқароларнинг ҳуқуқлари, эркинликлари ва қадар-қимматлари уларнинг қайси тилни билишларига кўра бирор тарзда камситилиши ёки чекланиши мумкин эмас. Олдинги қонундаги фарқли ўларок, янгисида 2-моддасида «Ўзбек тилига давлат тили мақомининг берилиши республика ҳудудида яшовчи миллат ва элатларнинг ўз она тилини қўллашдан иборат конституциявий ҳуқуқларига монелик қилмайди» деб ёзиб қўйилган. Ҳақиқатдан ҳам, кейинги пайтда у ёки бу ҳудудда аҳоли зич яшайдиган жойларга уларнинг тилида боғчалар очилди, умумтаълим мактабларида тожик синфлари фаолият кўрсата бошлади (М. тожик тилида). Янги таҳрирдаги қонуннинг 5-моддаси юқоридаги масалага қаратилгандир. 6-моддаси Республика ҳудудида яшовчи кишилар фарзандларининг ўқиш тилини эркин танлаш ҳуқуқига эга эканлиги тўғрисида, чунки у ёки бу ҳудудда давлат тилига шунингдек, рус, тожик, қозоқ, қирғиз, туркман тилларида ҳам фаолият кўрсатаётган таълим даргоҳларининг мавжудлигига мисоллар келтираман. Қонуннинг 7-моддасида /давлат/ ўзбек тилининг бойитилиши ва такомиллаштирилишини таъминлайди, дейилган. 1995 йил 24 августда кабул қилинган «Лотин алифбосига асосланган янги ўзбек ёзуви-лотин ёзувининг имло қоидасида 1956 йилда кабул қилинган, 2005 йилгача фаолият кўрсатадиган «Имло қоида»дан келтирилади. М., араб рақамларидан сўнг инчи,- сонли деб талаффуз этса, ўшани билдирувчи (-) чизиқчани қўйишимиз шарт. Бундан ташқари маркетинг, биржа, дотоция каби сўзлар билан тилимиз бойитилаётганини ҳам айтиб ўтишимиз лозим. Фақатгина бундай атамалар Олий Мажлис қўмитаси розилиги билан, жамоатчилик муҳокамасидан кейин ўзбек тилига жорий этилади. 8-модда маҳаллий ҳокимият ҳужжатлари давлат тилида қабул қилинади, аҳоли зич яшайдиган (бошқа миллат вакиллари) жойларда ўшаларнинг тилида ҳам кабул қилинади. Самарқанд шаҳридаги Сиёб туманидан мисол келтирилади. 9-10-моддалари 2005 йилдан, яъни лотин ёзувига батамом ўтилгандан сўнг кучга киради. 11-моддаси судлов ишининг давлат тилида юритилиши, судда она тилида иш юритилишини мисоллар билан исботлайман. М. Армони бўлса ўшанинг тилида олиб борилади. 12-модда давлат нотариал ҳаракатлари идоралари ҳужжатлари давлат тилида, шахснинг илтимосига биноан рус ва бошқа тилларда ҳам ёзилиши мумкин. Айтиш керакки, фуқаролик ҳолати актларини қайд қилувчи давлат органлари жумласига: шаҳарларда адлия органлари ҳузуридаги Фуқаролик ҳолати актларини қайд қилиш бўлимлари (ЗАГС), қишлоқ жойларида эса, халқ депутатлари қўрғонча, маҳалла қўмиталари киради. Фуқаролик ҳолати актларини давлат органларида қайд қилиш деганда: туғилиш, оталикни белгилаш, фарзандликка олиш, никоҳ тузиш, никоҳдан ажралиш, фамилия, исм ва ота исмини ўзгартириш ҳамда ўлимни қайд қилиш тушунилади.Фуқаролик ҳолати актларини қайд қилиш ҳужжатлари акт ёзув дафтарларидан ва варақаларидан иборат бўлади. Акт ёзув дафтарлари ва варақаларини тўғри тўлдириш муҳим ҳуқуқий аҳамиятга эга бўлиб, бу фуқароларнинг ҳуқуқ ва мажбуриятларидан келиб чиқиши, ўзгариши ва бекор қилинишига асос бўлади (алимент, давлат нафақаси, мерос олиш). Фуқаролик ҳолати актлари фуқароларнинг тақдим этган ариза ва бошқа ҳужжатларига асосан аниқ ва ҳатосиз ёзилиши керак. Бу ёзувлардаги хатоларни тузатиш ва уларга ўзгартириш киритиш етарли асослар бўлган ва манфаатдор шахслар ўртасида низо бўлмаган такдирда, фуқаролик ҳолати актларини ёзиш органи томонидан бажарилади. Республикамизда барча фуқаролик актлари, фуқароларнинг шахсини, ҳукук ва имтиёзларини тасдиқловчи ҳужжатлар (паспорт, ҳайдовчилик, авторлик, билим олганлик ҳақидаги гувохномалар) давлат тилида ёзилади, заруриятига қараб бошқа тилда таржимаси такрорланиши мумкин. 13-модда Фуқаролик ҳолати давлат ва бошқа тилларда ҳам кайд этилади. 14-модда Аризалар шикоятларнинг давлат тилида ва бошқа тилларда ҳам қабул қилинишини таъминлаши. 15-модда Ўзбекистонда яшовчи фуқаролар ўз исмини, отасининг исмини миллий-тарихий анъаналарга кўра ёздириши. 16-модда Матбуот тили ҳақида. 17-модда Нашриёт ишининг давлат ва бошқа тилларда китоб газетанинг нашр этилишга мисоллар келтиради. М. Самарқанд газетасининг рус, ўзбек, тожик тилларида нашр этилиши. 18-модда Почта, телеграф ишларининг давлат ва бошқа тиллардалилиги. Лекин ҳали ҳам рус тилига мойил кишиларнинг фаолият кўрсатаётганлиги уқтирилади. 19-модда Муассасалар, ташкилотлар, идоралар иш қоғозлари ҳужжатлари давлат тилида, шу билан биргаликда рус тилида, қўшма корхоналарда эса ўшалар тилида бўлади, матнлари давлат тилида такрорланади. 20-модда Лавҳалар, эълонлар давлат тилида бўлади, керак бўлса, бошқа тилларда такрорланади. 21-модда Ишлаб чиқарилган маҳсулот ёрлиқлари давлат ва бошқа тилларда бўлади. 22-модда Географик обьектлар номлари давлат тилида бўлиши тўғрисида. 23-модда Халқаро шартнома матнлари давлат тилида ва ахдлашган томонлар тилида бўлади. 24-модда Давлат ва бошқа тилларга менсимай, ҳусумат билан қарашни тақиқлаш ва таълимни эркин (тилини) танлашга тўсқинлик қилиш қонунга мувофиқ жазоланиши ҳақида қоидалар зикр этилган. Таъкидлаш лозимки, 24 та модданинг 9-10-ларидан ташқари барча моддалари 1999 йилнинг 21 декабридан кучга кирди. Ўзбек тилининг ҳимоячиси, машҳур ёзувчимиз билан чорак аср ҳамнафас бўлган Қ.Қаҳҳорованинг атамаларимиз ҳақидаги фикр-мулоҳазаларига тўхтамай иложимиз йўқ. Кейинги пайтда матбуотда «гоҳ» билан тамом бўлувчи атамалар, масалан, ўйингоҳ, томошагоҳ, тайёргоҳ кабилар кўпайиб кетганлигини 60-70 йилларда «гоҳ» билан фақат битта атама ишлатилишини айтади. «Ташриф буюрмоҳ» фақат олий рутбали кишиларга ишлатилишини, шу билан бирга ҳар бир сўзни ўз ўрнига ишлатишимиз лозимлигини айтиб ўтган. Ўзбек тилининг бойишда Исмоил Гаспиралининг, Ҳамзанинг, Ойбекнинг беқиёс ролини ҳам айтиб ўтиш жоиз. И.Гаспиралининг сугўрта сўзини итальян тилидан, обуна сўзини франглар тилидан киритган. Ҳамзанинг «Ўзини ака дедим, эчкисини така дедим» каби иборалари, Ойбек деҳқон минган отнинг ғоят арриқлигини кўрсатиш учун «Думининг тагидан қуёш кўринади» иборасини ишлатади. Кейинги пайтларда телевиденияда тошкентча шевада гапирувчилар сони кундан-кунга кўпаймоқда. Бу салбий ҳолат. Чунки адабий тил халқ тилининг маълум нормаларга тушган ва қайта ишланган шаклидир. Ҳар бир давлат тили адабий тил асосида иш кўради. Шундай экан, ўзбек тилида иш юритиш, ижод қилишда қабул қилинган адабий нормалардан ташқарига чиқиш мутлақо мумкин эмас. Адабий тил нормалари эса имло қоидаларда ўз аксини топганига қарамасдан республикамизда нашр этиладиган газета ва журналларнинг аксарияти қисмида буғин кўчириш қонун қоидаларига амал қилмаяптилар.

 

 

Ўзбекистон халқ ёзувчиси  Пиримқул Қодиров 86 ёшда (1928 й.)

 

    Ўзбек насрининг йирик намояндаларидан бири ёзувчи Пиримқул Қодиров 1928 йили Тожикистон республикасининг Ўратепа туманидаги Кенгкўл қишлоғида таваллуд топди

Пиримқул Қодировнинг урушдан кейинги  хўжаликни изга солиш йилларида жамоа хўжалигидан бошланган меҳнат фаолияти йўл қурилиши, Сўнг Бекобод металлургия заводида ишлаш билан давом этди.

1951 йили Тошкент Давлат дорилфунунини тугатиб, М. Горкий   номидаги   жаҳон   адабиёти   институтининг аспирантурасига кирди.  «Абдулла Қаҳҳорнинг урушдан кейинги ижоди» мавзусида номзодлик илмий ишини ҳимоя қилди.

1954—1963   йиллар   давомида   Иттифоқ   Ёзувчилари уюшмаси қошида ўзбек адабиёти бўйича маслаҳатчи бўлиб ишлади. 1963-1976 йилларда Ўзбекистон Фанлар академиясининг Тил ва адабиёт институтининг катта илмий ходими вазифасини бажарди.

Адиб ижодининг дебочаси талабалик йилларида эълон этилиб, толиби илмлар ҳаётини, уларнинг ички оламини бадиий баён қилган «Студентлар» ҳикояси 1950 йилда босмадан чиқди. Кетидан «Жон ширин», «Кайф», «Олов» ҳикоялари, «Беш йилликлар фарзапни», «Дадрим», «Ерк», «Мерос» қиссалари, «Нажот» афсона-қиссаси, «Саргузаштлар» «Яйра институтга кирмоқчи» номли қисса ва ҳикоя-иар тўплами китобхонларга тақдим этилди.

«Уч илдиз», «Олмос камар» романларида адиб ижодий маҳорати   чархланганлигини   кўрсатиб,   ўзбек   насрини бойитди.

Олдин «Юлдузли тунлар»   (Бобур), кейин «Авлодлар довони» романларн билан Пиримқул Қодиров ўзбек тарихий  романини  устоз Ойбекдан  кейин  янги  поғонага кўтарди.

Ғафур Ғулом номидаги Адабиёт ва санъат нашриётида адибнинг уч жилдлик танланган асарлари (И том, 1977, “Олмос камар” романи; ИИ том, 1978, «Қора кўзлар» романи,  «Ерк» қиссаси; ИИИ том, 1979, «Уч илдиз» романи) нашр қилинди.  Мазкур нашриёт  адибнинг уч жилдлик “Сайланма”сини ҳам босди: биринчи жилд — «Уч илдиз» романи, «Қадрим» қиссаси; иккинчи жилд — «Қора кўзлар» романи, «Мерос» қиссаси»; учинчи жилд— «Олмос камар», «Юлдузли тунлар»дан иборат.

Пиримқул Қодиров адабий ижоднинг бадиий-оммабоп услубида   ҳам   қалам  тебратмоқда.   Унинг  илк    очерки “Оиламиз”  1953 йили чоп этилди,  «Халқ тили ва реалистик проза», «Тил ва дил» номли илмий-оммабоп ишиари адиб-олим изланишлари маҳсулидир.

Адиб   ссенарийси   асосида  зангори   олов   заҳматкашлари ҳақида «Сенинг изларинг» бадиий филми қўйилди. «Виждон» —   вилоят  саҳналарида  кетмоқда.  Унинг асарлари мустақил республикалар, жаҳон халқлари тилларига ўгирилди.

Адиб таржимон сифатида Л. Толстойнинг «Казаклар»ини, К. Фединнинг «Дастлабки қувончлар»ини, П. Толисанинг «Из»ини, Х.  Деряевнинг «Тақдир»ини она тилимизга ўгирди.

«Юлдузли тунлар» романи учун Пиримқул Қодиров 1982 йили Ҳамза номидаги Республика Давлат мукофотига сазовор бўлди. У Ўзбекистон халқ депутати, Республика раёсатининг миллатлараро муносабатлар, тил ва байналмилал тарбия масалалари комиссияси раиси, Халқ ёзувчисидир.

   

 

Ноябрь

 

1. “Нуриддин Абдураҳмон ибн Аҳмад Жомий таваллудининг 600 йиллиги” (1414-1492)

2. “10 ноябрь - Бутунжаҳон Ёшлар куни”

3. “18 ноябрь - Ўзбекистон Республика байроғи тасдиқланган кун” (1991й.) 

4. «26 ноябрь – Халқаро ахборот куни» 

5. “Муқимий номидаги Ўзбек давлат мусиқали драма театрининг 75 йиллиги (1939)”

 

 

“Нуриддин Абдураҳмон ибн Аҳмад Жомий таваллудининг 600 йиллиги”

 

  Абдураҳмон Жомий (тахаллуси; асл исми Нуриддин Абдураҳмон ибн Аҳмад) (1414.07.11, Жом – 1492.08.11, Ҳирот) – форс-тожик шоири, нақшбандийлик тариқатининг йирик вакили. Жомийнинг ота-боболари асли Даштдан бўлиб, Жомда, кейинчалик Ҳиротда ҳаёт кечиришган. Жомий мадраса ёшидан анча эрта Ҳиротдаги “Дилкаш” (Навоий маълумотига кўра “Низомия”) мадрасасига кириб, ўз даврининг таниқли тил, адабиёт олимлари ва мударрислари қўлида таҳсил олган.

       Шу даврдаёқ у араб тилини мукаммал ўргана бошлаган. Кейинроқ Жомий ўз билимини ошириш учун Самарқандга келади ва Улуғбек мадрасасида буюк фалаккиётшунос Қозизода Румий, Али Қушчи, фиқҳшунос Фазлуллоҳ Абуллайс кабилардан таълим олади. Бу йилларда у тил ва адабиётнигина эмас, риёзиёт, фалаккиёт, фалсафа, ҳуқуқшунослик фанлари, дин асослари, ҳадис ва тафсир илмларини ҳам чуқур ўрганади, олимларнинг турли мавзулардаги мунозара ва мубоҳасаларида қатнашиб, етук олимлиги билан танила бошлайди. Абдураҳмон Жомий Ҳиротга қайтгач, тасаввуф йўлига киришни, ўз билим ва фаолиятини шу йўлга, қолаверса, ижодга, илм-фанга бағишлашни афзал кўради. У ўзига Шайх Саъдиддин Қошғарий (вафоти-1456)ни пир қилиб танлайди. Ҳиротнинг жоме масжидида унинг суҳбатларини тинглайди. Саъдиддин Қошғатий тасаввуфда Муҳаммад Нақшбанд сулукига мансуб эди. Жомий машҳур суфийлар билан яқиндан мулоқотда булади.

       Муҳйиддин ибн ал-Арабийнинг асарларини чуқур мутолаа қилади. Ўзининг мутасаввифлик фаолиятида Баҳоуддин Нақшбанд ғояларини шу сулукнинг иккинчи бир йирик намояндаси – Хўжа Аҳрор билан яқин мунособатда бўлган ҳолда янада ривожлантирди. Расман ўзини “Маломатия” тариқатига мансуб деб ҳисобласада, асарларида Нақшбандга ихлоси баланд экани кўриниб турарди. Жомий Хуросонда темурийлардан Шоҳрух, Абулқосим Бобур, Абу Саид ва Ҳусайн Бойқаро подшоҳлиги даврида яшади. Хуросонда Ҳирот тахтига арбоб саройдан кетса, халқ ва мамлакат аҳволи янада оғирлашишини у яхши тушунар эди. Жомий ўз асарларини форс-тожик тилида ёзган, араб тилини ҳам яхши билган. Хоразмлик тилшунос Ибн ал-Ҳожибнинг араб тили наҳв (синтаксис)и ҳақидаги “Ал-Кофия” дарслигига 1492 йилда ғоятда яхши шарҳ битган. Бу китоб Марказий Осиё ва Яқин Шарқ мамлакатларида сўнгги вақтларгача мадрасаларда араб тилидан қўлланма бўлиб келди. Алишер Навоий маълумотига кўра, Жомий туркий тилни ҳам яхши билган.

      Абдураҳмон Жомийдан улкан ва ранг-баранг адабий илмий мерос қолган. Баъзи олимлар Жомий асарларининг умумий сони юзга яқин деб тахмин қиладилар. Навоий “Хамсат ул-мутаҳаййирин” асарида унинг 38 асарини номма-ном санаб ўтган. Жомий асарлари фалсафа, тасаввуф, тилшунослик, адабиётшунослик, санъат соҳаларига ҳамда назм ва насрнинг ҳар хил жанрларига оид бўлган. Жомийнинг ижодий фаолияти кўп қиррали бўлса ҳам у Шарқ халқлари маданияти тарихида кўпроқ даҳо шоир ва мутафаккир – олим сифатида танилган. Бу жиҳатдан унинг насрий ва назмий мероси ғоят диққатга сазовордир. Сўнгги аср адабиётшунослари ҳақли равишда уни форс-тожик адабиётининг илк тараққиёт даврдаги (Х-ХV- асрлар) буюк мутафаккир ижодкор деб атайдилар. Жомий асарларининг бир қисми диний ва фалсафий мазмунга эга бўлиб, уларда шоир ислом дини ва шарқ фалсафасининг бир қатор масалаларини ўз қарашича талқин этади, тасаввуфнинг ХV-асрдаги йирик арбоби сифатида ўз фикр-мулоҳазаларини баён этади. Бунга унинг

•        “Нақши фусус” (“Маънолар нақши”),

•        “Шавоҳиди нубувва” (“Пайғамбарликка далиллар”),

•        “Шарҳи қасидайи “Тоия” (“Радифда “то” ҳарфидан фойдаланиб ёзилган қасида шарҳи”),

•        “Нақди нусус” (“Матнни танқид”),

•        “Шарҳи қасидайи “Хамрия” (“Хамрия” қасидаси шарҳи”),

•        “Нақшбандия таълимоти ҳақида рисола”,

•        “Воҳид” атамаси ҳақида рисола”,

•        “Зикр” шартлари ҳақида рисола”,

•        “Ҳаж қилиш йўллари ҳақида рисола”

каби бир қанча асарларини шу гуруҳга киритиш мумкин. Жомий фалсафанинг асосини тасаввуфий ғоялар ташкил этади деб ҳисоблайди. Ҳамма нарсани яратган ягона Худо гўзал машуқага ўхшаган бўлиб, мингларча ойнада турли қиёфа ва кўринишда намоён бўлади. У Юнон файласуфи Плотит жилоланиш (“Эмонация) фалсафасини давом эттиради ва янада ривожлантиради. Унинг фикрича, дунёдаги ҳамма нарсалар келиб чиқиши ва моҳияти эътибори билан илоҳийдир.

      Жомийнинг “Лужжат ул-асрор” (“Сирлар денгизи”, 1475), “Ашиат ул-ламоат” “Ялтираган нур”, 1476) диний-фалсафий қасидаси Ибн Синога бағишланган. Достонларида халқ оммасининг энг яхши орзу умидларини куйлаган. Ети достондан иборат “Ҳафт авранг” (“Етти тахт” ёки “Катта айиқ”, 1480-87)даги “Силсилат уз-заҳаб” (“Олтин занжир”, 1472”), “Туҳват ул-аҳрор” (“Нуронийлар туҳфаси”, 1481-82), “Сибҳат ул-аброр” (“Тақводорлар тасбеҳи”, 1482-83) достонларида юксак хулқ-атвор мезонларини тарғиб қилган, кишиларни маърифатга, юртпарварликка, тўғрилик, инсоф ва имонга чақирган. “Юсуф ва Зулайҳо” (1483), “Лайли ва Мажнун” (1484), “Саломон ва Абсол” (1479-80) достонлари ишқий мавзуда. “Хиродномайи Искандарий” достони (1485) Низомийнинг “Искандарнома”сига тақлидан ёзилган. ХVIII аср охири ХIХ асрнинг бошларида Муҳаммад Ризо Огаҳий Жомийнинг “Юсуф ва Зулайҳо”сини ўзбек тилига таржима қилган.

      Адабиётшунос ва тилшунос олим сифатида ҳам Жомий хизмати улкандир. У ўзининг “Баҳористон” асарида форс-тожик адабиётининг бир қанча намоёндалари ва Навоий ҳақида қимматли маълумотлар беради. Унинг “Рисолаи аруз” асари аруз ҳақидаги энг мукаммал қўлланмалардан биридир. Жомий “Нафаҳот ул-унс” асарини ёзиш билан тасаввуф тарихини ўрганишга катта ҳисса қўшди. Унда 616 мутасаввиф ҳаёти ва фаолияти ҳақида маълумот берилган бўлиб, улардан 34 нафари аёллардир.

      Ушбу асарни Навоий маълум бир тўлдиришлар билан ўзбек тилига таржима қилган. Жомий фақат машҳур суфийлар ҳақида маълумот бериш билан чекланмай, қатор шоир ва адибларнинг ҳаёти ва ижодига ҳам тўхталади. Навоий бу асарни ўзбек тилига “Насоим ул-муҳаббат” (“Муҳаббат шабадалари”) номи билан таржима қилар экан, уни ўзбек шоирлари ва адиблари ҳақидаги маълумотлар билан тўлдиради. Жомий муаммо ҳақида 4 рисола (“Рисолаи муаммойи кабир”, “Рисолаи муаммойи мутавассит”, “Рисолаи муаммойи сағир”, “Рисолаи муаммойи мазмум”), рубоийлар шарҳи, қофия ҳақида иккита рисола ёзган, машҳур қасидаларнинг бир қанчаларига алоҳида алоҳида шарҳлар битган.

      Жомий мусиқа соҳасида ҳам катта обрўга эга бўлиб, “Нақши Мулла” (“Нақши Имома”) асари муаллифидир. Шарқ мусиқа илми тарихида Жомийнинг “Рисолаи мусиқа”си ҳам алоҳида ўрин тутади. Рисола кириш, икки йирик қисм – “илми таълиф” ва “илми ийқоъ” ҳамда хотимадан ташкил топган бўлиб, улар ўз ичига 23 фаслни қанраб олган. Жомий ўзининг мусиқий назарий ва мусиқий-нафис қарашларида Абу Наср Фаробий, Абу Али ибн Сино, Сафиюддин Урмавий ва Абдулқодир Мароғийларнинг мумтоз анъаналарини давом эттирган. Асосий диққатини ўша давр амалиёти билан боғлиқ бўлган парда(лаб) тизимлари ( жинс, “Ўн икки мақом”, шуъба ва бошқа) ҳамда усул (ритм) масалаларига қаратган. Жомийнинг мусиқавий тафаккури адабий-бадиий ижодида ҳам ўз ифодасини топган.

     Абдураҳмон Жомий 1472-йили ҳажга боради. Бу сафари вақтида Сабзовор, Бастом, Доҳмон Ҳамадон, Бағдод, Дамашқ, Табриз каби бир қанча шаҳарларда бўлади.

     Абдураҳмон Жомийнинг бир қанча асарлари ўзбек тилига таржима қилиниб, бир неча марта нашр этилган. “Кофия шарҳи рисоласи”, “Шарҳи Мулло” (ёки “Мулло Жомий”) Марказий Осиё ва Идил (Волга) бўйи татарлари мадрасаларида араб тили граматикасидан дарслик сифатида ўқитилган.

     Ҳозирда  Ўзбекистондаги жамоа хўжаликлари, кўчалар Жомий номи билан аталган. Самарқанд шаҳрида 1970 йил  Жомий ҳайкали ўрнатилган.

 

 

“10 ноябрь - Бутунжаҳон Ёшлар куни”

 

  10 ноябрда бутун дунёда Халқаро ёшлар куни нишонланмоқда. Ушбу байрамни 1999 йилнинг 17 декабрида БМТ Бош ассамблеяси таъсис этган.

    Мазкур байрам БМТ томонидан 1995 йилда қабул қилинган Бутунжаҳон ёшлар манфаатлари йўлидаги ҳаракатлар дастури ҳақидаги маълумотларни кенг ёйишга кўмаклашади. Дастур таълим, бандлик, соғлиқни сақлаш, ёшларнинг жамият ҳаётида тўлақонли иштироки сингари 15 йўналишни ўз ичига олган.

     Халқаро ёшлар куни илк бор 2000 йилнинг 10 ноябрда нишонланган эди. Ўшандан бери у турли шиорлар остида ўтказиб келинади. Бу йилги Халқаро ёшлар кунининг шиори – Ёшлар ва руҳий саломатлик.

     Эслатиб ўтамиз, Ўзбекистон аҳолисининг 60 фоиздан ортиғини 30 ёшгача бўлганлар ташкил этади.

 

 

“18 ноябрь - Ўзбекистон Республика байроғи тасдиқланган кун” (1991й.)

 

 “Ўзбекистон Республикаси Давлат байроғи тўғрисида”ги қонун 1991 йил 18 ноябрда Ўзбекистон Республикаси Олий Кенгашининг навбатдан ташқари Ўтказилган VII сессиясида қабул қилинган.

Давлат байроғи ва унинг рамзи бугунги Ўзбекистон сарҳадида қадимда мавжуд бўлган давлатлар билан тарихан боғлиқлигини англатади ҳамда республиканинг миллий-маданий анъаналарини ўзида мужассамлаштиради.

Байроқдаги мовий ранг тириклик мазмуни акс этган мангу осмон ва обиҳаёт рамзи. Тимсоллар тилида бу – яхшиликни, донишмандликни, ҳалолликни, шон-шуҳрат ва садоқатни билдиради. Бинобарин, Амир Темур давлати байроғининг ранги ҳам мовий рангда эди. 
Байроқдаги оқ ранг – муқаддас тинчлик рамзи бўлиб, у кун чароғонлиги ва коинот ёритқичлари билан уйғунлашиб кетади. Оқ ранг – поклик, беғуборлик, софликни, орзу ва ҳаёллар тозалиги, ички гўзалликка интилишнинг тимсоли. 

Яшил ранг – табиатнинг янгиланиш рамзи. У кўпгина халқларда навқиронлик, умид ва шодумонлик тимсоли ҳисобланади. 
Қизил чизиқлар – вужудимизда жўшиб оқаётган ҳаётий қудрат ирмоқларини англатади. 

Навқирон ярим ой тасвири бизнинг тарихий анъаналаримиз билан боғлиқ. Айни пайтда у қўлга киритилган мустақиллигимиз рамзи ҳам. 
Юлдузлар барча учун руҳоний, илоҳий тимсол саналган. Ўзбекистон Республикаси Давлат байроғидаги 12 юлдуз тасвири ҳам тарихий анъаналаримиз, қадимги йилномамизга бевосита алоқадор. Бизнинг Ўн икки юлдузга бўлган эътиборимиз Ўзбекистон сарҳадидаги қадимги давлатлар илмий тафаккурида нужум илми тараққий этганлиги билан ҳам изоҳланади.

Давлат байроғимиздаги 12 юлдуз тасвирини ўзбек халқи маданиятининг қадимийлиги, унинг комилликка, ўз тупроғида саодатга интилиши рамзи сифатида тушуниш лозим.

 

 

«26 ноябрь – Халқаро ахборот куни»

 

   26 ноября отмечается Всемирный день информации (World Information Day), который проводится ежегодно с 1994 года по инициативе Международной академии информатизации (МАИ), имеющей генеральный консультативный статус в Экономическом и Социальном советах ООН, и Всемирного информациологического парламента (ВИП). В этот день в 1992 году состоялся первый Международный форум информатизации. Сегодня Всемирный день информации отмечается во многих странах мира.

Информация, в широком смысле, — сведения, передаваемые одними людьми другим людям устным, письменным или каким-либо другим способом (например, с помощью условных сигналов, с использованием технических средств), а также сам процесс передачи или получения этих сведений.

Информация всегда играла в жизни человечества очень важную роль. А с середины 20 века в результате социального прогресса и бурного развития науки и техники роль информации неизмеримо возросла. В настоящее время мировой тенденцией стала модернизация телевещания с помощью перехода на цифровые технологии, развитие высокоскоростного Интернета и мобильной связи. Этой тенденции придерживается и Россия. В 2008 году была принята стратегия развития информационного общества до 2015 года, которая определила стратегические цели и направление деятельности органов государственной власти в области развития информационного общества в России. Одним из важнейших направлений информатизации российского общества является развитие Интернет-технологий во многих отраслях жизнедеятельности человека и общества в целом. 

Информация – чуть ли не главная ценность в современном мире. Все знают знаменитую фразу: «Кто владеет информацией — тот владеет миром». Причем ее количество с каждым днем растет. Цифровое будущее, о котором раньше и подумать не могли (ПК, мобильник, Интернет, планшетник...), становится привычным цифровым настоящим.

Но важно отметить, что кроме этого, происходит и лавинообразное нарастание массы разнообразной информации, получившее название «информационного взрыва». А здесь уже недалеко и до «информационного стресса». В последнее время психологи заговорили о том, что неумение пользоваться информационными технологиями и самой получаемой информацией, а вернее, контролировать ее качество и объем, приводит к так называемому «информационному стрессу», что может быть чревато как социальными последствиями, так и проблемами со здоровьем. И об этом важно помнить. 

Всемирный день информации был зарегистрирован официально органами ЮНЕСКО в 1994 году.

В факте принятия мировым научным сообществом решения о Дне информации отражена особенность нашего времени — вступление мирового сообщества в информационную фазу постиндустриального развития.

Информация всегда играла в жизни человечества очень важную роль. Однако с середины ХХ века в результате социального прогресса и бурного развития науки и техники роль информации неизмеримо возросла. По некоторым оценкам, объем информации в мире удваивается каждые 10–12 лет, по другим – каждые 4 года. За последние 30 лет человечеством создано столько же информации, сколько за три предшествующих тысячелетия.

Сегодня в жизнь людей глубоко проник Интернет, позволяя работать, общаться и получать доступ к медиа—развлечениям практически из любого места на планете.

Эксперты подсчитали, что к середине 2008 года число пользователей, регулярно использующих Интернет, составило около 1,4 млрд человек – около четверти земного населения. Кроме того, не позднее, чем через 8 лет Интернет будет насчитывать более 2 млрд пользователей.

Рост числа мобильных пользователей делает распространение глобальной сети подлинно повсеместным. К концу 2008 года количество устройств, подключенных к Интернету, превысит 1,5 млрд, включая компьютеры, телефоны и игровые приставки. Эксперты ожидают, что к 2012 году число мобильных устройств, используемых в качестве базы для подключения к Интернету, превзойдет количество персональных компьютеров.

По данным государственного Информационного центра сети Интернет Китая, страной с наибольшим онлайн—населением сегодня является Китай. В феврале 2008 года в этой стране насчитывался 221 млн пользователей Интернета, что позволило Китаю выйти на первое место, обойдя предыдущего лидера рейтинга – США.

В 2012 году, по мнению экспертов, число пользователей Интернета в Китае будет равняться 375 млн. По информации же американской аналитической фирмы ComScore, опубликованной в марте 2008 года, США пока сохраняют незначительное лидерство: у них 188 млн. пользователей Интернета против 173 миллионов у Китая.

В России, согласно исследованию Всероссийского центра изучения общественного мнения (ВЦИОМ), за последние три года Интернет стал в два раза более популярным. В 2005 году Сетью пользовались 10% жителей России, в 2006—м — 13%, а в 2008 году этот показатель достиг 20%. Впрочем, как отмечают аналитики, Интернет пока не обогнал по популярности другие информационные источники.

Каждый десятый пользователь обращается к онлайновым ресурсам ежедневно, 9% выходят в Сеть несколько раз в неделю, 7% — несколько раз в месяц, 3% — эпизодически (не менее одного раза в полгода). Большинству жителей России Интернет нужен для учебы или работы – 62% опрошенных против 77% в 2006 году. Еще 42% россиян используют Сеть для работы с электронной почтой, а 39% отслеживают с помощью Интернета международные и российские новости. 

 

Декабрь

 

1. Бутунжаҳон орттирилган иммунитет тансиқлиги синдроми касаллиги (ОИТС)га қарши кураш

2. “8 декабрь - Ўзбекистон Республикаси Конституцияси қабул қилинган кун”

3. Истеъдодли шоир, шодлик ва бахт куйчиси, драматург, олим, давлат ва жамоат арбоби Ҳамид Олимжон таваллудининг 105 йиллиги (1909-1944)

4. Ўзбекистон халқ ёзувчиси, Ўзбекистонда хизмат кўрсатган санъат арбоби Комил Яшин  таваллудининг 105 йиллиги  (1909-1997)

5. “Иқтидорли шоир Адиб Собир Термезий (Шахобиддин ибн Исмоил) таваллуд кунига” (1078-1147)

 

 

Бутунжаҳон орттирилган иммунитет тансиқлиги синдроми касаллиги (ОИТС)га қарши кураш

 

       Халқаро ОИТСга қарши кураш куни 1988 йил 1 декабрда жаҳон миқёсида бўлиб ўтган соғлиқни сақлаш вазирларининг учрашувида жорий этилган эди. Унинг мақсади пандемия даражасига етган ОИВ/ОИТС касаллиги ҳақида дунё ҳамжамиятининг хабардорлигини ошириш ҳамда у билан курашишда халқаро бирдамликни намойиш этишдан иборат.

Орттирилган иммунитет танқислиги синдроми, яъни ОИТС ўта хавфли юкумли касаллик бўлиб, вируслар таъсирида юзага келади ва инсон организмида ҳимоя вазифасини бажарувчи иммунитет тизимини ишдан чиқаради. Натижада, организм юқумли ва юқумсиз касалликларга чидамсиз бўлиб қолади. Бу даҳшатли касалликнинг давоси ҳамон топилгани йўқ,. Бугунги кунда қўлланилаётган дори препаратлари бемор умрини узайтиришга хизмат қилади, холос.

Бугун ОИТС касаллиги болалар орасида тарқалаётгани ҳам сир эмас. Дунё бўйича ҳар куни минг нафардан зиёд болалар ОИВ вирусини юқтириб олмоқда. Тўққиз миллиондан ортиқ болалар эса ОИТС билан касалланган оналарининг ўлими сабабли етим бўлиб қолмоқда.

Жаҳон соғлиқни сақлаш ташкилоти маълумотларига кўра, 2008 йилда ер юзида ОИТС билан касалланганлар сони тахминан 33,4 миллион кишини ташкил этганди. Яна икки миллиони касаллик туфайли ҳаётдан куз юмган.

Юқумли касалликдан ҳимояланиш доимо ҳам осон кечмаган. Зеро, ОИТСнинг яширин даври тўрт ойдак ўн йилгача давом этиши мумкин. Бироқ касаллик ҳақида зарур билимларни эгаллаб, эҳтиёт чорасини куриш ҳар биримизнинг қўлимиздан келади.

ОИВ/ОИТС касаллигининг иккита манбаи мавжуд. Биринчиси, ОИВ вирусини юқтириб олган шахс, иккинчиси, ОИТС касаллиги билан зарарланган бемордир. ОИВ вирусини юқтириб олганлар ОИТС билан касалланиши муқаррар. Чунки вирус инсон организмида умрбод сақланиб қолади. У кўпрок, қонда, кам ҳолларда орқа мия суюқлигида, сўлакда, кўз ёши ва она сутида тарқалиши мумкин.

ОИТСдан ҳимояланишда касалликнинг юқиш йўлларинигина билиш кифоя эмас. Бунда эҳтиёт чораларини кўриш ҳам муҳим. Хусусан, айнан ёшлар орасида соғлом турмуш тарзини тарғиб этиш долзарб аҳамиятга эга.

Аҳолини ОИТС касаллигидан ҳимоя қилишда тиббиёт муассасаларининг ҳам ўрни катта. ОИВ вируси юқмаслиги учун даволаш-профилактика муассасаларида ишлатиладиган тиббий анжомларни барча қоидалар асосида зарарсизлантириш, беморлардан қон олиш жараёнида ва инъекция қилишда фақат бир мартали ҳамда стерилланган шприцлардан фойдаланиш шарт.

ОИТС касаллигининг онадан болага юқишининг олдини олиш мақсадида, аввало, бўлғуси оналарнинг тиббий маданиятини ёшлик пайтиданоқ ошириб бориш лозим. Хусусан, қизларни оилага тайёрлаш жараёнида уларга зарарли одатлар ва касалликларнинг оқибатларини тушунтириш, маънавий иммунитетни ҳосил қилиш зарур.

ОИВ/ОИТСга қарши курашишда, бу борада зарур профилактика чораларини кўришда мамлакатимизда кўплаб ишлар амалга оширилмоқда. 1999 йилда «ОИВ/ОИТС юқтирган шахсларни камситишдан ҳимоя қилиш тўғрисида»ги Ўзбекистон Республикаси қонуни қабул қилинди. У касалланган инсонларга таълим, ижтимоий ҳимоя ва бандлик масалаларида тенг ҳуқуқлиликни, шунингдек, давлат соғлиқни сақлаш муассасаларида бепул хизматдан фойдаланиш ҳуқуқини кафолатлайди.

2003 йилда қабул қилинган «ОИВ/ ОИТС эпидемияси тарқалишига қарши ҳаракат стратегик дастури»да бу борада биргапикдаги ҳаракатни ташкил қилишда марказий ҳокимият органларининг роли ва вазифалари аниқлаб берилган.

ОИТС касаллигининг олдини олиш ва унга қарши курашиш чора-тадбирларини ҳаётга татбиқ этиш йўлида Қорақалпоғистон Республикаси, вилоятлар ва Тошкент шаҳрида жойлашган ОИТС марказлари, барча даволаш-профилактика муассасалари ва уларга қарашли юздан зиёд диагностика лабораториялари ходимлари фаол хизмат қилиб келмоқда.

Ҳозирги пайтда мамлакатимиз ОИВ/ОИТС касаллигининг профилактикаси бўйича бир қатор халқаро ташкилотлар билан ҳамкорлик қилиб келмоқда. Чунончи, БМТ тизимидаги бир қатор агентликлар, Жаҳон банки, Буюк Британиянинг Халқаро ривожланиш департаменти, Япония халқаро ҳамкорлик агентлигининг кўмаги билан турли лойиҳалар амалга ошириляпти.

 

 

“8 декабрь - Ўзбекистон Республикаси Конституцияси қабул қилинган кун”

 

      Асосий Қомусимиз  ҳисобланган  Конституция 1992 йил 8 декабрда қабул қилинган бўлиб, унда   инсон ҳуқуқи, шаъни ва қадр-қиммати энг олий қадрият, деб белгилаб қўйилган ва инсон манфаатлари учун хизмат қилади.

«Конституция» — лотинча суз бўлиб, унинг том маъноси «тузиш», «тузук», «низом», «тузилиш», «яратиш» демакдир. «Конституция» атамаси узининг узоқ тарихига эга. Масалан, кадимги даврларда «конституция» сўзи сиёсий тузумни биддирган. XVII асрда Францияда бу сўз оркали рента, рента шартномаси ифодаланган, сўнгра қадимги юнонча маъносига кайтилиб, хуқуқ билан белгиланадиган давлат тузилишини ифодалайдиган бўлганлар. Буюк француз инкилоби арафасида «конституция» атамаси билан «давлатнинг тузилишини» ифодалай бошлаганлар.

     Ўзбекистон Республикасининг Конституцияси замонавий конституциявий курилишдаги умум эътироф этган ёндашувларни халкнинг тарихий, хуқуқий, маънавий тажрибаси ва анъаналари билан узвий уйгунлаштирган. 

Ўзбекистон Республикаси Конституцияси мамлакатимиз мустақиллигининг муҳим ҳуқуқий асоси, тинч-осуда, фаровон ҳаётимизнинг мустаҳкам кафолатидир. Мамлакатимиз Президенти раҳбарлигидаги 64 кишидан иборат Конституциявий комиссия томонидан икки йил давомида ишлаб чиқилган ва икки ярим ой давомида умумхалқ муҳокамасида бўлган Бош Қомусимизнинг лойиҳасига 1991 йил 31 августда қабул қилинган "Ўзбекистон Республикасининг давлат мустақиллиги асослари тўғрисида«ги Конституциявий қонун асос қилиб олингандир. 1992-йил 8-декабрда ўн иккинчи чақириқ Ўзбекистон Республикаси Олий Кенгашининг тўққизинчи сессиясида 6 бўлим, 26 боб, 128 модадан иборат Ўзбекистон Республикаси Конституцияси қабул қилинди. Конституция қабул қилинган кун – 8-декабрь мамлакатимизда умумхалқ байрами сифатида дам олиш куни  деб эълон  қилинди. Мутахассисларнинг эътироф этишларича, Ўзбекистон Республикаси Конституцияси тузилиши ва мазмунига кўра юртимиз ҳудудида унга қадар амалда бўлган конституциялардан бутунлай фарқ қилади-ки, бу унинг мустақиллик ғояси билан суғорилганлиги, халқчиллиги ва демократик табиати билан изоҳланади. Шунингдек, унда миллийлик ва умуминсонийлик принципларига ҳам ниҳоятда нозиклик билан ёндашилган. Кониституциямизда жинси, миллати, дини, ирқи, ёши, эътиқоди, ижтимоий келиб чиқишидан қатъий назар барча фуқароларнинг тенг ҳуқуқлиги ва бошқаларга кўра инсон ҳуқуқлари ва эътиқод эркинлигини муайян даражада камситадиган бирорта ҳам модданинг йўқлигида, ўйлаймизки, аждодларимиздан мерос бўлиб келаётган миллий қадриятларимиз ва бебаҳо анъаналаримизнинг беқиёс ўрни бор. Минг йилликлар давомида аждодлардан авлодларга, ота-оналардан фарзандларга, ворисларга ўтиб келаётган ва дунёнинг ҳеч бир бурчагида такрорланмайдиган ажойиб муносабатларнинг, инсоний фазилатларнинг Асосий Қонунимиздан ўрин эгаллагани таҳсинга сазовор.

 

 

Истеъдодли шоир, шодлик ва бахт куйчиси, драматург, олим, давлат ва жамоат арбоби Ҳамид Олимжон таваллудининг 105 йиллиги (1909-1944)

 

   Шодлик ва бахт куйчиси, истеъдодли шоир, драматург, олим, давлат ва жамоат арбоби Ҳамид Олимжон 1909 йил 12 декабрда Жиззах шаҳрида дунёга келди. Наримонов номидаги бошланғич мактабни тугатгач, Самарқанд педагогика билим юртида (1923-1926) Ўзбек Педакадемиясида (1926-1931) ўқиди.
Ҳамид  Олимжон  талабалик йилларидаёқ шеър ёзди. Унинг асарлари 1926 йилдан «Зарафшон» газетасида чиқа бошлади. 1927 йилда шоир мазкур рўзнома муҳарририятига ишга ўтди.
Ҳамид  Олимжоннинг   «Кўклам»   номли илк  шеърий тўплами 1929 йилда босилиб чиқди. Шундан сўнг «Олов сочлар»   (1931),   «Ўлим  ёвга»   (1932),   «Пойга»   (1932) каби шеърий тўпламлари нашр этилди.
Давр билан бирга одим ташлаган, ўз ижодида халқимизнинг меҳнат қаҳрамонлигини тасвирлаган шоир 30-йилларда адабиётимизда сиёсий лириканинг энг яхши намуналарини яратди.
Ҳамид Олимжон поезиясининг лирик қаҳрамони — ватанпарвар инсон, «Водийларни яёв кезганда» ўша лирик қаҳрамонга янги турмуш яратувчиси сифатида жаҳонга танилди. Ана ўша лирик қаҳрамон Улуғ Ватан уруши йилларида «Жангчи Турсун» бўлиб гавдаланди.
Ўзбекистон  Фанлар  академиясининг мухбир  аъзоси (1943)    Ҳамид   Олимжон   ўзбек   адабиётпнинг   долзарб масалалари бўйича қатор илмий-танқидий асарлар яратди.
Ҳамид Олимжон А.С. Пушкин, Л.Н. Толстой, М. Горький,   В.   Маяковский,    А.   Серафимович,     Т.   Шевченко, М. Лермонтов, Н. Островский, А. Корнейчук асарларга таржима қилди ва улар ҳақида мақолалар ёзди.
Ўзбек халқ оғзаки ижодининг ажойиб дурдона асари «Алпомиш» достони биринчи марта Ҳамид Олимжон томонидан нашрга тайёрланиб, сўз боши билан (1938) чоп этилди. У Алишер Навоийнинг 500 йиллигини ўтказиш юбилейи комитетининг аъзоси сифатида улуғ шоир ҳаёти ва ижоди юзасидан илмий-тадқиқот ишларини олиб борди.
Ҳамид Олимжон 1939 йилдан то умрининг охирига Ўзбекистон  Ёзувчилари уюшмасига  раҳбарлик    қилди.
Ҳамид Олимжон ўзининг «Дарё кечаси» (1936), «Чирчиқ соҳилларида» (1937), «Ўлка» (1939), «Бахт» (1940) тўпламлари, «Икки қизнинг ҳикояси» (1935-1937), «Ойгул билан Бахтиёр» (1937), «Зайнаб ва Омон» (1938), «Семурғ» (1939) достонлари билан новатор шоир сифатида даврининг илғор ғояларини тараннум этди.
Улуғ   Ватан   урушннинг   оловли   йилларида унинг «Муқанна» номли шеърий драмаси яратилдики, у ҳанузгача драматургиямизнинг гултожи бўлиб келаётир. Уни «Жиноят» драмаси замонавий мавзуда ёзилган. Бу даврда унинг бир неча шеърий тўпламлари билан бир қаторда   «Жангчи  Турсун»,   «Роксананинг  кўз  ёшлари»   каби қатор балладалари ҳам яратилди.
Истеъдодли шоир Ҳамид Олимжоннинг кўпчилик асарлари қардош халқлар ва хорижий халқлар тилларига таржима қилинган.
Шоир 1944 йилда автомобил ҳалокатига учраб вафот этган.

 

 

Ўзбекистон халқ ёзувчиси, Ўзбекистонда хизмат кўрсатган санъат арбоби Комил Яшин  таваллудининг 105 йиллиги  (1909-1997)

 

   Atoqli adib va jamoat arbobi Komil Yashin (No‘monov) 1909 yili Andijon shahrida tug‘ildi. O’rta maktabni tugatgach, 1925 yilda Leningradda o‘qiydi, so‘ngra maktabda o‘qituvchilik qiladi.1930-1936 yillarda Yashin O’zbek Davlat Muzika teatrida adabiy emakdosh, 1946-1949 yillarda O’zbekiston San’at ishlari boshqarmasiga rahbarlik qildi. U qariyb yigirma yildan ko‘p (1958-1980) O’zbekiston Yozuvchilari uyushmasiga rahbarlik qildi. Ayni bir paytda Oybek vafotidan so‘ng «O’zbek tili va adabiyoti» oynomasiga muharrirlik ham qildi.U O’zbekiston Respublikasi Fanlar akademiyaning haqiqiy a’zosi hamdir.

Yashinning ijodiy faoliyati 1925 yildan boshlanadi. Bu yillarda uning she’r va ocherklari vaqtli matbuotda ko‘rina boshladi. Shoirning «Quyosh» (1930), «Kurash» (1931), «Komsomol» (1933) she’riy to‘plamlariga kirgan asarlarida mehnatkash xalq hayotida sodir bo‘layotgan yangiliklar, yoshlar taqdiri va kelajagi haqida fikr oritiladi. Uning birinchi dramatik asari «Ikki kommunist» (1929 yilda) sahnaga qo‘yildi. U qishloqlarni kollektivlashtirish davrida «O’rtoqlar» (1930) va «Yondiramiz» (1931) p’esalarini yozdi. Yashinning «Nomus va muhabbat» (1935), «Hamza» (A. Umariy bilan hamkorlikda, 1940) sahna asarlari Ulug’ Vatan urushigacha bo‘lgan  o‘zbek dramaturgiyasining     eng  yaxshi namunalaridandir.

O’zbek xotin-qizlarini eskilik sarqitlaridan ozod etishga bag’ishlangan «Gulsara» (1934), «Nurxon» (1940) p’esalari o‘z vaqtida yaratilgan, o‘sha davr uchun xarakterli sahna asarlaridandir.

Komil Yashin Ulug’ Vatan urushi davrida yetuk dramaturg darajasiga ko‘tarildi. Adibning bu davrda yaratilgan asarlarida do‘stlarga nisbatan mehribonli samimiy muhabbat, dushmanlarga qahru g’azab yogdirildi.«O’lim bosqinchilarga» (1942), «Oftobxon» (1944), «Davron ota» (1942, Uyg’un, Sobir Abdulla, Chustiy bilan birga yozilgan) dramalariga shu ruh singdirilgan. Komil Yashin «Gulsara» operasining librettosi 1950 yilda Ittifoq Davlat mukofoti laureati degan faxriy unvonni olishga muyassar bo‘ldi. «General Rahimov» dramasida (1949) birinchi o‘zbek generali Sobir Rahimovning Ulug’ Vatan urushida ko‘rsatgan qahramonligi aks ettirilgan.

Dramaturgning inqilobiy mavzudagi «Yo‘lchi yulduz (1957) asari respublikamiz teatrlarida muvaffaqiyat bilan qo‘yilib kelindi.

Iste’dodli san’atkor Komil Yashin 1974 yilda «Inqilob tongi» dramasini yozdi.Unda xalqimizning yetuk farzandi, atoqli davlat arbobi Fayzulla Xo‘jaevning siymosi gavdalangan. Unga adabiyot va san’at sohasida xizmatlari uchun O’zbekistonda xizmat ko‘rsatgan san1 arbobi va O’zbekiston xalq yozuvchisi, 1974 yilda Mehnat qahramoni unvonlari berildi.

Hamzadek ulug’ ustozi izidan borgan Komil Yashin o‘zbek dramaturgiyasida yangi sahifalar ochgan, uning tematik doirasini boyitgan, uzoq umrlik asarlar yaratgan adibdir. Adabiyotimizda uning ovoziga ergashgan,  tarbiyasidan bahramand bo‘lgan dramaturglar oz emas. Komil Yashinning o‘zbek teatri va dramaturgiyasi taraqqiyotiga qo‘shgan hissasi ulkandir.

Komil Yashin keyingi yillarda «Hamza» romanini yozib chop ettirdi. Uning so‘nggi asarlaridan biri ikki kitobdan iborat «Yodgorlik» memuarnomasidir. Gap Komil Yashin kabi keksa san’atkorlar haqida borganda ular yo‘l qo‘ygan xatolar yoki nuqsonlarni davr ruhiyati, talabi bilan bog‘liq holda ko‘rish zarurdir. To‘g’ri, uning ko‘p asarlarida Uyg’un, G’.G’ulom, N. Safarovva boshqa adiblar kabi partiyaviy avangardlik me’yoridan oshib ketgan, shuning oqibatida ular asarlarida tarixiy haqiqatdan ma’lum chekinish hollari sodir bo‘lgan. Eng muhimi, hozirgi avlod ular yo‘l qo‘ygan xatolarni takrorlamasliklaridadir.

 

 

Иқтидорли шоир Адиб Собир Термезий (Шахобиддин ибн Исмоил) таваллуд кунига” (1078-1147)

 

Адиб Шаҳобиддии Собир бинни Исмоил Термизий XII асрда яшаган алломалардан. УТермиздаи Ҳиротга келиб, Низомия мадрасасида таҳсил олади. Султон Санжар униХоразмшоҳ Отсиз саройига элчи қилиб жўнатади.

 Лекии у икки ҳукмдор ўртасидагирақобат ва душманчиликнинг қурбони бўлади. Хоразмшоҳ Отсизнинг буйруғи биланАиб Собирнинг қўл-оёғини боғлаб, Жайҳунга отишади.

Шоирдан ғазаллар, қасидалар, таржебандлар, қитъалар, рубоийлардан иборат девонмерос булиб қолган. Адиб Собир рубоийлари ана шу боқий мероснинг гўзал бирпарчасидир.